Путеви Исуса Христа

+

Исус Христ, духовност и Земља:
Путеви Исуса Христа, његови доприноси људској цвести и променама човечанства и земље:  самостална информативна страна, са новим стајалиштима из многих области духовног сазнања и истраживања; са практичним упутствима за лични развој.

http://www.ways-of-christ.com/sr/

 

Путеви Исуса Христа у људској свести и на земљи.

Попис садржаја свих делова.

Ово је први део: Поглавља о корацима јеванђеља:.

За доњу главу морате у потпуности отворити страну
О 1. делу: Глава о корацима јеванђеља – кликните овде.
1.  УВОД у смисао и употребу овог текста, са упутствима за медитацију итд.
--   Ове стране и различити теолошки правци у историји цркве.
2.  „На почетку бијаше реч“...“и реч телом постаде“
3.  Исус Назарећанин: његово рођење
4.  Налази ли се нешто значајног у Исусовим младалачким годинама?
5.  Напомена уз расправу о „два дечака Исуса”:
6.  Крштење на реци Јордан преко Јована Крститеља
7.  Тишина у пустињи
8.  Кушње и позив ученика
9.  Свадба у Кани
10.(Становишта о сексуалности, симпатији, уживљавању и љубави)
11."Света ревност” (и становиште о емоцијама)
12.О беседи на гори (Мат. 5; са становиштима о разумевању)
13.Исусово преображење на гори Табор (Мат. 17)
14.Питање о „чудима”
15.Лазарево васкрсење

16."Овце”
17.Исус и прање ногу; и помазање у Витанији
18.Последња вечера, хапшење и бичевање
19.Крунидба венцем од трња и поздравни говори
20.Распеће и полагање у гроб
21.Питање празног гроба, „одласка у пакао или рај”
22.
Васкрсење
23."Вазнесење”
24.Први Духови
25.Исусов портрет

О 2. делу: Кораци откривења по Јовану; кликните овде
26. Откривење по Јовану
27. О приступу пророчанствима
28. О садржајима Апокалипсе по Јовану: „Седам цркава“ (са додатном странама о данашњим црквама)
--   Надахнуће и цркве.
29. Седам печата
30. Седам труба
31.
"Седам громова” и два пророка
32. Жена и аждаја
33. Седмоглава звер из мора
34. Звер са два рога из земље.
35. "Последњих седам зала” и пропаст “Вавилона”; ... Повратак Христа
36. (Стварно) “миленијумско краљевство мира”
37. "Ново небо”, нова земља и “нови Јерусалим”

38. Завршна глава: Хришћанска својства
39. Табела: Хришћански став – “На свету али не од света” – један “Трећи пут”

О 3. делу: 14 глава о различитим темамам и животним питањима – кликните овде
9.   Молитва за мир, живот и земљу' 
2.   Основи етичких вредности
5.   Кратка исправка савремених “прича које откривају све о Исусу
6.   Природне науке и вера у Бога
--    Свест, наука о мозгу и слобода воље
7.   Исус и питања прехране
8.  
Исус Христ и исцељење - данас
9б.
О хришћанском благосивању
9ц. Јадиковање као могући саставни део хришћанске праксе.
9д. Хришћански пут до обраде догађаја у животу
10.
Хришћанска становишта о привреди и социјалним питањима
11.
Хришћанска становишта о друштву и политици
12.
Филозофија и хришћанство – Коментар о Хабермасовом говору “Вера и знање”
15. Општа хришћанска становишта о еколошким питањима
16. Нерођени живот
13. Наше нове немачке / енглеске тематске стране

О 4. делу: О Старом Завету, и доприноси дијалогу с другим религијама
1.   О Старом Завету и јеврејска религија (јудаизам)
1б. Заратхустра
3.   Исус Христ и ислам, исправљено
4.   Исус Христ и будизам
4б. Информације о Исусу Христу и хиндуизму
---.  Информације на тему:  Исус Христ и таоизам и конфучијанство.
14. Општа стајалишта о природним религијама
---   Староамеричке религије - Календар Маја и хришћанство.
---   Религија као “повратна веза” човека с Богом – на путевима с Исусом Христом.

Помоћ за сопствену проверу приликом рада с главним текстовима странице Путеви Исуса Христа

Упозорења на друге верзије и права.
е-маил.

 

Део 1: 25 поглавља о корацима у евандјељу

УВОД у смисао и употребу овога текста.

Већ две хиљаде година – према претходним пророчанствима чак и неколико хиљада година више-људи се непрестано заузимају за своја вишеструка директна искуства са Исусом Христом. Сличности независно једни од других показују упркос различитим карактерима, различитој религијској, филозофској или научној околини. Говоре о становитој садашњој реалности Христа; делом и о могућности да себе и друге припреме за слична искуства; и о новим способностима кроз Христа које већ 2000 година утичу на развој човечанства при чему се овде не мисли на спољно историјско-културно посредовање. Поново ћемо се подробније позабавити овим не само теоретским, већ и практично изведивим корацима „раста”. Следећи кораке којима је ишао сам Исус може да се види њихово значење за различита животна подручја.

У 12. веку опат Joachim de Fiore прорекао је „раздобље Духа Светога, у ком ће однос појединца до Бога независно о институцијама постати опште добро. Данас се у сјету настоји тражити не само одговарајуће утеловљење Христа у човеку, већ и појединца посматрати као свесну станицу у „Христову телу”.

С овим јеломично повезан „повратак Христов” и садашња „апокалипса” као велики догађаји указују на нешто опширније, а не на људски замишљено „поновно утеловљење”.

Које се специфичне могућности развоја за човека и Земљу могу овде наћи, а којих током Исусова земаљског живота није било, питање је на које ћемо у овом прилогу као потицај покушати да дамо неколико одговора.

Управо у времену
- када феномен Исуса Христа заокупља многе различите теологије и догме, лингвистичке, историјско-критичне, археолошке и палеографске, религијскосоциолошке и дубинскопсихолошке, природнонаучне, политичке и друге начине посматрања,
- када је као и у време прахришћанства уз стару материјалистичку настала вишеструка духовна сцена, од којих су обе резултовале текућим прелазима на Хришћанство као и разграничењима,
- где данас долази до најзамршенијих појава као на пр. многих наводно утеловљених Исуса и гдје се често у Христово име чини оно проблематично и негативно, може бити занимљиво испитати што би у овој компликованости могао заправо бити посебан допринос Христа.

Овде се надовезујемо на сопствена унутрашња искуства као и на друге мистичне и ине изворе. Употребљена су интердисциплинарна становишта из многих научних и искуствених, а не само теолошких области. Код духовних становишта нећемо да говоримо о псеудодуховности која се окреће од политичке свести. Догме механистичког промишљања природних наука задњег века због тог наравно не могу бити прихваћене као ограничавање становишта; исто тако се не могу прихватити предоджбе источњачких религија које произлазе из претпоставке да нема ничег што се већ не налази у староиндијским Ведама те да је Исус само „евентуално трећеразредни учитељ” истих. Ове спознаје се не могу изводити из упозорења на књиге које су у тексту дане као упоредбе или допуне. Због тог ове књиге или теолошка предзнања за разумевање нису важна. (Исто вреди за планирани попис теолошких књига, види линкове) Ништа се не подразумева као догма или мишљење неке спољне религијске организације. Овде се не желимо обраћати против било које цркве или верске заједнице па тако ни против апостолске веросповести. Људи другачије вероисповијести или светоназора, који се занимају за нове спознаје на подручју хришћанства, могу да се пронађу у овом догматски и материјално неразводњеном акту. У том су дакле садржана упозорења на однос хришћанских путева до других тежњи. Као што је делом у јеванђељу по Јовану на једном, за тадашње тражиоце спознаје разумљивом језику обрађено специфично хришћанско тако и овај акт с различитих страна приказује данашње приступе . Овај акт је слободан и у свом стилу; истраживање је нешто друго него мисија. Хришћани, који више воле једноставно веровање без дубокоумног промишљања, могли би из овог акта научити како започети разговор с људима друкчијег духа у својој околини без појаве непрестаног неразумевања.

Нека текст говори својим садржајем.

„Још вам много имам да кажем, али сада то не можете да носите. Но када дође он – Дух Истине – упућиват ће вас у сву истину” (Ив. 16:12-13). Тим духом се може инспирисати овај пројекат.

Повратак на садржај ове стране.

 

Методичка упутства*** о медитацијској пракси: хришћанска медитација.

Наши текстови су настали, између осталог, уз помоћ медитативних посматрања Библијских текстова. Из тог разлога су они такође - поред свог информативног садржаја - писани посебно као полазна тачка за медитативна посматрања поглавља Јеванђеља.

37 глава главног текста следе кораке у Јеванђељима и Откривењу по Јовану. Препоручујемо да се обрађујѕ тим редоследом помоћу јеванђеља по Јовану и Откривења.

Проучавање Библије, т.ј. читање текстова и њихово лингивистички повезано обрађивање само је један метод. Током проучавања могу поглавља текста а на крају и Бог да захтевају дубље спознаје.

Wеб-страна састављена је од дужег, непрекинутог текста. До његових поглавља можете да дођете преко садржаја. За темељитије проучавање препоручује се принт текста: то је, зависно о подешености садржаја односно принтера, око 120 страна.*
Ко се осим читања занима за целовитији метод обраде која укључује запостављене делова душе, након проучавања једне главе може с обзиром на концентрисана опажања прочитати одговарајућу главу на пр. Откривења по Јовану и о њему медитирати. (Јован односно његови ученици бавили су се претежно дубљим душевним значењем догађаја.)

Опширније о медитацијској пракси.

За то постоји више могућности; најприје вреде предуслови као за сваку другу медитацију: из актуелних скретања и несклада или проблема мора се самоосвешћењем или разговором с Неким итд. на задовољавајући начин профилтрисати властита позорност; на такав начин ће поновно доћи до духовне отворености. Не би смело бити ни умора, ни глади, нити акутног деловања алкохола, духана итд. Током медитације нас не би смео да омета телефон. Место мора бити удобно, дакле не уз апарат који емитује зрачење (види линкове:
структура градње). Извежбани људи могу се веројатно концентрисати и на тргу, на почетку је међутим сврсисходно поштовати ова упутства. Прије се за овакву медитацију о еванђељу текст деломично изговарао полагано са затвореним очима (на пр. росенкреузовци**). Текст се пре научио напамет да се позорност не би обраћала речима него садржају. Постојала је још једна варијанта код које је текст био праћен еуритимичким гестама. Постоји и могућност читања текста уз које му код затворених очију дозвољавамо да делује на нас. Притом се не размишља активно односно стварно медитативно опажање почиње тек након размишљања. Ако мисли и даље теку, само ће их се на кратко “погледати” уместо даљег размишљања. То вреди и приликом појаве мисли које привидно или стварно немају ништа заједничко с медитацијом. (Ако се врте око спољних намера може их се на пр. забиљежити, делотворно одгодити да би се дух поновно ослободио од њих. Важни догађаји током медитације се по могућности бележе једни за другим, јер се онда може боље пратити сопствени развој. Опажање може довести до већег продубљења свести што међутим не наступа аутоматски (контемплација, медитација).
Од додатне помоћи може да буде ако код буђења имамо спреман нотес за бележење напомена. То с једне стране помаже у сећању на снове; с друге се стране на темељу таквих бележака о сновима може боље пратити њихов развој. Додатна помоћ при јачању овог пролаза је и цртање симбола снова тијеком дана. Све више се може показати да се сви снови не могу објаснити помоћу дневних доживљаја и њиховог психичког проширења него да се овдје догађа нешто што је на други начин исто тако важно као и дан.

Не ради се наравно о окултним ритуалима него једноставно о томе да се души даје времена за отварање према садржајима односно Богу уместо да садржаји стоје на распоалгању само за интелект – који није лош али сам за себе нити у једном случају не може бити довољан за разумевање. Тиме се с временом може дотакнути и променити све слојеве човека, па чак и његову вољу и тело. Оно што се може обухватити главом приближава се с одобравњем у унутрашњости тек приликом појаве нових спознаја или одговарајућих симболичних слика током медитације или с тиме повезаних снова или развоја у животу. Даљи кораци након тог могу да се подузму посебно када за то постоји потреба. Уз то ће можда да буде потребна једна седмица или боље један месец проживети с једним одломком. Садржај није потребно одмах 100% применити јер се такви кораци више не могу међусобно у потпуности разлучити. Бог допушта човеку доживљај када он (Бог) то жели, “звездани сат” медитацијом се може у најбољем случају да припреми, али не и да изнуди. Ниједна теологија итд. сама ипак не може надоместити такву унутрашњу праксу која уместо до сиве теорије може довести до стварног доживљаја.
Независно од могућности такве медитације постоји много путева до истог циља као што постоје и различити људи.

Остали облици медитације у хришћанском контексту.

Иако се такав садржајно специфично хришћански облик медитације попут горе споменутог у црквеним круговима данас ретко нуди, у посебним црквеним кућама за састанке или сл. нуде се други облици медитације. Јер људи с правом трагају за спознајом. Цркве су вековима закапале своју сопствену духовну, а тиме и медитативну традицију те је сада опет морају да учине приступачном. Зато су као замену најпре покушале да мењају будистичке медитацијске облике (попут Зен, једноставне медитације у тишини) и да ицх повезују с хришћанским или неутралним уводом. Или су у тишину преузете слике или поједине изреке из Библије или изреке хришћанских мистика. У нашем главном тексту, глава “Тишина у пустињи” поменута је пракса грчко-православних редовника на гори Атос с понављањем “Кyрие Елеисон” (Боже, смилуј се). И напеви могу добити мисаони, медитацијски карактер. Најједноставије било би у својој ширини и најделотворније: када би цркве дале добар пример тако да у мису буде укључена и тишина на пр. пре, током и након молитве – чекајући осећај „одговора“ након проповеди, током душебрижничког саветовања итд. На такав начин тај медитацијски елемент не би био изолован него би се његова вредност могла непосредно да доживи у складу. Кроз такве припреме за Божје дело цели живот може у основу добити медитативни карактер, - шта је у наше хектичко време веома тешко. У сваком случају би због очитог незнања било апсурдно сваку медитацију без разлике означавати као “нехришћанску” само зато, јер су многи медитацијски облици које практикују нехришћанске групе познатији од хришћанских.

Чак и они који су током трагања за унутрашњим спознајама налетели на непримерен и опасан пут уживања дроге уместо тога могу помоћу медитације пронаћи испуњавајући доживљај.

*... Концентрисаним проучавањем штампаних текстова избегавају се оне последице које независни истраживачи приписују прекомерном конзумирању Интернета и"Multitasking"-у (= истовремено праћење више активности).

** Можда у хришћанској школи ружиног крста "Universitas Esoterica" у Берлину (Вoлфганг Вегенер), која је постојала до 1984. године.

*** (Дубље) разумевање ових страница претпоставља узимање у обзир њихове разумљивости саме по себи те одговарајућих додатно коришћених метода (види горе). Такав став током проучавања текстова се са друге стране и у филозофији итд. посматра као општа смерница за озбиљни посао ("principle of charity", Donald Davidson, "On the Very Idea of having a Conceptual Scheme", у "Proceedings and Adresses of the American Philosophical Association", том 47, 1973-1974, стр. 19.)

Цртежи: Збирка слика (.pdf, 169 kB)

Повратак на садржај ове стране.

 

Ове стране и различити теолошки правци у историји цркве.

1. Тежња за откривањем деломично закопаних духовних дубина хришћанства мора се наравно најпре да надовеже на наук, живот и значење самога Исуса Христа и првих Хришћана; и то укључивши и њихове “апокалиптичне” потезе уместо изабирања онога што се свиђа овој или оној теологији. При том се показује да ваља озбиљно схватати и мноштво првих хришћана, - као што су их озбиљно схватали и јеванђелисти ******) сами да би на такав начин спознали шире значење Христових импулса. *)

2. Старе цркве следећих су векова уређивали ауторитети опширних расправа "црквених отаца”. Они су уз помоћ грчкога језика и грчке учености Европи упризорили ранохришћанске предаје. Много су тога знали о старим, данас изгубљеним актима. Као у свим фазама и у даље током ове фазе препирало се о томе шта одговара истинском хришћанству а шта не. У успоредби с изворима нову разраду заслужују и неке ствари из њихових спознаја које су после биле потискиване. И даље су уосталом постојали хришћани – на пр. у Египту, успор. налазе у Naq Hammadiju – који нису неговали црквено посредовање оздрављења него напосе индивидуални приступ Богу у молитви и медитацији итд. У "мистикој теологији" данашњих православних цркава већим се делом задржало нешто од тога.

3. Средњевековна сколастика и канонистика довела је помоћу мисаоних, стварних религијско-филозофских закључака (аргумент, протуаргумент, закључак) до теолошког усистематизовања при чему су црквени оци и даље били ауторитет уколико је он био у складу с тим промишљањима. Чак и ако се у томе налазила за тадашње време целисходнија духовна храна, плаши често једнострана, апсолутна и тиме одвојива интелектуална логика – коју ваља разликовати од стварне религијске димензије. Веру је конзервирала у облику наука односно догми те такође наводила на инквизициону праксу. Из креативности данашњег духовног трагача или мистика препознаје се да на неким местима иста интелектуални метод може да доведе или је деломично довела до другачијих закљуачка; односно да истински духовни раст претпоставља флексибилнију и опширнију, неокорелу свест. Строги сколастички метод и данас је напосе у католицизму важно исходиште систематске теологије. И тамо данас додуше постоји отвореност за друге односно екуменске назоре (на пр. Yves Congar). Не ради се наиме о било каквој критици једног од теолошких праваца. У раном стадију рада на садашњем главном тексту стране “Christuswege" проверавале су се могућности системске анализе постојећег градива. На концу се дошло само до једне могућности, наиме редослиеда приказаних “Исусових корака” дуж самих јеванђеља! Јер управо се у њима одражава архетипски редослед стадија људског развитка и подручја свести у односу до околног света. То је међутим ново, интердисциплинарно начело.

4. Када се нагомилало довољно црквене традиције о изворима уследила су настојања реформатора да за темељ поново јаче узму библијске изворе. У томе су нажалост успели веома ограничено, јер су била деца свога времена и знали су веома мало о духовним и мистичким струјама из историје хришћанства. Напослетку су напуштене и традиције које у својој језгри имају одређену вредност као на пр. штовање Марије. Тада су појединци попут теолога J. V. Andreae придржавали право да се у невероватно замагљеним маштаријама упусте у дубља, наводна “хришћанско-езотерична” искуства; такав, због безбедности одабран облик крив је што се у том не могу тако лако да препознају хришћанске особине. Ни протестантизам није увек био тако толерантан као што изгледа. Протуреформација, верски ратови итд. учинили су своје. Унаточ томе биле су разлиичти теолошки методи у многоч ему сличне. Тамо где данас и унутар протестантских цркава постоје одељене верске заједнице попут лутеранских и реформисаних (калвинистиких) као и унијатских цркава ваља њиховим носитељима рећи да је то још додуше прикладно за стручне теолошке дискусије али да је у односу на сопствене жупљане већ одавно застарело. **)

5. Време нове филозофије, просветитељства и природних наука није довело до тога да се уз страну интелектуално одређеној, систематској теологији постави теологија духовног искуства. Насупрот томе се све више историјско-критичних теолога свесно или несвесно усмеравало према исто тако интелектуалном и поврх тога једнострано материјалистичком схватању природних наука ондашњег времена. Теологија је деломично постала књижевни и лингвистички истраживалачки правац – што није било погрешно већ опет једнострано.
Ништа не противречи узимању у обзир књижевних родова - но тада само што је могуће одговарајуће уместо шематски; види нпр. наше странице о тзв. Јеванђељу по Филипу (Наше немачке / енглеске стране). Упоређивање исказа у списима с околностима тадашњег времена је такође многоструко потребно - само се ни тада од почетка на то не би смело да навуче дифамирање ондашњих изјава које потиче из данашњег духа времена. Такође веза са настајућом заједницом може да расветли значење - но то не мора да води ограничењу гледишта на спољно чисто људско догађање, у ком се Бог не појављује директно, који је људима ипак оно најважније. То да је порука предата одређеним људима, ни у ком случају не искључује универзално значење. Тражење значења предаје за нас данас је важно - цели садржај ће се дакако само закључити ако схватљивост обећања и за данашње људе схватимо озбиљно или барем покушамо да схватимо озбиљно.
(Супротно томе су се савремени заступници старе системске теологије поново посматрали као неку врсту језгре истинске теологије око које се могу груписати нови истраживалачки правци. Јесу ли стварно могли бити таква интегративна језгра?) Деломично оправдан потхват сигурно би био да се мноштво знанствених открића стави у саоднос с верским науцима. То би онда ваљало и данас да се доследно чини. До тога у већини слуачјева ипак није дошло. То значи да треба уважавати истакнуту нову слику света односно парадигму која се обликује из нових, не више толико материјалистичних научних праваца физике елементарних честица, из савремене биофизике, гео- и астрофизике те напосе из граничних наука попут парапсихологије итд. Није целисходно данашњу теологију повезивати са научном сликом света 19. века! ***)

6. Тако су у 20. веку уследила многа настојања да се додуше још увек без укључивања оних мистично-духовних димензија – које је Karl Rahner још увек сматрао нужнима - из теологије измаме фасете које до тада нису биле уважаване у довољној мери. Ти покушаји су на католичком и јеванђеличком подручју друштву донели много тога тиме да су се више упуштали у практичну бригу за људе: на пр. Karl Barth, политички теолог и теологија/теологије Трећег света као и теологија стварања****), феминистичка теологија, … . Код неких праваца попут Bultmannove"демитологизоване теологије” мера се у сваком случају превршила, т.ј. вера се редуковала на – већ споменуто, у међувремену поново застарело – материјално схватање света; иако се у неку руку правилно тврдило да за веру није потребна научна обективост. Drewermann је онда покушао јеванђеље да тумачи у смислу дубинске психологије. То је могла бити премосница преко које би се из недуховног света извело материјалистично схватање света; дубинска психологија међутим ни у ком случају није стварна духовна димензија Библије те зато нема никаквог смисла обострано раскринкати ова две потпуно различите области.

Проблеми између фундаментализма и релативизма до сада и даље превладавају у дискусији. 
Изван теолошких кругова у новије време улогу играју и тобожње "приче које откривају све о Исусу", а да при том не побољшавају укупну слику данашње дискусије.

7. До сада постоји веома мало трагова “постмодерне” теологије 21. века. Обнова духовних могућности хришћанства – уз одржавање старе верске дубине и постигнуте социјалне будности – претпоставља опширнију промену у свести*****. Овде се траже духовна прецизност и диференцисани поглед на друштво и свет уместо управљања и актуализованог фрагметисања досадашњих истраживалачких теолошких праваца и наука о религији. Овде почињу “Путеви Исуса Христа”.

*) Свесно су признавали на пр. не само “извор Q” ког су после истраживаи учинили приступачним. (Тај извор не садржава само Исусове изјаве пре муке, уз етику с оне стране многих друштвених конвенција попут оних које се и данас често вежу уз беседу на гори. Већ и уско сродно те тиме и аутентично јеванђеље по Томи показује да су зависно о проповедницима или публици кружиле и друге Исусове изјаве…). Последње кораке у Исусову животу – започете већ при Лазареву васкрснућу, итд. – тада су могли следити и у складу с тим аутентично заступати само изабраници. Ипак су постали доступни тражитељима.

**) У новије време у Немачкој постоје тежње за распетљавањем таквог стања. ... О различитим црквама види и нашу страницу "7 заједница (у Откривењу) и данашње цркве”.

***) Види између осталог и нашу страну "Природне науке и вера у бога”. Update English/ Deutsch. О развпоју хришћанства погледајте и Проф. Hans Küng, Das Christentum. Wesen und Geschichte, Sonderausgabe 2007. Он тежи за интегрисаним истраживањем која ће успркос археологији и критичком истраживању старе акте схватати озбиљно као садржајне изворе. Ми не делимо све тамо наведене закључке из историјско-критичког истраживања. Примерице, догађаји с Исусом се понекад чине превише као само субективни доживљаји; Али Küng је отворен за самостојну, још неистражену реалност таквих доживљаја. Надаље његов метод, Развојни степени хришћанства (парадигме), је додуше интересантна, али она не допушта да се у потпуности схвати значење смерова који углавном до сада никада нису имали веће значење – као што је мистика.

****) Види на пр.: “Еколошка теологија”, Kreuz-Verlag, Њемака.

*****) И наговештај "новог, вечног јеванђеља" посредованог Духом Светим у Откривењу по Јовану 14, 6 претпоставља свест јачу од оне коју омогућује интелект сам. ...

  ******) Додатак: Исус и теологије...

У Новом завету постоје различита теолошка становишта. Писци су их међутим морали свесно комбиновати. Спознали су да Исус има много страна. За његово разумевање потребно је више теолошких углова гледишта.

С једне стране је поучавао социјални осећај либералне теологије или унутар теологије ослобођења – а поучавао је и строге индивидуално-етичне смернице прилично конзервативних теологија (иако није био оријентисан према формализму и државној моћи).

Имао је како духовни став хришћанских мистика или езотеричних хришћана (успор. мистику теологију источних православних цркава) – као и став да апостоли морају да овладају својим животом у овом физичком свету (задње је главна тема већине савремених теолога и душобрижника, посебице јеванђеличких).

Исус је показивао „наднаравни" однос до Бога, (од крштења до распећа и васкрснућа; као што то на пример долази до изражаја у Јованову осврту одн. осврту његових ученика у Јеванђељу по Јовану); то се не може да објасни помоћу интелектуалне свести теолога као што је Bultmann. Исус није морао ништа мање да пролази кроз токове људског живота, који су такође доступни природословцима.

Многе од тих догађаја може схватити дубинска психологија наших дана; многи су међутим духовни у смислу који надилази могућности спознаје дубинске психологије.

Многи ставови су готово изгубљени јер се велики део раних хришћана прогањало као "јеретике" (трпало их се у исти кош са стварним религијским злоупотребама. Сва су била једнострана, али не више од било које постојеће цркве на свој начин.

Та једностраност није аутоматски негативна. Конструктивни делови свих ових праваца би у том смислу били у реду – ако не сматрају да су једини који су у праву, а да други уопште нису у праву.

Поједина јеванђеља и теологија.

Јеванђеља - и на пример део Јеванђеља по Марку, које се назива „извор Q" – представљају различите углове гледишта. Зато су и написани за људе различита порекла. Марко је био на пример важан за аналитично разумевање Римљана и за преводе на романске језике. (Проф. Morton Smith међутим помиње „тајни део" тога јеванђеља, који почива на Петровим документима и који се користио само за учене људе; с васкрснућем Лазаровим итд.) Аустријски мистик Јакоб Лорбер је написао да је Марко као апостол био цењени курир између апостола. Он је наводно тачно знао шта се догодило. Показује црте теолога чије питање гласи: Ко је Исус?
Изворно арамејско Јеванђеље по Матеју, које је изгубљено односно још није откривено, морало је бити намењено Јеврејима; оно као уосталом и данашње „Јеванђеље по Матеју" је у коначници намењено свима којима је потребан опширан опис Исусових дела пун живота.
Слично је и Јеванђеље по Луки, али с осећајнијом дубином.
Јеванђеље по Јовану је било написано за духовне хришћане (на пример с грчком биографијом мистерија) при чем се специфино хришћанско разрађује на њихову језику.
Јован схвата Исусов живот посебно јасно од Васкрснућа надаље; Матеј јасније почиње са животом. Оба угла гледишта су тачна; распеће и васкрснуће међутим имају већину конзеквенци за време након тога.

Апокрифно "Јеванђеље по Филипу" није јеванђеље, него ранохришћански допринос или коментар о дискусији с људима из различитих других религијских праваца – са сопственим становиштем између њих. (Не ради се о гностичном акту како би то многи могли помислити.) Апокрифно „Јеванђеље по Томи" није јеванђеље него вероватно већим делом аутентична збирка Исусових изрека; укључиво с оним изрекама које су у таквом облику намењене духовно заинтересованим људима.

Заступници различитих народа могли су боље да разраде овај или онај аспекат.

Методи истраживања.

На сличан су начин различити методи истраживања корисне у сопственим појединачним границама ако их се примењује заједно (интердисциплинарно). Ако неко међутим покуша теологију да изграђује на практично само једној научној грани (попут лингвистичке или археологије), резултат ће да буде деломично неправилан. Осим тог је потребно да укључи медитацијске методе, што се готово никада не ради.
Осим тога постоји религијска наука која је у већој или мањој мери независна о хришћанској теологији те филозофија, где су обе у конкурентском односу према теологији уколико се окрећу религиозним питањима која су без сопствене религиозне повезаности истраживача тешко доступна. Чим неко с тим повезује истинску потрагу за Богом, то може ипак бити плодна допуна. Већа компатибилност ових подручја може да се током времена издвоји, ако би религиозност била призната као темељна особина која припада људском бићу. (види "Религија...")

Напомена уз питање Божјега "тројединства".

Код црквених размишљања о тројству односно Божјем тројединству (тринитету) требало би разликовати да ли онај који о томе подучава тиме обедињује неко доживљавање, које би на неки начин могао посредовати, или ради ли се само о исто интелектуалном науку (доктрини) о три божанске личности. „Путови Исуса Христа" описује између осталог Бога, Исуса и Духа Светог у њиховом значају и доживљајним односима уместо да води полемике о појмовима као што је тројединство.

Повратак на садржај ове стране.

 

У почетку бијаше реч (грчки Логос) … и реч телом постаде” (Јов. 1).

Овакве представе нису усмерене против Исуса као људског идола али наговештавају његову дубљу повезаност с Богом и током стварања. Природу ове повезаности може се још увек различито замишљати; недозвољен захват је међутим унапред ју одбацити као неразумљиву и неаутентичну. Нешто слично се може наћи у јеванђељу по Јовану 1, Јов. 5, Јов. 6,69, Ив. 7 , у Матеју 16,16, у Посланици Колошанима и Ефежанима, итд.; било је живо још код старих црквених учитеља, код мистика попут Jakoba Böhmea, код Rudolfa Steinera (Helsingfors 1912) те поново оживљава у „езотеричким науцима” хришћанских напева „Даскалос” као и у књигама америчког теолога Matthewa Foxa„Велики благослов” и „Визија космичког Христа”, итд..(…)

У католичкој и деловима јеванђеличке цркве исчезлу приближеност таквој разини предаје покушало се конзервисати помоћу теоретских верских догми. Други делови јеванђеличких цркава, који су више препознавали Исусово социјално деловање, мислили су да морају да напусте Исусова божанска својства. С овим се у науцима хиндуистичког порекла успоређује појам „аватаре” различитих степени. Под њим се подразумевају људи, који на земљи не постоје због сопственог развоја већ због добровољног доприноса развоју једног народа или човечанства; као кап „из божанске потпуности”. Разлике између оваквих узастопних „аватара” често се у таквим сваћањима расплињују док јеврејско и хришћанско сваћање „Бога историје” наглашава аспект даљег развоја те посебно с тиме повезану улогу „Месије”.

Треба још упозорити на то да Кур’ан на многим местима Исуса Христа признаје као божанског пророка и као „реч” Божју, „створену попут Адама”. У добро схваћеном исламу вреди дакле више него код оних савремених хришћанских теолога који су оставили само социјалног реформатора Исуса. У Кур’ану једино није прихваћен наук о Исусу Христу као Сину Божјем у оквиру каснијег наука о пресветом тројству којег хришћани већ у Мухамедово време сваћају веома земаљски. Једва да је и било хришћана који су замишљено могли протумачити на такав аутентичан начин да то разумеју и људи друкчијих назора. (види додатну страну „Исус и ислам”).

Овде треба најпре запамтити да овај део загонетке Христове у много чему не извире из шпекулативног промишљања већ из визионарских граничних спознаја, шта се јасно опажа на пример код Jakoba Böhmea који је имао ретку способност апстрактне обраде спознатога. Сва искуства духовне природе изискују додуше (само)критичну обраду; оцена њихових резултата без признавања егзистенције таквих разина опажања као неприкладни метод одводи у празно.
Такође ни људи с препознатљиво мистичном, односно спиритуалном задаћом нису стварно схваћени ако се посматрају само историјско-критички из своје спољашње социјализације, уместо да се узме у обзир њихов самостални унутрашњи, спиритуални развој.

*) Исус је као човек који постоји у историји доказан релативно добро. Писци историје из 1. века н.Х. као што су Јосеф и Тацит потврђују његово стварно појављивање. И у самим библијским Јеванђељима су током више догађања именовани време и место. На пример, наведено је више владара и функционера Лук. 3:1, 2, 23), преко којих може да се идентификује година у којој је Исус започео са својим учењем. Исти су се могли пронаћи и у писању историје. Стога библијски извјештаји немају карактер само митолошких прича. "Апокрифи" којих нема у Библији, тј. остала хришћанска Јеванђеља, између осталих текстови из првог века често не полажу велику вредност на тачно извештавање него више на одређене интерпретације појединих догађања преко одређених аутора.

Уз ово се на немачкој и енглеској страни налази извод из Јеванђеља по Јовану, почетак 1. главе.

Јеванђеличка медитација описана је у уводу под „Методичким упутствима”. Управо овај текст је употребљен за сагласје са Христом као фино усклађеним приматељем уместо да се долази у додир са неким тобожњим хришћанским снагама.

Повратак на садржај ове стране.

 

Исус Назарећанин: његово рођење.

У јеванђељима редоследом долазимо до више људских догађаја. Исусово рођење традиционално је повезано са Божићем чак и када се код овог празника ништа од тога не препознаје – Лук. 1, 26фф.; Мат. 1, 18фф. Морамо да се упитамо због чега, са обзиром на чињеницу средишњег значаја каснијег Исусовог „трогодишњег науковања”, теолози данас толико напора улажу у побијање Исусова девичанског рођења. Док је рани ванземаљски гностицизам потребном сматрао представу да је Исус имао само једно „привидно тело”, код других струја може да се установи јединство у мисли да је Исус морао да прође кроз све станице људског животног облика, чиме је истовремено изражавао одређена мерила. Ова дискусија би – ако јој је мотив стварно трагање за истином – требала свакако бити отворенија. У времену када се у вези с трансформацијом сексуалности и љубави појављују нова гледишта деломично источњачког извора и подсећају на старе обичаје светишта, усвајање истинске сржи у предаји не треба дуго да траје . Будисти, који Буди приписују необичне околности рођења, уопште немају потешкоћа у прихватању „девичанског рођења” Исуса, а нити с девичанством у претежно духовном смислу као што то на пример тврди Штајнер. Ку'ран говори о Исусу као о посланику Бога којег је Бог у Марији „створио као Адама“ - као што Библија говори о анђелу који је најавио девичанско рођење Исусово.

Може да се истакне и да се управо овде наговештава Исусово својство неприпадања ни једној устаљеној шеми размишљања. Специфична својства ћемо дакако препознати у даљем току његова живота. Притом ћемо да се сусретнемо и са значењем могућности да се током живота са Исусом „поново родимо”*).

Од почетка се живот и деловање Исуса одигравају повезано са током светске историје. То се види већ код пописа становништва које је наредио цар римског светског царства, који је био повод за Исусове родитеље да путују у Бетлехем, место које је било значајно за пророке, где је Исус рођен. То се имало у виду и у теолошкој књижевности када се ради о разматрању значења Исуса у целом свету.

Уз ово се на немачкој и енглеској страници налази извод из Јеванђеља по Јовану 3,5-
8… : Ново рођење.

Ово није присподоба. Ради се о једном од оних „тешко разумљивих” места у Библији са прецизним и веома важним значењем за оне који су имали искуства и знања да их свате. Исус појединцима није рекао нешто, шта унапред не би могло да се докучи и да се искористи. Следом одломка нашега главног текста, на пр. „Крштење”, „Тишина у пустињи” и „Преображење” и др. описују се неке ствари које тему „Ново рођење” чине приступачнијом.

Чак и за оне, који нису толико директно истраживали у овом смеру, са тим је у ранија, мирнија времена био повезан Божић. Празници „црквене године”, у овом случају адвент, такође су ускладили уопштеност са пластичним продуховљењем Христова рођења на сличан начин као што је пост духовно припремао за слављење Васкрса. Зато се током година могло спознати – ако не и разумети оно шта се у данашње замршено време може доживети готово једино уз интензивну медитацију односно дуља раздобља молитве.

Божић је у ширем смислу празник љубави, за сећање на то да је Исус био поклоњен човечанству. Тиме се не мења дубљи смисао, јер се могу следити сви кораци у Исусову животу. Успореди осим тогаглаву „ и реч телом постаде” у главном тексту.

Поново рођени хришћани у смислу данашљих Слободних цркви и сл.
- и даље су присиљени да своју веру стално јачају и тако постану савршенији.
-њима доличи да сва своја подручја живота поново обухвате; већина ће кроз то доста тога морати да мења.
-Као и у оној почетној фази „све ће се поново чинити“ (Откр.21, 5), тако се и данас већ тражи да се о свему наново размишља.

Питање:
Могу ли - ако то још нисам спознао – да желим унутрашњу обнову из Бога као прапочетку свега?

Повратак на садржај ове стране.

 

Налази ли се нешто значајног у Исусовим младалачким годинама?

У многим савременим духовним актима се и овом подручју деломично приписује надпропорционално значење. Библија извештава само о хвалоспеву мудраца Шимуна и чуђење писмознанаца дванаестогодишњем детету – Лук. 2, 29 – 51. Најаутентичније од небиблијских „дечјих јеванђеља” које постоји у фрагментима и новим причама (Lorber-Verlag, на немачком језику) - „Јеванђеље по Јакову”, садржи додуше какактеристичне догађаје и сусрете. Тамо ипак не можемо опазити да је – као према једној савременој тези – Исус све научио од Есена или с њима деломично сродне заједнице из Кумрана, по једној другој у египатским односно грчким светиштима, по следећој у Индији итд. Запошљавање креативне маште могло би да буде плодоносно када то не би довело до нових брзоплетих догми. Тиме би настала још једна слабија контура Исуса који се није интензивно сусретао с овом или оном већ са свим значајнијим струјама ондашњег времена и при томе развио оно што је морао да развије изунутра, а није морало бити истоветно ономе што су други претпостављали да се мора научити. То је темељна спознаја која се може следити у малим корацима и која је некима веома добро позната. Разбија једностране психолошке представе о „обликовању” и понашању. Типична је управо за обликоване појединце и мистике. У начелу се може показати већ и у раном детињству. ...

R. Steiner у такозваном „Петом Јеванђељу” представља сцену где је Исусу пре крштења на реци Јордан постало посве јасно да у новом времену начин рада езотеричких редова изолираних од спољног света, као што је на пр. онај у Есена, може да буде контрапродуктиван. Њихова ревност у закону са много телесних и етичних/духовних прописа о чишћењу ослобађала их је од негативних утицаја те истовремено још више погађала њихову околину. У даљем току Исусова живота сусрећемо библијски потврђен основни импулс „бивања на свету, али не од света” и укључивања света у сопствени развој. У то између осталог можемо да укључимо и чињеницу да Исус на концу подучава оно, што је пре било скривано; то у бити није у супротности са тим да се одређени науци у разумљивом облику најпре преносе боље припремљеним следбеницима.

Према старим, на строгој тајновитости основаним мистеријским традицијама то се у бити означује као нови историјски удар. Нешто слично се на својствен мачин показало и на пр. у новим усмерењима mahayana будизма, гдје се одједном јако наглашава саосећање са свим бићима. Тек у наше време постала је очита доступност духовних дубина свима. Нико не може рећи да о томе ништа није чуо. Како је данашња езотерика киоска у ствари још веома површна, треба претпоставити да се ова тенденција још дуље време неће остварити. Јасно је да се на пр. пракса тајновитости ватиканске библиотеке утолико чини „предхришћанском”.

Повратак на садржај ове стране.

 

Напомена уз расправу о „два дечака Исуса”.

Овде још треба да се спомене Steinerovo тумачење различитих података о Исусовом пореклу код Матеја и Луке као „два дечака Исуса”. Будући да се тамо није оспоравало да је до манифестације божанске нарави Христове дошло само у једном човеку, у неку руку развесељава начин на који је интелект антропозофе и теологе овде довео до „главне спорне тачке 1 или 2”. Радило се при томе о нечему другом, наиме о питању пратње Христова постајања човеком и његове животне околине кроз моћи мудраца из различитих култура: (...) . Будући да духовни предмети истраживања могу бити вишеслојнији него што га се може прелити у одређене земаљске представе, конкретизовани подаци у литератури нису увек егзактнији од уопштених гледишта.

Повратак на садржај ове стране.

 

Крштење на реци Јордан преко Јована Крститеља.

Првбитни облик крштења водом није био нити симболични чин нити изражавање припадности верској заједници. Потапљање које је обављала у том искусна личност, овде Јован Крститељ, доводило је често готово до утапљања, представљало је дакле стварно гранично искуство. Утолико је било слично античким „посветама” односно „покушајима посвета”; могући психички доживљаји нису овде међутим сами себи циљ или метод савладавања страха од смрти него је крштење било печат позиву на „покајање”; тачније преведено као „повратак” вољи Створитеља, јер се навешћује „приближавање” његова „небеског краљевства”, - Мат. 3, Ив. 1.

Када Исус моли за крштење Јован се не осећа способним да му пружи помоћ; пристаје али нема надзора над догађајем, већ може само посматрати како се у Исусу догађа већа промена него шта би ју он могао посредовати. Већ је предвидео могућност вишег степена крштења ватром духа, које ће делити онај, који долази након њега. Тако сада види „Духа Божјега” како силази на Исуса. Хришћански езотерици су у том видели стварно „рођење Христово у Исусу”; за то у ствари није потребно понекад присутно представљање Исуса и Христа као бића, која немају ништа заједничког.

Уопштено се крштење, пре свега „крштење духом” – појам се на различит начин употребљава на пр. у слободним црквама – може појмити као улаз у „ново рођење” човека – Јов. 3. У Хришћанским тежњама употребљаванији појам „поновно рођење” због његова бркања с реинкарнацијом овде избегавамо; тиме не желимо да тврдимо да се у Библији не појављује питање реинкарнације – у погледу тога би требало поближе истражити на пр. Мат. 11, 14.

Уместо да се одлука препусти теолошко-теоретским расправама о значају крштења требало би се позабавити питањем значења таквог „новог рођења” за човека. Он из дубље равнине свога бића може поново да започне, осећати и просветлити свој цели живот; из слоја бића, који је окренут Богу. Бог у човеку може „да преузме лик” који му је јасније препознатљив од сопствене „слике”; или се, као што то изражавају мистици, „Хриистова искра” у срцу испуњава животом те у човеку почиње расти. Човек, који о овоме размишља, може то такође да препозна у слици детета, које се реално развија или детета с мајком као слику душе. За разлику од пролазне, попут вежбе створене унутрашње слике показује се овде даљи развој, који одражава несамовољно побуђене унутрашње развоје у човеку. Ово унурашње дете може после „да одрасте те да постане свесно садашњости.

Код мање имагинативно надарених исти се феномен може да изрази више преко унутрашњих осећаја или умних утисака или једноставно преко промена у животу. Уметничка дела попут „Сикстинске Мадоне" настала су из визија те због тога могу помоћи при проналажењу доступа до унутрашњих реалности. (...)

(...) Види и медитативно опажање јеванђеља по Јовану према „методичним упутствима” у уводној глави.
Овде може да се покаже следеће битно својство пута према Исусу: развој и његово мерило се мења у сваком поједином човеку. Све може да се развије из себе или у размени са животом без потребе за посредником у оздрављењу. Тиме се не искључује међусобно братско саветовање. Пут је замишљен за „потомство”, за уживљавање.

„Унутрашње" доживљавање тиме није било замишљено као замена за молитву „спољном” Богу: „Останите у мени и ја у вама” – Јов, 15.

Наставак крштења водом након почетка Исусова науковања или чак и након „крштења духом” није представљао присилну нужду. Већ код Исуса самог постао је спољним знаком у души сазреле нове фазе развоја. Иако је покрет Јована Крститеља подучавао „покајте се и крстите”, Исусови ученици су након стапања с овим покретом подучавали „верујте”, т.ј. отворите се за снагу вере „и крстите се”. То је између осталог било признање присташама Јована Крститеља. Почело се у сваком случају од позитивног. Обојица су крстили одрасле који су могли свесно да доносе одлуке. Не искључујемо наравно да већ 2000 година постоји благослов за новорођене као „право рођења”; сврсисходније је такав благослов разликовати од правог крштења те и од питања припадности одређеној цркви. На такав начин би се с тиме повезане расправе разрешиле саме од себе.

У неизбежном ослањању на посвуда присутну интерпретацију најављеног месије као краља крштење се доживљавало као улаз у ново краљевство. Није било превише успеха у објашњавању ондашњим људима да се ипак неће радити о спољном државном краљевству и спољној црквеној организацији, већ о заједници свих који Бога прихватају као свога оца и себе саме у души као сина/кћер рођене од тог оца. Ова безбедност, повезана с братским понашањем „синова” и „кћери” између себе и с Исусом - Сином Човечјим и Божјим - као старијим братом, чинила је језгру наука који је људима био понуђен у наслеђе. У старом Израелу је додуше уз старе, удаљене представе Бога постојала и представа Бога као оца. Доживљавали су га више као оца Аврамова и народа потеклог од њега. Бог је само кроз народ био отац појединца. Само су неки тада могли допрети до доживљавања Бога као директног Оца индивидуе, којег је тек Исус донео јавности; индивидуе, којом утицај Бога управља у души и која у свако време може да тражи комуникацију с Богом; индивидуе, која кроз ову везу с вечним Богом може да појми и надвременско сопственог бића. Ово се још јасније учвршћује даљим током Исусова пута. То се јасније учвршћује у даљем току Исусова пута, а назначује се и овде.

(...)

Liberal theologians have portrayed the baptism of Jesus as a vocational experience. Seen from a traditional theological point of view, however, the calendrical and prophetic embedding in world history was also an issue (e.g. Luke 3:1-4 including the reference to Isaiah 40:3-5; ): the prophecy deals with a redemptive act of God.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази извадак из Матеја 28, 18-20; с напоменама о крштењу у данашње време.

Данас се крштење већином обавља шкропљењем водом или потапљањем. Цркве међу собом у правилу признају крштење и тиме постојање верника у Христу. Слободне цркве вредност већином полажу на то да крштењу могу да приступеи само одрасле особе или да се обновљено крштење може обављати само код одраслих. Тамо се додатно полаже вредност на дубље спознаје крштења Духом Светим . (Најпре су се стварно крстиле одрасле особе. Тиме ипак није била искључена подела благослова деци. Имала је нешто друкчијии карактер од крштења.) Крштење у првобитном облику није се још оснивало на истовременом преузимању чланова у посве одређену конфесију као што то данас чине велике цркве.
Цркве у правилу дозвољавају да „у нужди”, када у близини нема доступног свештеника, крштење може да обавља сваки хришћанин. „Крстим те у име Оца, Сина (Исуса Христоса) и Духа Светог . Амин“.

Питање:
Могу ли - у случају да то још не доживљавам - дати мој живот у руке Бога?

Повратак на садржај ове стране.

 

Тишина у пустињи.

На почетку деловања као Христ*, односно Месија – хебрејски „помазаник” – стоји сам. Ту спадају крштење и 40 дана у пустињи – на пр. Марк. 1, 12-13 – с кушњама. На закључку се обавља позив ученика.

Пустиња споља и изунутра представља самоћу која омогућава да постанемо свесни самих себе те да се јаче повежемо са свеобухватним Богом. Ова припрема за све остало нужна је за сваки озбиљан пут религије, обновљену везу с божанским праузроком чак и када то није целина пута. И Исус на својој разини доживљавања пролази такву фазу која значи више него исто тако могућа свакодневна разборитост.

Цркве, а посебно оне које често говоре о „унутрашњости"- и то постављају као тобожњу супротност спољним показивањима мира не придају труда људима истински показати практикујући пут до овога „унутрашњег мира”. У богослужјима свих преко 30 различитих цркава не може се нити у назнакама наћи елемент тишине, тихог унутрашњег погледа на себе, тихог чекања након молитве. Песма, проповед, молитве, песма с истовременим скупљањем новца без престанка – то је готово одраз хектике данашњег друштва, кроз коју се људи несвесно или чак свесно одвраћају од своје неистражене унутрашњости. Тек у новије време, са обзиром на потрагу многих људи за било каквим искуствима, постоји мали напредак те се на пр. барем за неке одржавају одговарајуће организовани викенд-семинари или слично односно у питања о могућностима упућује се кући или у библијским круговима. Чак и тамо често нема директног упутства. При том једни препознају да је за већу приближеност Богу потребна и „тиха собица”, а други да су њихове друштвене вредности као на пр. самокритичност, толеранција односно способност помирења као исходиште предуслов за повремено искључивање спољне подузетности. Ово би наравно било једва довољно када би се ту и тамо догађало у богослужју, но ипак може да се сматра побудом за препознавање у основу честе, потиснуте потребе.

Мистик Јакоб Лорбер писао је о Христову савету људима о „кратком путу до препорода”, што се данас – да се избегну неспоразуми – може означити као „ново рођење” како је то било описано у претходном чланку. Види и „О унутрашњој речи, гласу тишине” у издању Лорбер Верлаг (на немачком језику):
„Пракса је оваква: Уколико неко жели да се препороди у Христу, мора да призна своје грехе – дакле све што га одваја од Бога. То је нешто друго од оног што би могло да се докаже. Онда би морао дубоко да се покаје изунутра и споља и озбиљно да направи преокрет. Након тог би требао да се прими ‘посвемашњег прекида’ са светом – мисли се на његове егоистичке заплете, а не на активно живлење у њему -, „и посве да се преда Мени те у својој љубави да чезне за мном. У тој великој чежњи мора се свакодневно од света и послова да повуче у себе те најмање три сата уз затворена врата и прозоре нити да моли нити ишта да чита, него мора ово време у потпуном миру да проборави бавећи се у својој души са мном.” Након одговарајућег поздравног наговора „пођите у миру и растите у чежњи и љубави до мене! Како ћете ово да чините кратко време, кажем, ускоро ћете видети муње и чути громове, али не плашите се и не будите бојажљиви! Јер свакоме ћу најпре да дођем као судија у олуји, муњи и грому, а тек онда у благом светом наносу као отац!… Видите, ово је најкраћи и најделотворнији пут за чисти препород у којем може да се добијеи само вечни живот. Сваки други пут траје дуже и несигурнији је, јер постоји веома много странпутица,… тко тамо није ‘добро оклопљен’ и ‘до зуба наоружан’, тешко (једва) ће да дође до циља.”
Могуће је да се моли за очишћење и просветљење кроз свој дух.

Јогији на пр. знају да људи мисле како „немају времена”. Своја упутства онда на одговарајући начин смањују с неколико часова преко пола часа до 11 минута, т.ј. док нико више не може да каже да за то нема времена. Чак и најкраће време тишине, где се остале мисли, чувства и осећаји не потискују него само посматрају без суделовања у њима, делотворно је посебно када је повезано са саопштењем Богу. Дужу тишину међутим не надомештава. У Источној цркви – на гори Атос – као помоћ у концентрацији употребљава се „Kyrie (удисај) Eleison (издисај), т.ј. Господине смилуј нам се”, успор. на пр. Kreichauf: Као ходочасник на гори Атос (на немачком језику).

Један велики изазов је такође стално шутити у јакој приближно шестодневној Зен седећој пози Зен медитацији у седећем положају, која се је помало раширила и у хришћанским манастирима – чак и ван времена медитације, током јела са другима. Након приближно три дана многи неупућени једва издрже да би четвртог дана – што може да се успореди са деловањем поста – удахнули и сватили корист коју се речима не може довољно да опише.

Тишна ствара отвореност. Однос до Бога притом ствара заштиту за ову отвореност. После медитације увек је целисходно прилагођавање самог себе следећим приликама, где је зависно о околностима боље бити мање отворен.

У сваком случају би било важно и у свет унети нешто од тишине да научимо све више да одржавамо одређену јасноћу свести. То би за појединца значило да унутрашњем миру, који уређује и скупља тренутке, треба дозволити усељење у осећајно створеним размацима односно након компликованих доживљаја или ако је то могуће тик након тога; т.ј. у потпуности преузети садржаје без даљег размишљања о њима; умирити осећаје (те после забиљежити оно што ће даље да се истражује) и према одређеном редоследу одморити делове тела; свакако уз задржавање свести као целокупан човек, а не у смислу упуштања у поједина задовољства.

За сусрете, рад, састанке и др. овај став би значило да се тема за темом не ниже на заморан начин, већ да се између сваке умећу кратке станке које опет не би требале да служе за разговоре него у првој линији за једноставно посматрање догађаја те ако је прикладно и могуће такође и његову обраду, чиме се омогућује свесна припрема за другу тему. При прехрани је такође целисходно свесно запажање појединих јела. Може се наћи много веза између становишта наука о прехрани и духовне односно душевне „прехране”.

Поступак, којег бисмо могли да назовемо „смирење од догађаја” и који омогућава поновни раст снаге за садашњост и будућност, није дакле несадржајан одраз проблема. Ствара исходиште, из којег обрада свега заправо тек постаје плодоносна. И код спољних прилика се тим не губи време него га се у коначници штеди, јер се све одвија лакше и боље. Многи продуховљени људи једва да и примећују шта им све пролази без тог унутрашњег мира .

Већ и ово најједноставније духовно искуство, тишина, у себи заправо скрива тајне већих духовних висина. Та висина међутим не претпоставља пут до ње. Управо Христ често наглашава слободоумну једноставност људи, његов пут доводи онда до све већих и тиме замршенијих хоризоната, и у тој замршености поново се назире основна једноставност.

У концентрисаној тишини на пример може дубље да се учврсти управо разрађени односно поклоњени унутрашњи напредак у смислу способности коју не могу „изгристи мољци", види на пр. Матеј 4. Може се правилно прикључити мозаику других напредовања. Тишина може да иде толико далеко да почне да се осећа „живот” целокупности онога што у нама сме да расте насупрот божјој праслици. То је начин на који у себи доживљавамо „од Бога новорођенога”. Дашак ове могућности имамо кад код свесне смирености главе– што је вероватно повезано са спознајом снаге срца постају видљивије и ноге опуштеније. Онда је нешто „испуњено” макар се радило и о најмањем деломичном аспекту живота. Без тог са друге стране ништа није „испуњено”, најбитније остаје необрађено; ово може да узрокује не само проблеме у сну који се тамо могу само ограничено да обраде - , већ и проблеме здравствене или друге врсте.

* Христ је у суштини наслов. У раном хришћанству били су уобичајени различити записи назива „Христ“ који су уједно представљали и различита значења. Најпознатији је грчки „Christos", који одговара хебрејском појму „Messias" = „Помазаник“. Постојао је међутим и грчки „Chrestos" = добар, свет; и ређе „Chrystos" из грчког „chrysos" = златан (сјајан).

Повратак на садржај ове стране.

 

Кушње и позив ученика.

И Исус је морао да учи у својим људским својствима и све их јаче да обраћа богу. Након 40 дана поста у пустињи појавио се „напасник”* – на пр. Мат. 4, 1-11.

На унутрашњим путевима и у животу се и у најмањој мери појављују негативне снаге које се – као и све снаге – могу доживети као одређени лик. Овде најпре треба споменути заостале, осамостаљене тенденције у човеку самом без интегрирајућег срца и тиме без Бога. На ово осамостаљење најпре ума те након тога и воље односи се „јело плода са стабла спознаје”.

Са једне стране то су отврднула, са силом ствари повезана својства. Учвршћено дубље у подсвести може им нешто и да се супротстави, могу да се препозњуи и у свом бићу, а тек на крају их се може у дубини савладати. Свесна способност одрицања и поседовања уместо захтева за поседовањем те креативно, етично опхођење с тим тренинг је за савладавање ових снага.

Изврнуте жеље насупрот томе доводе до бекства и до равнодушног злобног одвраћања од материјалних проблема, те зависно о околностима до духовних подручја. Понекад се не запажа да је то у суштини само друга страна исте „негативне” медаље повезане на другој страни према „начелу ударца клатна”. Ово друго подручје је данас отвореније, те може дакле лакше да се прочисти. Средство за овај преобрат је саосећање, ослобађајуће давање љубави.

Друго својство у вези са тим има нешто заједничко са похлепом за влашћу. Претварање ове илузије захтева храброст безусловне истинитости и на њој основане толеранције те слободне солидарности у опхођењу са другима.

На свим таквим подручјима уопштено недостају јаке и успркос томе истовремено алтруистичке индивидуалности дотичних личности, које би ова подручја могле да надопуне уместо тенденција према негативном.

Код Матеја 4 Исус је изложен овим одбојним импулсима које се називају „сотона” односно „ђавао”. Не указује једноставно на дотичну супротност него посеже за нечим вишим што се налази с оне стране одласка и повратка негативних снага: на“„реч Божју", на „Господина Бога" и на „Бога, ком требамо да се клањамо и јединоме му да служимо". Христ стоји ван дуалности таме и (привидног) светла, те их побеђује својим трећим, надређеним путем, као што то може да се опази код многих даљих догађаја.

(...) Види и главу „Заратхустра” у 4. делу те на пр. дио 2, таблицу „хришћански став…”).

R. Steiner је описао обе, у главном негативне снаге као одвојене битности које се могу доживети у свету душевног прегледа. Као што је споменуто, свсисходно је уважити оба начина деловања. Али изван света душевног прегледа није посве оправдано, када антропозофи хришћанским представама једног јединог негативног бића оспоравају садржавање обе стране. Тенденције су често тако помешане да се у коначници тенденције „противне Богу” могу да обраде као целина – насупрот којој опет не стоји више богова већ само Бог Христ са свим што делује у његово име.

Постоје међутим друга духовна усмерења, која у вези са тим заиста затварају једно око и као божанско посматрају све што тежи за духовним висинама.

Савремене јеванђеличне теологије у коначници, као и многе друге духовне тежње, истовремено затварају оба ока и оспоравају представе о негативним бићима са образложењем да се у Библији ионако појављују само на неколико места. При том не примећују да се заправо не ради о представама него о моћним искуствима, до којих није долазило само у средњем веку.


Неке мање хришћанске групе због појма „кнез света“- нпр. Јов. 14:30 – претпостављају да њему до даљњега „припада“ овај свет, а људи му могу само да се ускратеи; иако у стварности НЗ наводи само његову улогу заводника и отимача. Јован 12:31: Сада је суд овому свету, сада ће кнез овога света бит избачен.“.

Без страхова и других негативних осећаја негативне снаге немају директну моћ; у том смислу „нецртање ђавола на зид” може да буде заштитни механизам и против црквеног застрашивања. Душевно посматрање данас може да докаже да тобожња „повећања” негативних кругова у коначници представљају ускомешане, дуље време присутне, пре сакривене потенцијале. Истински позитивне способности се напротив још стварно могу да повећају премда расту насупрот праслици која је већ ту.

Такве личне „болне тачке" истовремено дакле, зависно о околностима, представљају резонантне површине за сродне спољне снаге. Њихови трагови могу да се пронађу у свим друштвима: на Западу отприлике у ситуацијама где су новац и егоизам највише вредности, а пре свега у старом једностраном облику без социјалне безбедности; у једностраности национализма и нацизма – посебно у случају охолости и равнодушности према остатку света - , и у рушилачким „региозним” активностима; као и у екстремностима стаљинизма, - можда његовом бруталном изједначавању. То не значи паушалну осуду свега и свакога у таквим друштвима.

Исус не подучава толико директно „опирање злу”; исто тако не брани нужност зла „због равнотеже” (као што то мисле источњачки науци) и нужност истога због препознавања божанске доброте у њезиној супротности. На послетку није за све једнако важна – често нужна – изравна обрада „негативнога”. Барем за неке пут може функционисати на начин како га уопштено препоручује „хришћанска наука” Mary Baker-Eddy. То још ипак није доказ постојања супротстављених снага него њихових неизравних промена. Код Христа такође нема вечне осуде, у коначници су све деструктивне снаге промењиве до времена у задњем поглављу откривења по Јовану где обећава да тама више неће да постоји (види одговарајућу главу).

Након времена проведена у пустињи следи позив ученика Ив. 1, Мат. 4, 18 - 22, Мат. 10. 

* У теологији се традиционално узима у обзир и код историје искушења повезаност пуна симболике са људском историјом: пустиња са опасним дивљим животињама као супротност у предаји приказаном свету Адамовог раја и тим као стање које се преко Исуса као "новог Адама" требало савладати. Код 1. искушења стварања хлеба из камена се ради о томе је ли материјално треба водити или Бог. (Кад се касније радило о храњењу и обраћењу многих људи, у томе више не видимо искушење). Код 2. искушења, скакања са крова храма, ради се о савладавању охолости према оптерећењима људског живота. Исус је пролазио кроз све шта му је наметнуто (, док се није решило васкрсењем.) Код 3. искушења се ради о моћи постојећих земаљских царстава или о "Небеском царству" датом од Бога. (У даљем развоју је ипак и земаљско релевантно, предсказано "Царство мира" могло кроз Бога да донесе преображај земаљске тежње за моћи.)

Повратак на садржај ове стране.

 

Свадба у Кани.

Овде – Јов. 2, 1-12 – наилазимо најпре на пример који приказује како проблеми извиру мање из кривих превода или из раних, црквено наложених „коректура” јеванђеља него једноставно из једнострано емоционалних и патријархално обојених излагања. После су сматране отпадничкима Исусове речи Марији „Жено, шта ја имам са тобом”. Ко се удуби у текст и види како Исус на послетку чини све шта је Марија зажелила, може лако да закључи да реченица има значај дивљења који би се могао јасније изразити на следећи начин: „Жено, шта сам све морао да стварам заједно са тобом!” Предајом несачуван првобитни израз у деломично посве једноставно арамејском језику могао је, полазећи из грчког, да гласи овако: „Жено, ја са тобом” тачан смисао се без уживљавања у контекст и у Исусово време у много чем није могао да препозна.

Одавде до христа показује се повремна стваралачка доживљајна повезаност између Исуса и Марије. Делује инспиративно, заједно са њим проживљава најважније станице његова живота и на такав начин искушава духовни преображај.

Иако се у новије време појам „вереница Христова” за часне сестре употребљава још само у спољном значењу, на почетку је указивао на стваран начин доживљавања.

Одраз" Христа у човеку, као што је већ било споменуто у глави о крштењу на реци Јордан, стапа се с људским аспектом душе (анимус). Под божјим предзнацима може да приступи „унутрашњем венчању” са нашим „женским” делом душе. Ово може да делује као алкемистички преображај чак и на животне снаге и тело. Слика Марије могла би на сродан начин да се додирује са женским аспектом душе (анима)**.

Мушкарцима се понекад указивао пут преко Марије*. Оба пола међутим могу да пролазеи путем преко Исуса или Марије или једног и другог, јер од душе до хормона нема човека који би у потпуности био или морао да остане везан на реакцијске узорке сопственог пола. Постоје ипак људи, који проналазе бољи приступ једном или другом путу. На крају се у ствари навештава унутрашња целовитост. У католичкој цркви постојала је данас готово заборављена пракса поштовања срца Исусова и „чистог срца Маријина”. Овом унутрашњем развоју није важно да на пр. писац ове главе није католик те да спола у првом реду незнатно сваћа Марију те да због тога нема предрасуда које је на себе навукао маријански култ код многих који га практикују.

Ко пролази оваквим промењивим путем може по њему да хода „сам” без потискивања. Али и за њега то не мора да буде једини пут; из веће унутрашње слободе могућ је потпунији однос до другога пола.

У вези са тим у својственост желе да се интегришу од оца и мајке наслеђени делови душе.

Дубинскопсихолошки елементи могу посве да се поставе у везу с верским доживљајем. На друкчији начин то покушава Eugen Drewermann. Основна религијска искуства се код тачнијег посматрање показују на одвојеној равнини, с које делују на дубинскопсихолошке процесе. Данас постоје тенденције посматрања регијског трагања као „целовитог, неограниченог виталног импулса” који је у основу својствен свим људима, види Hubertus Mynarek: „Могућност или граница слободе”, 1977. Требало би међутим разликовати између необликованог уопштено духовног импулса и религијског импулса у ужем смислу повратне односно нове везе људи са божанским праосновом, „оцем", што је за хришћанске вернике могуће кроз повезаност с Христом.

Бог се као највећа тајна света сигурно у мањој мери може да објасни ограничењима на једну једину науку, спознају или једину појаву, који у најбољем случају захтевају појединачне аспекте; њега може да се објасни покушајем признавања и сагледавања већег броја оснивања. До сада се је ово догодило у веома малом обиму. Да су кроз овај започети алкемијски процес и тиме између осталог и кроз заједничку употребу леве и десне половине мозга (што се данас истражује помоћу више метода) на свој начин – с резултатом „креативне спознаје љубави” – пролазили и хришћани, сукоби између теологија би ускоро припадали прошлости. Чак и тада би била могућа специјализација појединих аспеката, коју би се препознало као такву и не би захтевала искључиву ваљаност. Са правом би се уважавала допуна међу људима.

Ко може да осећа у смислу универзалног Исусовог начела „Љуби свога ближњега као себе самога", може током времена досегнути исто и више. Ко се труди за ову истовремену љубав до себе самога и ближњега у ствари ће приметити да то тек треба да научи. Унутрашње „постајање потпунијим" може са своје стране да олакша ову љубав.

Питање о „чудима", које може да се поставе и у вези са свадбом у Кани, осветлит ће се у посебној глави. О женско-божанским аспектима Марије-Софије види главу „Први Духови".

Традиционална теологија је овај догађај протумачила као замену грчког култа Диониза или као симболичко надовезивање на сусрет Израела са Богом ("трећег дана...", 2.Мојсије 19:16), те као посезање за коризмом где вино заузима дубље значење.

*) Док је Марија, мајка Исусова, била сматрана духовном мајком оних који су желили да их води, Марија Магдалена је за оне, који је часте, више повезана са земаљском љубави.
Марија Магдалена (Марија из Магдале) је била жена која је следила Исуса. Многи због традиције мисле да је била проститутка којој је Исус променио живот. Исус је међутим рекао: „Она је много љубила“. То не значи обавезно пуно секса, него стварну способност волети људе, саосећати са њима и бити добар према њима. Волила је Исуса, т.ј. поштовала га је као човека и дивила му се као духовном вођи. Према мистичној литератури (Јакоб Лорбер) све је више прочишћавала своје осећаје према Исусу у смеру духовне љубави. Љубав је била дакле њезин пут све бољег разумевања Исуса и Бога.
(Могли бисмо да је упоредимо с Кларом, женом која је око 1100. године волила редовника Фрању Асишког / Св. Фрању – који ју је најпре одбио, а после прихватио будући да је њезина љубав постала потпуно духовна. (О томе постоји занимљив филм на немачком и енглеском језику.)
Постоји посебна традиција у вези са Маријом Магдаленом: легенда о „Светом гралу“: Јосиф из Ариматеје и Марија Магдалена те још неки други Исусови следбеници однели су грал – првобитно калеж у којем се налазило нешто Исусове крви – у јужну Француску или Енглеску. С гралом је повезано неколико чуда. (Грал је такође симбол божје љубави).
Постоје и неке новије теорије о Марији Магдалени. На пример идеја да је са Исусом имала дете које је било зачетник некадашње еуропске краљевске династије (меровинга). Такве теорије из савремених, сензационалистичких књига нико међутим не може да докаже.

**) Споменути појмови „Анима и Анимус“ нису предмети вере. Сем тога постоји искуство великог броја људи, хришћана или нехришћана, да и мушкарци и жене у својој психи имају тзв. „мушке“ и „женске“ делове, који делом потичу од оца и мајке, где су одрастали, и које могу научити да интегришу у своју личност. Концепт „Анимуса и Аниме“ можда и није идентичан са том реалношћу, али је покушај психоаналитичара да је разумеју у нјеним темељима.

Питање:
Могу ли да са Богом мој однос према другом полу боље уредим?

Повратак на садржај ове стране.

 

Становишта о сексуалности, симпатији, уживљавању и љубави.

Развој црквене објаве о сексуалности као и супротна становишта унутар и ван цркве стварају утисак да је људима у овом подручју веома тешко установити какав би требао да буде људски или чак „хришћански" однос до тога. Спољне моралне забране шездесетих година губе већи део свога деловања; цркве нису кадре у традицијама да пронађу постојећу етички смислену срж, која би могла да се домисли у односу на данашње друштво. „Сексуална револуција", која је настала као протуреакција на потиснуту сексуалност, довела је до другог екстрема нове идеологије са сексуалним нагонима – разбацивања животне енергије – и неуважавања важне чежње за духовно одговорним односима: непрестаних раздора све до неспособности за рад. После је од тога у осамдесетим годинама у много чем остала само резигнација; и овде је било једва могуће одржавати деломично садржајан главни мотив за даљи друштвени развој са оне стране ових екстрема. Могао би да се налази у гледишту савладавање „поседничког мишљења”. Из ове вековима дуге борбе може да се закључи да одговорност и слобода управо у оваквим односима између мушкараца и жена нису оствариви или не могу хармонички да се повежу без замисли целокупног даљег развоја људи. Поједина партнерства, где је то наводно или стварно успело, указују на могућност проналажења таквих замисли.

Христ се безусловно обраћа људима у њиховој језгри, целовитости и потпуности, што само по себи ствара основ истинске слободе. Не говори на неразумљив начин о даљњем подвајању већ ионако подвојених људских мисли, дакле не о заносном проживљавању свега већ пре о њиховој новој интеграцији у „мудрост срца".

Такође није заступник „присила", спољних облика и њихових прецењивања или чак злоупотребе појмова одговорности, верности и поштења за скривање зависти, љубоморе и похлепе; брине се о души из које се ствара све остало. За њега није нити у браку аутоматски све најбоље; што се споља посматра као неповољно.

Љубити Бога и свог ближњег као самог себе, дакле и самога себе; оно правило дакле, са којим је Христ заменио логику забране Старога завета, описује најпре универзалан став који се провлачи кроз ове три области и повезује (види Мк 12:33; Јов 13:34; Гал 5:14; Јк 2:8). У складу са тим је љубав до ближњега онда нешто друго доли само инстинктивна брига за родбину и.т.д. – али ју може да укључује на слободнији начин. На основи ове улоге човека као помоћи у љубави, где год је прикладна, самољубав није она егоистична, већ је у коначници усмерена на љубав до себе самога – укључивши и тело као алат којим се служи другима односно Богу.

Највиши облик љубави је безуслован. Успор. и љубав до „непријатеља", Мат. 5, 43-48 – што не значи да требамо да се одрекнемо мудрости.

У складу са тим требало би да буде очигледно да су понекад тезе, које једноставно поистовјећују сексуалност и љубав или покушавају самољубав поистоветити са самозадовољавањем и фантазијама, светови удаљени од ове Христове замисли. Оно што представља унутрашњу изолацију појединих снага и поставља слике између људи и реалних других је само једна од многих непотпуности човека, из које нешто може да се научи, али која никада не може да буде циљ.

Данашњи Европљани могу да доживе нешто од преображаја сексуалности посебно када два човека код подухвата ступе у душевну и духовну везу те при том науче да поступају са исијавањима симпатије/антисимпатије – и њих морамо да узмемо у обзир код трагања за садржајним спољним везама. Тек после долази телесна равнина; не спада аутоматски у свако пријатељство или сваки сусрет. да ујуда доведе У складу с тим зу нови однос не мора аутоматски да дође и одвајање од садашњег партнера, као што се то често догађало. Овде спада и основно расположење пуно љубави. Снаге срца могу онда да укључујуи осетно сексуалне енергије, а њих се не мора експлозивно довести до нестанка као што је то данас уобичајено из културне кондиционалности.

Многе духовне традиције уместо потискивања и непрестаног проживљавања подучавају трансформацију сексуалности која може да буде више од фројдовске „сублимације”. (...). Старија источњачка усмерења имала су између осталог недостатак деломичног извирања из сексуалности уместо да цело време допуштају сусрете целовитим људима чиме би се данас могле уштедети технике; односно уместо да се – као што би то данас било прикладно – почну да упознајуи тек духовно, дакле „одозго". Умесно остаје становиште источњачких праваца да мирно заједништво, које није усмерено на мушке или женске оргазме, ово подручје може полако да доведе у склад са целокупним бићем. И у хришћанству је било замисли у овом правцу које су данас нестале, те их управо зато треба поновно обликовати; дотична знања показују многа наслеђа витешких песника и трубадура.

Будући да код сексуалности може да дође до подсвесних заплета, у различитим религијама се као опасна шетња веже на партнерство, где се у суштини може и заједно општити. Ко ово искуство жели да ограничи на строги смисао брака, може то да оствари када си обоје у пријашњим пријатељствима објасне што желе и што не те се у томе подупиру.

Ова стара замисао, коју Исус допушта све до негативне карактеризације похотног погледа на туђу партнерицу, не би требала да искључује виши извор непосредног одушевљеног сусрета двају странаца – који има већи удео од очекиваног и којег се не разуме увек правилно: „Када се двојица или тројица сретну у моје име, ја сам међу њима” (или према још једном правилном преводу „у њима"). Тим се не захтева најављено црквено окупљање, а ни посебна припрема. Ово може да седогађа свагде, где „Дух Христов" здружује два човека за остварење било ког могућег циља. Ово можда може и да буде тешко прихватити тамо где се ради о мушкарцу и жени, те такође тамо где се симпатизују и при томе да одрже посве јасну исходишну свест; ради се међутим о световној нужди. При томе се не мора да ради нити о везама нити о сексуалности. Они којих се то тиче морају ваљано да открију, о чему се ради.

Исуса већ и његов земаљски живот показује као умно неконвенционалног. Могло би да се установи да су конвенције највише потребне када он „није међу њима".

Претпоставка за прикладне сусрете међу људима је наравно студиј сопствене индивидуалности заједно са „ауром” односно исијавањем. Чак и као пар остају индивидуе. Исус ни у којем случају не тежи стапању обојице у пару.

Повратак на садржај ове стране.

 

Света ревност” (и становишта о емоцијама).

У Јов. 2, 13-25 се након свадбе у Кани описује „чишћење храма". Исус у својој ревности из Храма јасно истерује трговце и мењаче новца. Овде жжели да постави непрегледан знак против лицемерности света, који Храм означава као кућу Божју, а сам тамо на уму нема ништа друго осим сопствена плитког ценкања. Док је стање такво да од градских или духовних службеника не може ништа да очекује, помаже сам као појединац који се у „кући оца свога" још осећа одговорним; ради се о акцији социјалног отпора без озлеђивања људи. „Богу се покоравати више него људима" није његов понизан став. И тамо где каже: „Дајте цару шта је царево" (а Богу шта је Божје), не може се исчитати никакав понизан став као што се то много пута покушавало, већ пре настојање да се следбеницима уштеде некорисне врсте свађа с нестручним друштвеним снагама. Религија и политика имају ионако своје сопствене законе. Служити своме ближњему и „граду желети најбоље" такође није понизност.**

У вези са тим би могло да се постави питање о опхођењу човека са емоционалним кретањима. Јер нема свако своје емоције на тако високој разини као Исус, који је непрестано живио у „позитивном страху од Бога” и саосећањем са људима, и ччија се ревност оснивала само на свесно доброј намери. Код обичних љљуди готово све емоције су на почетку помешане са несвесним механизмима реакције на подражај – које се биолошки и по јачини различито манифестују, али у својој основној структури су посве сличне. Већћ и само вађење других таквих механизама из сопствених реакција, увид у њих и у коначници владање њњима односно предаја Богу је дуг процес учења.

Иако се овде ради о психи, код трагања за Богом и истином не назиру се уобичајени психолшки аналитички односно терапијски поступци:
Тамо где се у подсвести налазе она једнострана експериментална тумачења, која психичке проблеме редукују на сексуалност и рано дечје сазревања, и тамо где „основе” слабости постају „образложења” за остајање таквим уместо да се попут Ериха Фрома наглашавају развојне способности људи, психологија може да буде чак и препрека на духовном путу.

Тамо где психологија, „наук о души", побуђује посматрање духовних процеса и тамо где се у души – што је веома ретко – види више од хемијско-електричне функције мозга, може се код њезина проучавања да ради о сусретљивом мосту. Доживела би бољи развој када би била спремна да следи спознаје односно тврдње алтернативних психолошких праваца. Мала је корист од покушаја целовите обраде комплексних проблема на уобичајени начин. Делотворније би било најпре потражити појединачне саставне делове таквог комплекса те при том свесно разликовати ради ли се о „брвну у сопственом оку" или о „труну у оку" другога” и ко је на такав начин одговоран. Многе хришћанске школе јаче наглашавају ово прво, јер је теже и тек мора да се научи сагледавати сопствене проблематичне чинове који се тек тада могу сами да исправе. Црквена исповед има дакле уз духовни аспект и терапеутско деловање. У психолошкој пракси ће се као жртва на предњој страни чешће да налази друга перспектива. На концу можеда се примети да су успркос томе обе стране више или мање у игри. Источњачки спиритуистички науци на пример наглашавају повезаност обију страна у животу као извор „карме"/ судбине.

Тамо где се ради о разрешењу последица тежих свакодневних доживљаја могла би од помоћи да буде и једна поновно изложени метод R. Steinera: осврт код којег се посматра од вечери према јутру. Након тога је повратак у садашњост утолико лакши.

Такође би могла да се запише и „површина душе” побољшаних својстава вредних труда и чешће пролазити кроз њу, што је заправо доказана пракса из мистичног подручја.

Напретком на духовном подручју може се на пример побољшати комуникација између више људи. Многе предрасуде и пребрзе оцене се смањују у толикој мери, у којој човек постаје провидан самоме себи и одбацује терет. Важност, коју Исус приписује „неосуђивању” и „оном што излази из уста”, није неиспуњив моралан захтев већ позив да се започне с овим процесом учења. (Тим се често претпоставља повлачење у тишину уместо свађе и након тога миран међусобни разговор. Види иглаву „Тишина у пустињи“).

У вези са тим постоје европски смерови школовања, који под другим именима укључују елементе као што су на пр. у јоги познати живчани центри или центри свести – чакре - . Таква настојања нису аутоматски „нехрићанска” као што је то мислила црква, него су ти центри у човеку већ били познати хришћанским теозофима у Средњем веку (J. G. Gichtel), те се у међувремену могу да препознају и као стварне структуре енергије присутне у сваком човеку; једнако тако као што вештина посебно у Кини познате акупунктуре није аутоматски „таоистичка” јер их се мерним апаратима, а у најновије време и помоћу хистологије може да пронађе у човекову ткиву.

**) "Ревност" у том смислу треба да се разликује од "ревности без спознаје" (Римљани 10,1-3).

У погледу других веза види и посебну страну „Основ етичких вредности”: О 3. делу.

Питање:
Могу ли са Богом да своје емоције свесније савладам?

Повратак на садржај ове стране.

 

О беседи на гори (Мат. 5, са упутствима за разумевање).

Много је већ написано о промени вредности старог (и данашњег) друштва кроз беседу на гори. Успор. Мат. 5 – 7,29. Једни је поздрављају у вези са друштвеним активностима. Други је багателизују као „етику мишљења" и дају предност такозваној „етици одговорности” са старозаветним претњама казном, војском итд. А неки једноставно покушавају да живе према њој. Ван хришћанских подручја се беседа на гори надасве цени (на пр. Ганди).

И са становишта истраживања свести треба признати да се Беседа на гори тиче пре свега људи, за које свест може да буде више од људске анализе разума и за које се живот не мора да угаси на приватном рубу тањира. „Духовне руке", које дакле „знају да ништа (или мало) знају“ и отворене су за непрестано релативизирање да Бог зна више од њих и да их још пуно може да поучи у свим стварима, „благословљене" су, „њихово је краљевство небеско”. Тај став може да се покаже и као непрестан снажан развојни замах, дакле више од било ког другог назора за којега човек мисли да је „добар".

„Они који трпе” не морају увек да носе само своју сопствену судбину, - и тако да придоносеи свој део стању целовитости уместо да непромишљено пређу преко свега - . Неки носе и терет који се тиче њихове испреплетене својствености у којој живе, те на крају и судбину народа и човечанства. Често су то данас уместо државника основни покрети, а ко им даје потребно саучешће, ко моли за њих уместо за снажне, познате и господарске великане?

„Кротки" су кротки по сопственој вољи (дакле не једноставно плашљиви). Они „ће да баштине земљу", која може да се одржи и развија само под њиховом руком.

„Гладни и жедни праведности": - не завист, већ поштено тражење праведности за себе и друге људе отвара према „горе", пре или после не без одговора ког си можда као таквог и нису представљали. „Милосрдни” добровољно носе своје ближње према горе, те ће их тако и Бог да носи.

„Чисти срцем" и они који су на такав начин препознали и одбацили своје духовне наочаре односно предрасуде, „гледат ће Бога". То је опширније значење речи „Не судите".

„Миротворци", дакле и они који стварају мир у смислу молитве за мир Фрање Асишког, дају и другима на знање да је овде на делу друкчија снага од оних које иначе одређују живот. „Они ће се синовима (и кћерима) Божјим звати".

„Прогоњени због праведности (/поштења)" и онима које погрде и прогнају „због мене", т.ј. Исуса, сматрат ће се сретнима, а у много чему је то било њихово унутрашње стање док је њихово спољно тело трпило. То не значи да је трпљење циљ самом себи.

Поменути би требали обављати и своју улогу „соли земље" и „светлости света". Управо у овој глави осврће се Исус на „законе" и пророке Старог завета. Вишеструко прихвата оно што је било правилно пре његова времена те то исто на нови начин оплођује за ново време, где се на првом месту не налазе закони сами по себи већ њихов извор и где сваки човек може наново да створи унутрашња животна начела.

Ко „тражи „Краљевство Божје" све ће му се остало „да дода". И овде је видљиво да разина здраворазумног размишљања додуше није нарушена већ се отвара због прихватања оног што извире из више, духовне логике. Не говори се међутим о том да би се земаљске силе ствари требале да напусте у корист уживања у одељеним духовним стањима свести. Више спознаје се штавише требају у потпуности да ухвате у коштац са земаљском свести док не дође до промене света. Јасноћа се задржава или настаје тек када се човек у погледу одређених питања налази у скали од незнања преко шпекулација, наслућивања, теорије, уверења до знања, а то је један важан темељ развоја. Ради се дакле о разликовању на пр. оних чистих стремљења према блаженству која могу да се нађу код неких старих спритуистичких праваца.

Ова Виша мисао у беседи на гори (види сљедећу главу) је већ својим садржајем у првој линиј усмерена према људима, који је не желе да употребе за ново уређење сопствених индивидуалних духовних активности. Пут се најпре усмерава према индивидуалном животу, где се тражи партнер или „свој ближњи" као што је то описано у глави „Крштење" и „Тишина у пустињи". Даље се посебно гради на равнини мушко-женских односа, те се између више људи осетљиво испитују додатна деловања духовне промене . То је описано у главама „Свадба у Кани" и „… љубав”. Код беседе на гори се поново гради на тој духовној и етичкој равнини, те ју се истовремено отвара према обимнијем духовном циљу који може да се обликује из односа међу људима једног друштва. То у праслици одговара односу од звука до интервала до трозвучја до тонских лествица – до -целовитости.

У теологији је разрађена надовезаност на исказе из Старог завета: нпр. Псалам 1 и Јер.17:7 и даље. Након 4.Мојсија 12:3 у вези с Мт.11:20 Исус је виђен као Нови Мојсије. На темељу пророчанства у Зах.9:9 и даље "...његова власт је од мора до мора" споменуло се светско значење објављеног Божијег Краљевства. Није могло промаћи да је у свом Говору на гори више пута променио старозаветне законе у нешто ново: "...али ја вам кажем...". Што значи да он не говори као рабин који објашњава списе него свестан Божије мисије. Управо та пророчанска и месијска особина је била оспоравано од оних који су долазили од Старог завета.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази извадак из беседе на гори, Матеј 5: Блаженства и со земље.

Повратак на садржај ове стране.

 

Исусово преображење на гори Табор (Мат. 17).

Многа Исусова дела, од разговора с Никодемом – Јов. 3 – преко беседе на гори до исцељења слепца и храњења 5000 људи на гори творе у својој симболици спољно вањско окружење оног шта се у „преображају" изражава изунутра. То преображење је сродно са источњачким појмом великог расветљења. Расветљује се дух. Код Исуса се и код човека, који покушава следити ове могућности, то односи на ужу повезаност с Богом, који се овде не схваћа само као општа неограниченост него и биће.

Само „позитивно размишљање" могло би додуше, када би се практковало без егоизма, умишљености у величину и техничких манипулација, размишљање довести до стања сродног оном што долази од Бога; могло би да се отвори према њему. У већем делу литературе овог правца такве забринутости нема, а често може да завршава и самозаваравањем.

То још увек није „преображење". Код њега се не множи ни духовних „програма”, који су својствени свим људима, не додају позитивни програми, чиме би се створио вишак позитивних програма – ради се наиме о потпуно могућој духовној вежби - . Све се разјашњава способношћу сагледавања духовних извора ослобођених од изобличавања и заводљивих постављања вредности. Виши божји ред је видљив у свему. Када се посматра како сазревање човека може да тече и у том правцу, можемо да га представимо као продубљење психичких процеса чишћења као што је то назначено у глави „Света ревност". Све се просветљава из најосновнијег слоја спознаје. Спознаје нису размишљање, могу да се појаве са размишљањем или без њега, не присиљавају него ослобађају. Свет мисли овде више не треба да се потискује као што су то покушавали други путеви.

Ум се ослобађа инстинктивних реакција, а контролисани аналитички и синтетички ум лакше постаје алатом надређене здраворазумске свести. Наставља се диференцијација у мишљењу, које при том не постаје „млако”. Тада се на пр. разуме у којим ситуацијама треба нешто да се направи.

Код Христа самог се може рећи да није морао да одстрани сва она помућења која су обичне људе делила од ове разине. И за њега је ипак постојала све већа јасноћа. После је у такозваној свештеничкој молитви замолио за јасноћу коју је код Бога имао пре стварања. (Јов. 17)

Неки теолози тумаче Петрово преображење и признање Исуса са позадином истовременог јеврејског Дана помирења, односно долазећег Празника сеница. (На Дан помирења свештеник је изговарао једном у години име Божије у абатону храма.) Други су видели повезаност са доласком Мојсија на брдо Синај (2. Мојсије 24:16).

Уз ово се на немачкој и енглеској страници налази глава 17, 1-13 из јеванђеља по Матеју: Преображење Исусово.

Питање:
Могу ли уз Божију помоћ да наново распоредим своје мисли у смислу разумности?

Повратак на садржај ове стране.

 

Питање о „чудима".

Исус није деловао да задовољи похлепу многих људи за сензацијом или да људе спољним догађајима присили на веровање. Његов цели пут је проткан унутрашњом јасноћом онога што му је чинити – није му дакле била намера „због овог или оног разлога да постигне овај или онај ефекат".

Исцељења су често била „знакови", дела у малом која су заступала веће, темељитије. Код исцељење слепца на суботу одговорио је Исус да разлог нису греси, „него се у њему очитују дела Божја”. усп. Јов. 5, 6-9; Јов. 6; Јов. 9, 3 и др. Види главу „Исус и исцељење" у делу 3.

Засигурно је овде пожељна последица потрес застарелих назора и размишљање до дубљем значењу таквих дела. Исус у случају Томе, којега међу следбеницима можемо да посматрамо као „природословца", признаје да постоје људи који за то требају могућност спољног посматрања, бројања, мерења, вагања (…). (Види главу „Природне науке и вера у Бога" у делу 3) Исус на никога није желео вршити присилу, што би у суштини била својственост суда. Исто тако не може да се пронађе намера да се код било кога ко није зрео за одлуку изазове одбијање.
Ваља прочитати и „јеванђеље по Томи", апокрифну прецизну збирку Исусових изрека без обзира на то писао их ли је Томо или не. Овај текст су признавали спиритуистички хришћани у Египту и другде.

У складу са тим Исусова „чуда" нису била тежиште његових дела. Често је помагао након што би га неко замолео без окупљања велике гомиле. Такође је „претио" људима да ништа не казују.

Када данас теолози из Бултманнове школе „етимолошке теологије" сматрају да та чудеса могу уопште разјаснити односно објаснити као симболични опис, треба им потврдити да се једноставно прилагођавају механистичкој слици света и човека 19. века те да се нису упознали са новијим научним струјама. Ти нови смерови у квантној физици, биологији и биофизици, природномедицинском и парапсихолошком истраживању, астрофизици и.т.д. су отишли тако далеко да у њима може да се нађе барем помоћ при схватању којом се уклања „непредочивост" библијских догађаја. То не мора бити ново тражење „божјега доказа” за којега су надлежне друге равнине, а не природословна.

Код овог теолошког усмерења добро је једино то да научну обективност не сматра потребном као предуслов вере.

Време једностраности старог просвећења је прошло. Данас чак и знанствени духови могу веровати без бојазни да ће постати шизофреничари. У време када људи без задршки верују у чињенице познате из парапсихологије као што је способност појединаца да жице савијају из одређене удаљености-упркос толиким преварама преостаје довољно недвојбенога -, било би једноставно апсурдно када не бисмо већем Исусу Христу такве могућности признали. Исус је деловао из друкчијег духа од пуке забаве при савијању кашика, но данас се из различитих доживљаја може да нагађа да је Исус стварно могао да продре из све снаге природе – и да је баш данас веома важно спознати тај феномен; за нашу садашњу слику човека, за целовито односно хришћанско исцељење и.т.д. Такав спиритуални поглед на Исуса није супротност спознавању Исуса „сина човечјега" који је појединцима и њиховим социјалним односима односно заједници желио да да спољни пример. Тек признавање такве привидне супротности вишеструко доводи до не признавања „чудеса", јер судионици добронамјерно мисле да се морају да заштите од кривих тенденција које удаљују од људског и социјалнокритичног хришћанства. У стварности би тек обоје створило приближну слику истинске Исусове радикалности и његове повезаности с вољом те тиме и снагом створитеља.

(...) Енергија овде није безлична снага; истовремено је деловање Христова бића. У источњачкој јоги се енергија на пример посматра на вишеструко изолован начин. И данас постоје исцељења, која се у првобитном смислу извршавају молитвом и са обзиром на човекову душу повезану с Христом. Христ жели исцељење и потпуност човека, који према њему може „да чини већа дела” од њега.
Духовно исцељење само и са њим повезан духовно-душевни напредак свакако нису изнуђена милост колико год се човек припремао на њу.

О „даровима Духа Светога“" као што су дар исцелења, „различити језици" и пророковање види и 1. Кор. 12, 7-11; Дела апостолска 2, 17-20; и главу „Духови” у овом чланку.

Повратак на садржај ове стране.

 

Лазарево васкрсење.

До тог тренутка је Исус поновно обновио све делове људског бића са којима су се миленијумима мучиле старе мистеријске школе. На такав начин може доћи до појаве унутрашњег „надсвесног” човековог „ја" у прихватању телесног живота, духовнога и менталнога. При том се развија способност свесног разјашњавања, интегрисања и проширивња све дубљих и старијих делова подсвести на другој страни.

У староегипатским мистеријима је постојао пут од душевно-духовног до снага за телесном животном вољом.

Код Лазаревог васкрснућа – Јов. 10:39-11* - постоје назнаке даљег продубљења. У првом реду су многе привидно споредне појединости чудновато сличне поменутом староегипатском знању. У њему је садржана спознаја где човек проживљава три дана у стању, које модерна парапсихологија познаје као вантелесни доживљај као у свесном лебдећем сну. Тело се налазило у привидној смрти. Човек је након тога поседовао унутрашњу безбедност да ће након смрти и даље живети као духовно биће. „Хијеропанти" су требали да пазе да се тестирани најкасније након 3 дана поновно пробуди у земаљској свести, јер буђења више не би било могуће и телесна супстанца би почела да се распада. Управо ово дознајемо о Лазару, након четири дана је „већ заударао". Снага која га је „вратила натраг" морала је деловати дубље све до психичке супстанце. Кроз библијски догађај провлачи се тенденција демонстрирања да је хришћанска духовност препознатљива посебно у материјалноме и у спољним делима; - тенденција којом су почели да се баве тек у наше време након што је мистика пријашњих миленијума на пример тек једном тумачењима продрла у духовне слојеве.

У свим религијама би наук о животу након смрти требао произилазити пре из спознаја постојања изван физичког тела него из филозофских шпекулација, које нису посебно одговарале свести људи из пра-, ране и античке историје. Примеренија представа може да се нађе у делу Jeana Gebsera „Порекло и садашњост". Разликује архаични, магични и мистички степен свести од степена свести апстрактног мишљења и интегралне свести. Друго је питање требају ли да постоје ломови између ових степени; данас би их се у сваком случају могло да обнови. И R. Steiner наглашава неуспоредивост старијих врста свести. У различитим старосним добима се код данас одрастајућих појединаца могу да нађу једино одазиви на то.

Упоредбом с античким ритуалима посвећивања се уосталом не жели да тврди да је Лазарево васкрснуће као у Египту била ритуална радња договорена посебно између свих судионика. Исус је своја деловања у животу вишеструко разрешио од култских прописа условљених временом –на пр. субота, простором –на пр. Храм или ситуацијом. Тек из ове слободе је позитивно искористио такве околности као на пр. Празниковање песаха, храм… Данас може бити узор за опхођење са многим трендовима као што су на пр. прихватање астролошких назора, „места снаге", обичаји. (Види и књиге Марка Погачника: „Путеви исцељење света", „Земаљски системи и Христова моћ", …).

У вези с Лазаревим васкрсењем Исус и његова околина, која се још обликује, постају видљивији споља. У том се показује Исусова проширена свест која обухвата и круг следбеника те на такав начин оплођује већу социјалну околину. Сродно проширење свести може данас за људе да се покаже у следби Исуса када се њихове групне активности исказују према ван.

Следи пут муке. Својим речима високи свештеник поставља однос између онога што треба да се догоди са Исусом и судбине народа (Јов. 11). У свом пророчанском погледу истински спознаје да ће Исус умрети за све. Међутим криво интерпретише да ће Исус народу да донесе штету ако остане на животу. За то је потребна свест која може да обухвата процесе и везе изнад мишљења, способност које се у већини случајева мора да заслужи. Није истоветна са инстинктивно израженим сликама. Могу да се открију, разреше и створе најдубљи разлози. Полусвесно се не спремају негативне или друге мисли, не могу више да се скупе у дубље структуре проблема које делују из телесних слојева. Ова проблематика разрешава и ретроактивно када човек следи ове законе. Пут у слободну, стваралачку будућност постаје слободан.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази део из јеванђеља по Јовану 11: Васкрсење Лазарево.

Писац Клеменс од Александрије је још поседовао проширено, „тајно” издање Јеванђеља по Марку. То је по његовим речима било „духовно јеванђеље дано на употребу онима који су већ били употпуњени", и служило је „њихову напредовању у спознаји". Овде су се налазила места из Маркових и Петрових записа, која су садржавали Лазарево васкрсење, док су у јеванђељима за општу употребу била испуштена. Само су Јован односно његови ученици такве догађаје отворено објавили у јеванђељу. Клеменс означава Христа „мистагогом” односно „хијерофантом", т.ј. оним који – за разлику од старих „мистеријских култова” – уводи у нове мистерије (тајне вере. (Усп. проф. Morton Smith, „Тајно јеванђеље"; који је свакако извукао и несигурне закључке).

Питање:
Могу ли да наслутим да Бог помаже да се живот и смрт као и дневна свест и сан премосте? 

Повратак на садржај ове стране.

 

Овце".

Неко време пре прања ногу Христови следбеници се називају „овцама” – Јов. 10, 11-18, као што ће и Христ себе на другом мјесту да назове „јагањцем". Овде се наглашава присутна односно поновно постигнута отвореност ученика – посебно за оно што излази из Христа – као и исто такав однос између Христа и Бога. Иако је већ сазрео човек се може на једној разини поновно да осећа као неисписани лист, као дете. Стваран напредак – чак и када треба порадити на поносу – доводи до скромности; развија се спознаја да сви људи у упоредби са Богом имају додуше значајну, али у коначници ипак малу улогу. Овде се такође може да говори о „понизности" у слободном и духовном смислу, а не у смислу пузавог односа према земаљским ауторитетима, који често доводе до неспоразума. Не каже Христ у истом поглављу случајно „Ја сам врата". Ко Христу отвори своје биће односно срце, њему је и он отворен као врата која воде Богу, а то је претпоставка за све остало.

„Овце“ се упоређују и са „јагањцима“ (на пр. Мт. 25:32-33).

Повратак на садржај ове стране.

 

Христ и „прање ногу”, помазање Марије из Витаније.

У остатку јеванђеличних извештаја се све више приказују симболични догађаји код којих фале исцрпније попратне поуке. Тек овде можемо мирно да ставимо на страну комерцијално употребљиве „приче које откривају све о Исусу", на концу којих се још увек ништа не зна. Многе спољне спознаје могу доиста и овде да буду од помоћи, али одлучношћу овде може да се приступи једино медитацијском примећивању. То за друге свакако може да буде само побуда за спознавање самог себе, што нам не може да одузме нити један парох или историчар.

Прање ногу се у библијском тексту – Јов. 13, 1-20 – описује као чишћење. Будући да су таква „езотеричка" места после била готово неразумљива, нису била цензурисана. Поменути је „посве чист", не ради се дакле о ногама него о њихову симболичном значењу у целовитом човеку. Та мисао је код различитих култура била раширена у аналогијама: Сличне функције могу да се нађу у човечјем организму, дакле у микро- или мезокосмосу, и у спољној природи, дакле макрокосмосу. Ноге су окренуте према земаљском, воља управља њиховим кретњама. За одлуку хоће ли човек споља „пролазити" овим или оним путем потребна је воља. Као садржај прања ногу показује се чишћење те воље и њезиних противречних лудорија. Успор. такође да Исус у Мат. 25. 31фф. добром делу приписује већу вредност од хришћанских усмених признања.

Тај чин, као и сви остали догађаји, не представља пуко понављање већ годинама присутних импулса за чишћење различитих подручја човечјег бића. Све се налази под новим предзнаком да Исус у дубини душе зна да је „дошло његово време” и да ће његови следбеници сазрети за пренос „одређене ствари” у шире кругове. Све до ове тачке циљ више нису само њихове особне квалитете, овде њихова добра воља, под надзором њихова унутрашњег „ја". Тај већи неегоистични ја – сада сједињен са „личности", може све јаче да се стапа са оним „Христом, који се обликовао у нама"; као „ја свих ја". Све се мање ради о чисто личној судбини.

То искуство можемо у првом реду да опишемои као да код унутрашњег доживљавања овог чина настаје таква чистоћа да се свим може да управља директно из унутрашњег извора различитих слојева бића. Најпре ипак постоји воља. Осећање и спознаја ће се у даљем току употпунити у толикој мери да ће човек моћи тачније да објасни разлоге својих порива. И Бог у нама следи низ који показује одрастање детета на вишој разини. То не значи да овај нови одсечак развоја протиче „без главе". Већ пре је људски развој етичког осећања и јасне спознаје био осетно нарушен. Овде недостаје само даље употпуњавања истог у Христу као што се то већ догодило на подручују воље.

Други начин доживљавања ове тешко описиве фазе могао би да се сагледа у односу до примећивања сопствене свести, т.ј. погледа којим се може посматрати „анђеле” односно сопствено ја. Виши (анђеоски) ја може сада да се покаже у јачој здружености с Христом те тако пролази кроз промену. Данас су у деловима нових духовних покрета доживљаји анђела посве уобичајени; док хришћани успркос Библији сумњају у њихово постојање, а да не спомињемо питање што би стварно могло бити код „сопственог анђела" односно „анђела чувара" из народне предаје и како би таква веза могла да изгледа. Христ заступа обликовану, личну суштину човека и одржавање постигнућа људског живота код отварања за неличне светове „анђеоских" снага. Човек који је доживио такво искуство за Христа још није употпуњен. Већ у Јов. 1 својим следбеницима даје прве увиде у то. Многи спиритуално оријентисани мисле да се у суштини ради само о спознаји анђела и да се након тога могу изоловати од земаљског живота. Истраживање на овим подручјима претпоставља међутим већ обликовану стабилност када не жели да заврши у заблудама илузија. Овом фазом заправо започиње могућност обимнијег продора земаљског кроз дух. Овде ћемо као упориште поменути да на пример R. Steiner као интелектуални истраживач еволуцији човека на земљи приписује дуго временско раздобље као уосталом и различите правце. Овде не треба посебно наглашавати да друге праксе као на пр. хипнотичко-спритистичка „призивања духова" немају ништа заједничког са овде замишљеном архетипском основном спознајом анђела. Постоје међутим многа озбиљна настојања људи да у свом свакодневном животу ступе у контакт с анђелима.

Код прања ногу се до сада готово и није уочило да оно место – на пр. Јов. 12 – стоји у унутрашњојвези са тим настојањима, када Марија из Витаније симболички помазује Исуса и његове ноге брише својом косом. Заступа ли само себе као човека или и женске аспекте Бога као што би се то на другим местима могло приписати Марији мајци Исусовој и Марији Магдалени коју веројатно не треба поистовјећивати с Маријом из Витаније? Због чега то произилази из познатог прања ногу? За – додуше протуречне – покушаје феминистичке спознајне теологије сигурно постоје још неископана или само деломично ископана блага. „Последњу помаст" католичке цркве може се сватити као сећање на овај догађај.

Надаље може да се примијети да прање ногу не представља јединствен Исусов чин него да се и следбеници међу собом охрабрују на међусобно прање ногу слично као што се задња вечера - најпре - једноставно полаже у руке заједнице у настајању – у смислу свештенства свих. Код прања ногу профињена воља односно животна воља се изнад сопствене суштине проширује на околину, најпре на особе којима споменути пере ноге, а онда и на саодговорност за остале и следбенике.

Прање ногу може да се разуме и као служење другима. Само кроз прање ногу имају „удео у њему” као што то каже Исус. То у многом погледу наглашава далекозежно значење овог корака. У првом реду се посебно помиње оно подручје, које млади људи називају овако: он/она „хода са мном”. Ту се онда дакако не ради више о „постојању везе” него о „боравку у (живој) вези". Прање ногу је разумљиво само као „корак напред”. Мање је овисно о спољном облику таквог чина. Такав чин је целисходан у смислу алкемијске праксе искоришћавања спољних радњи као помоћи у схватању унутрашњих ставова и процеса у човеку али само са одговарајућим унутрашњим ставом. Није довољан правилан став активног свештеника, за то су потребне личности којих се тај чин тиче, јер се управо о њима ради. То такође вреди за последњу вечеру – теолози не могу да се сложе о њезиним различитим аспектима. Иако су можда на одређени начи у праву, тај аспект свесне промене погођених личности, о којем се у суштини и ради, недовољно цене како католичке тако и јеванђеличке цркве.

Ако је код једноставнијих наука још постојало 5000, а касније 500 или 70 људи који су могли да их следе, у прању ногу је суделовало само једанаест следбеника који су од Исуса пуно научили и на такав начин били припремљени за схватање догађаја. Јуда то овде још није могао. И Исус не предаје све науке свима, већ у корацима. Напредовање је могуће дакако и појединцима ако њихово дубље посматрање почиње баш код ових догађаја који се ближе распећу. То су покушали хришћански росенкреузовци. Прање ногу, бичевање, крунидба трновом круном, распеће и полагање у гроб, васкрснуће, вазнесење су називали „хришћанским посветама". Пренесено у новије време из тог су произишле маштарије седмодневног „кимског венчања Christiana Rosenkreutza", које је 1616 као сатиру објавио лутерански теолог J.V. Andreae.

Такав корак сигурно није искључен у првом доживљавању споменутих појава у спољном свету, у медитацији или у сну. Суштина човека се са свим његовим способностима можеда развије у много праваца, могу следити други кораци, прекривати се с пријашњима, нове квалитете се међутим заокружују на одређени начин тек када је заокружено оно прошло из чега се обликују.

Након помазања у Витанији у Јов. 12 следи Исусов месијански улазак у Јерусалим. Након прања ногу се на пример у Јов. 13-17 навештава се издаја Јуде Ишкариотског, те преносе поздравни говори и Исусова свештеничка молитва.

Теолози су у прању ногу често видели симболичку радњу која упућује на приближавајуће разапињање или пример служења са Божијом љубављу која чисти. Али је најављено и као директно делујуће дело.

Уз ово се на немачкој и енглеској страни налазе изводи из Јеванђеља по Јовану 13, 3-15: Исус пере ноге ученицима.

Питање:
Желим ли молити Бога за то* - у случају да се још није десило - да добра воља у односу према особи насупрот пређе у моје месо и крв - и ако је то напорно?
*Касније - уместо замолити (молити) - веровати, то јест бити убеђен у то. А касније спознати Божије деловање ( милост).

Повратак на садржај ове стране.

 

Последња вечера; месијански долазак; хапшење и бичевање.

Исус је у Јерусалим дошао прослављен као обећани Месија – Јов. 12, 12-19. Отврднули свештенички сталежи су знали циљано да притискају на „психичку дугмад" људи те тако расположење масе деломично да окрену у негативном правцу. Појединци који пазе на своју негативност и равнодушност те ју желе променити могли су да постигну стабилност и повезаност с Богом, због које их се више не би могло манипулисати масовном сугестијом – и спољним негативним снагама, реалност којих се у појавама 20. века покушавало различито да утврди.

При хапшењу у Јов. 18, које војнике најпре буквално обара, показује Исус да се не налази под њиховим надзором. Након тога ипак својевољно допушта да се све догоди.

Исусово се „бичевање" – Јов. 19, 1 – догађа на његовим леђима. Средње подручје човека, његово осећање, његова снага побеђивања боли у емоцијама су квалитети који могу да се појаве код медитацијског уживљавања, а не пасивно малодушна бол. Сви хришћански мистици, који су то у души доживели добровољно или под присилом, успркос том извештавају о боли. Христ дакле не бежи бојажљиво од онога што ће му се – као једном индијском мајстору који влада потискивањем осетила - сигурно да догоди. И овде се штавише може да напипа проширење свести на патњу других.

Овде треба приметити да није било посве истинито када је, као што је поменуто, из Исусова бичевања направљен симбол одређеног „степена посвећења”, дакле развојног степена данашњег човека на путу до веће потпуности. Стваран корак ће оживотворити Исус већ на последњој вечери која следи после помазања у Витанији (Матеј 26, 26-29). Та последња вечера је бољи симбол за оно што Исус даје измученом човечанству. Хлеб овде пре свега представља супстанцу (на пр. душу) Исуса Христа, „речи”. Вино симболизује божански дух Христов, који ту реч оживотворује за алтруистичко деловање. Католичка црква је наглашавала преобразбу супстанце хлеба и вина у тело и крв Христову; јеванђеличке цркве су наглашавале прославу сећања на Христа. Обе су додуше у праву – научна истраживања су већ код најједноставније „“"свете воде" показала преобразбу кута молекула воде. Стварно важна тачка је у суштини преобразба у судионику самом тим да се концентрисано припреми на преобразбу кроз оно што исијава из преображеног „тела и крви" Христове. При том су хлеб и вино истовремено помоћ у схватању. Неки су се чак без хлеба и вина духовно покушавали да прилагоде преображеном „телу и крви" Христовој” – и осетили су деловање. Ово је у неку руку ипак теже. „Љубавним оброком" називамо појаву када неко жели практиковатии благословљени оброк без захтева за црквеним „сакраментом".
Бичевање можемо да схватимо као врсту спољног, карикираног одговора неуких снага на оно што се заправо догађало те због тога не мора толико бити у средишту накнадне спознаје. То вреди и за крунидбу венцем од трња. Понекад једнострано наглашавање патње у старој хришћанској езотерици односи се према таквим новим спознајама као стари начин представљања Јована Крститеља према начину на који подучавају Исус и његови ученици. Човек слободно може изабрати који од ових путева ће најпре следити.

Такође је теолошки дискутовано је ли Последња вечера сопствени облик јеврејске пасхалне гозбе или је Исус сам као овде најављујуће стварно "жртвено јагње" заменио стари празник. Нови Божији савез са људима (Нови завет) преко Исуса (Лук.22:20) виђен је као надовезивање на 2.Мојсија 24:8; Јер.31:31-33; Јес.53:12. У хлебу је свакако виђена Исусова особа, у крви потпуна исцелитељска преданост. Други су сумњали у аутентичност предања (тзв. уметнуте речи) - што с обзиром на његову приврженост најранијим списима управо није вероватно.

Уз ово на немачкој и енглеској страници следи цитат из Матеја 26, 26-29 о последњој вечери (свето причешће, еухаристија).

Питање:
Желим ли - у случају да то још није део мог искуства - молити Бога за способност за сарадњу пуну љубави с другима* - и ако то захтева душевну промену?

Повратак на садржај ове стране.

 

Крунисање венцем од трња и поздравни говори.

Будући да је код Римљана бичевање била најмања казнена мера, у позадини се овде налази образложење тог појма у смислу предхришћанских мистеријских култова. Крунисање венцем од трња – Јов. 19, 2-3, следећи појам ових мистерија, насупрот томе није саставни дио нормалног римског репертоара. Овде се сигурно препознаје као иронија: трње уместо злата. Ипак остаје питање како су се то војници тачно надовезали на мистеријске традиције иако тога тада нису били свесни. Чак и када би – а многи римски војници су били следбеници таквих култова – били свесни спољне сличности, Христа не би могли редуковатии на себи познат начин спознавања.

Док би златна круна била симбол световне власти – не нужно у негативном смислу - , круна од трња је код Исуса била симбол првенства које у свету није ништа значило. Притом се трње забадало у главу. И овде не треба тражити само бол него снагу за превазилажење умне здвојности од које Христ не показује нити једног знака. Налазимо их у тренутку пре коначне Исусове одлуке да не жели отклонити „пехар". Са бичевањем и крунисањем од трња наилазимо на назнаке оног шта се надовезује на прање ногу; осећаји и спознаја изгледају „здрави" успркос свим противречностима.

Поменута стална тенденција у догађају да се надрасте самога себе има за снагу и однос до нових покрета као што су мировни покрет, еколошки покрет, духовна настојања која желе „излечити свет".

Као код „бичевања" и код „крунисања трњем" се ради о реакцији, о отиску онога што им је претходило. Стварна тачка у којој долази до изражаја она духовна отвореност за позитивно надрастање самога себе налази се у Исусовим „поздравним говорима", на пр. Јов. 13,31 – 17, и у сусретима с Пилатом, на пр. Јов. 19,5* (*"Ево човека”, што се медитативно може да покаже попут наслућивања Исуса Христа као праслике ослобођеног човека.) Дела нису била само прање ногу и последња вечера, већ и Исусове речи.

У складу с тим спознајама било би пресудно узети у обзир позитивне темеље тамо где се данас говори о „хришћанским посветама или корацима у развоју".

**) У историји религија се свакако појављивала особа за ругање или краљ ругла на ком се као замени истресао гњев народа. У Старом завету је било увек жртвених јарчева који су требали да испаштају за грехе народа (3.Мојсије 16:15). У оба случаја је то деловало више као симболички ритуал. Зато се традиционална теологија трудила да представи да је тек Исус могао донети стварно делотворну жртву за све. Неки критички теолози су мислили на темељу ових подударности на старе култове жртвовања који су заправо довели у питање мисли о жртви. То је можда било лакомислено - али како је горе већ описано у догађају је још више скривеног него што је аспект саможртвовања. Такође се ради и о његовом циљу.

Питање:
Желим ли да молим Бога - ако тога још нисам свестан - за мудро опхођење са групама*, којим припадам - и ако то тражи да тешко радим на мојим старим узорцима мишљења?

Повратак на садржај ове стране.

 

Распеће и полагање у гроб.

Становишта о Исусову распећу и смрти су различитија него о другим станицама његова развоја; томе је са једне стране узрок улога коју им приписује црква, а са друге да излагачи желе све да уврстеи у свој систем светоназора. На пр. Јов. 19, 12-37.

Тако су се гностичка настојања на рубу раног хришћанства била вољна бавити Христом. Са своје старогрчке позадине нису могли појмити да је тако велико биће светла могла да роди жена те да је умрло. Морао се је дакле као анђео односно како су то после приписивали многим источњачким мајсторима направити видљивим само кроз привидно тело, које није било смртно него се једноставно растопило. Будући да су у њихову науку земаљски свет и материја сматрали вечним злом нити издалека нису могли прихватити да је такво тело могло да прође кроз све станице земаљског живота или да је својим светлом могло продрети у њега. Појам „гностички" овде се употребљава у различитом значењу од апостолске гнозе, што је допустио и критичар секти F. W. Haack. Ипак су постојали различити прелази у таквим науцима. Гностичко „јеванђеље истине" признаје на пр. да је Исус био прибијен на крст.

Људи с материјалним или одбојним назорима не шире само легенде да је Исус био ванбрачни син једног римског војника, што је у ондашњим представама морала било нешто посве дисквалификовајуће. Шпекулирало се такође да Исус није умро већ да се опоравио. И данас постоје истоврсни покушаји да се на пример гроб једног вероватно старог мушкарца по имену Исус у Кашмиру повеже с библијским Исусом. У савременој литератури се појављује барем још један неоткривени европски Исусов гроб. Уз ово мора да се каже да Исус или Јехошуа, Јешуа, Јесат није било јединствено име. И у апокрифима (актима који нису преузети у библијски „канон") се појављује више Исуса: Исус Сирах, Исус бен Пандира; без обзира на то да се и прави Исус према R. Steinerovu тумачењу друкчијих података о пореклу код Матеја и Луке схвата као два различита међусобно повезана дечака Исуса.

Деломично су се у вези с таквим тезама појавили противречни истраживалачки налази о Исусовом покрову из Торина. Једном је тај покров садржавао пелуд из Исусова времена и домовине, а онда је опет потицао „из „средњег века". Једном се до сликовног отиска могло доћи ненаданим високоенергетским зрачењем, т.ј. ненаданим распадањем, а други пут су трагови крви наводно указивали на то да је Исус код скидања с крста још био жив. Признавањем нових резултата у истраживању поново се заступа аутентичност овог мртвачког покрова и необичан разлог настанка слике. То људима може да помогне да својим земаљским разумом продру у Христову реалност (успор. напомене о путу апостола Томе у делу 3, глава „Природословље и вера у бога”). Лорбер једино „огртач из Триера" сматра неаутентичним с очитом намером да у души потражи веру која неће бити овисна о промењивости налаза и теорија о спољним предметима.

Таквим истраживањима се у сваком случају могу да побуде медитацијска истраживања. При том се наговештава постојање нечега што не може да се смести у познате шеме. Успор. и Grönbold „Исус у Индији- крај једне легенде” (на немачком језику). (...).

Као што смо већ установили, сведочанства мистика су често од велике помоћи код расветљавања питања о значењу пријашњих догађаја за садашњи развој човека и њиховим обиљежјима. Ако неко има више духовног искуства у том правцу, више ће да разуме. Опажања хришћанских мистика и стигматика – носиоца Христових рана – деломично су сродна без икакве међусобне везе. Садржавају многе појединости о доживљавању Исуса које у Библији нису познате. Слична су и у томе од Фрање Асишкога до оца Пиа и Therese od Konnersreutha. Сви су сагласни да је Христово распеће и смрт реално и дубоко утиснуто у овај свет те да неочекивана или свесна веза са тим догађајем омогућава доживљавање неописиве патње и снаге која све повлачи према горе. Егзистенцијалном обиљежју распећа, којим је у потпуности прожето цело биће, разумљивији је живот таквих необичних особа од прилажења које се служи само интелектом. Код теме „смрт и живот" ради се о нечему већем од појединачних слојева бића који овде суделују заједно с „каузалном” равнином стварања принципа и судбине. И људи код којих мистична повезаност са Богом није тако изражена могу догађаје медитативно искористити као мост до стварности без обзира на њену непотпуност. Кроз реч преступнику који је распет с њим да ће ускоро бити „у рају" Христ назначава могућност брзог доживљавања његова пута.

Свесно прожимање ових најдубљих збивања у људској егзистенцији, која су повезана са угњетавањем, патњом и дегенерацијом, може да се покаже као сада реална могућност. Васкрс олакшава спознају иако та могућност није везана на годишње доба или на згеографска места догађаја. Изгледа као да се старом, о годишњем добу овисном и традиционално условљеном ритму нестанка и постанка кроз Христа утиснула додатна „октава".

Већ у Лазаревом примеру се показало да Исус више не признаје договор према којем психичка материја духу поставља непремостиве препреке. За његов поглед ништа – било споро или негативно - није вечно осим Бога, а све је у коначници промењиво. Колико је та промењивост дубља односно несвеснија, толико се теже утиче на њу.

И код распећа се као код недавних догађаја уз моћ савладвања наговештава универзална свест на пр. у речима на крсту које свој врхунац постижу у реченици „Довршено је!" И у старим, готово правним формулама* „откупа човека кроз Исусову жртву" није довољно изражена дотична осетљива, универзална „пожртвована љубав”. *Данас она може да вреди као покушај доживљавања интелектуалне свести; првобитно је ипак могла да буде прилагодба предоджбеног света тадашњих Израелаца, где се ритуалном (животињском, итд.) жртвом покушало умилостивити божанство – нешто што сам Исус није поучавао.

Друге теологије, које тежиште полажу на то да је Исус своја становишта заступао до смрти, недовољно објашњавају мистичка искуства и њихове психичке попратне појаве као што су стигме, неузимање хране и.т.д; успор. на пр. Турстон „Телесне попратне појаве мистике”, и Höcht „Од Фрање до оца Пиа и Therese Neumann " као и следећу главу.

Биолог Rupert Sheldrake, који је због својих целовитих умних назора између осталог познат и код нових духовних покрета, развио је теорију „морфогенетског поља". Када су примати на једном острву развили нову вештину, на удаљеним острвима су примати исте врсте могли без спољног контакта убрзо да развију исту вештину. На то је морало утицати поље сила, које међусобно повезује животиње исте врсте. Када се писац Rupert Sheldrake упитао може ли си представити да је Исусов развој до распећа односно васкрснућа преко таквог поља прешао на читаво човечанство, након размишљања рекао је „Да; али за то не треба претпоставити морфогенеско већ духовно поље."

Чак и то није „доказ о Богу", многе нове научне струје дају међутим боље могућности приближавања тим тешко разумљивим односима него теологије, које се или догматски чврсто држе старих наука или једноставно занемарују тешко разумљиве ствари.

И код распећа се назиру сличности – али не и идентитет – са старим иницијалним ритуалима. Крст односно стабло на којег вешају човека може се наћи и на северу – успор. митове о Одину, који је девет дана висио на стаблу и током тога доживио виша искуства. У праисторији и у келтско доба био је распрострањен мотив гроба као места посвете. Посебно је дошао до изражаја у египатској култури пирамида. Пирамиде су попут келтских хумака искоришћаване у култне сврхе без обзира на то јесу ли стварно биле гробови – што није доказано, јер натписи веома мало говоре. Овим се нећемо детаљније бавити, јер би нам за оспоравање био потребан увид у веома много фактора. R. Steiner је уочио да се код Христа у обновљеном облику спајају обе духовне развојне струје, мотив крста и гроба.

Уживљавање у распеће односно „поноћ душе", „мистичку смрт", пролаза кроз напуштеност свега што је човеку могло бити ослонац осетили су сви познати хришћански мистици на овај или онај начин. Све то је у неку руку слично врхунском доживљају јоге, појави nirvikalpa samadhi односно спознаји празнине у „нирвани”. Хришћанска мистика је ипак пружала спознају да се у односно иза те празнине ипак „нешто” крије, наиме Христ односно Бог. Ауробиндо је показао да је и на индијском путу могуће прелажење нирване у оно што се крије иза ње. У хришћанству може од првог тренутка региозног пута у сваком случају да буде присутно нешто од те пуноће која се налази иза свега, јер је премосница Христово биће које прожима земљу.

Утисак тешког проласка уз понор се ствара када се нетко као Ауробиндо суочава са снагама које се без позадине покушавају повезати с Христовим развојем То ни у ком случају није немогуће; подсетит ћемо само на случај хиндуског дечака Sadhu Sundar Singha који о хришћанству ништа није знао, а ипак је кроз интензивно унутрашње испитивање о Богу одједном спознао Христа и о томе касније написао књигу. И код људи, који су пре рачунали са појавом индијских божанстава, је услед хиндуистичких, тантричких вежби до виђења Христа. „Ветар дува где жели".

Побуда R. Steinera да се у Христу види сунчано биће, што је многим великим мудрацима било познато већ у предхришћанско доба, могла би бити тешко искористива за теологију утемељену на хришћанству као религијској заједници, а ипак занимљивија за друге култове. Види главуе „У почетку бијаше реч…” у овом тексту и у делу 3 главее „Стари завет и предхришћанске религије".

Касније, прије 2000 година, ступа на сцену утеловљење Христа на земљи као мерило у преокрету светског развоја са истовременим преузимањем човечанства на себе, у свој живот. Стари култови су деломично дегенерисани као што је и хришћанство после постало површно. Истраживање у том правцу би свеједно било од значаја. Христ би се показао као нешто што не одговара приписаној му улози јамства моћи одвојене религијске заједнице. Биће дакле, које утеловљује обновљену људскост, „нови Адам” са Голготе.

Овде се с теолошког видика ради о опросту греха (Јов. 1:29). Оно шта стварно можемо да доживимо је да тај „опрост” попут почетне могућности треба свесну одлуку и „едну д наследовање”. Стварно може да седоживии да код прилагодбе за вођење живота кроз Христово посредовање Бога тај живот протиче органскије од прилагођавања на механички делотворне изједначавајуће законе судбине или карме. И Христ говори о обнављању „до задње паре" али не каже да то мора да се догађа као и пре „око за око", „зуб за зуб". У средишту се налази нова задаћа човека – његовим могућностима се обухвата и преображава оно што је плодоносно за њега и његову околину Више се не наговештава савладавање прошлости као самосврховитост или мотив развоја. Данас се може уочити помоћ „одозго” код заједничке игре различитих могућности човека.

Док код ове теме студија R. Steinera може да остави дојам да се Христ бави само људском судбином и да појединац сам мора обликовати своју судбину, јасно је и упечатљиво искуство многих хришћана да Христ и као индивидуа може помоћи код обликовања властите судбине. Може ју довести до промене уместо до стопроцентног проживљавања свега занимљивог – узимајући наравно у обзир остало човечанство око дотичног човека. И снага опраштања међу људима је веома стварно искуство које спада у специфично хришћанско својство. Тиме се са шарки скида вечно кружење насиља и реакције на насиље. Не постоји међутим само један наук о ослобађању од земаљских заплета односно о неидентификовању са истим – ту се могу установити на пр. сличности с науцима будизма. Код дубљих прилагођавања се наиме ради о снази која омогућава да се заплети на било који начин разреше без одустајања изунутра; ради се истовремено о поседовању снаге да се као „радник у винограду" остане „на свету" у најширем смислу.

Човек се и на овој захтевној разини очигледно не разлева као кап у океану. Није довољно описано ненаданим напуштање личности која испарава у хиљсду делова укључно с психичким и менталним деловима као што је на пример у теозофском подручју описано „распеће" и као што је нешто слично из шаманистичког подручја описао Castaneda без помињања распећа – а и то су стварни доживљаји.

Станица у целини, која задржава одговорност за све што припада њезином природном складу, и у овом стадију је бољи опис човека, који је „свој крист преузео на себе" и пријашња настојања којег се продубљују повезана савладавањем егзистенцијалног у животу.

Код свих тежњи за обликовањем догађаја и симболике распећа у духовне сврхе данашњег времена не би смело да се заборави да се овде поклапа више тога:
- да је Исус морао проћи кроз све стадије човекова живота, од рођења до смрти, мењајући све својим новим ставом;
- распеће које је – независно од других старих значења крста – једноставно препознатљиво као тадашња световна осуда и до којега је у овом случају дошло због очигледно издајничке, противправне и материјалистичке праксе његових противника. Догодило се како се морало догодити и није се могло завршити друкчије, те се тим не може утемељити фетишизам крста. То је била последња, побуњена реакција укочених, негативних несвесних снага ондашњег времена, дакле поновно карикатура Исусове стварне свести у преображају.
Благотворни учинак догађаја није у коначници овисио о том насилном деловању против њега, а повезан је и са васкрснућем. То је Божанско дело.
- Крст као симбол укључује ондашњи контекст, чак и када после уопштено постаје симболом пожртвовне љубави у смислу којег се и данас може употребљавати – као протутежу равнодушности, мржњи и.т.д.
- Неутралнија слика унутрашњих процеса у Исусу с оне стране временско условљеног озрачја биле би Исусове последње речи на крсту: „У твоје руке предајем дух свој" као и гроб, који за разлику од старијих представа не представља посебан „степен" него је саствани део распећа. Смисао Исусове смрти не налази се у смрти самој него у савладавању смртоносних програма у човеку.

Исцрпна обрада „последњих ствари у Исусову животу" у овом чланку повезана је са чињеницом да су те ствари духовно прожете у мањој мери од пријашњих, за разумевање једноставнијих догађаја; и да су због тога настале утолико замршеније теорије које за своје отпетљавање и пробијање до непосреднијег доживљавања требају више покушаја. Смрт напротив не би требало схватати као најважније у Исусову животу како су то чинили одређени теолошки правци који су крст узимали за центар свих ствари.

Традиционална теологија је препознала као што су то урадили и Исусови први апостоли после разапињања и васкрсења, да се више старозаветних текстова до у појединости могу да читају као алузије на касније муке Христове (пасије) и њен спаситељски преображај (Лук.24:27; Псалам 22; Псалам 40:7 и даље.; Псалам 69:22; Изаија 52:13-14 и 53; Зах.12:10 и 13:1; мудрост 2:10-20; и др.) и у предању о Исусовим годинама учења је нађено више подударности са каснијим разапињањем и васкрсењем - који су делом тешко препознатљиви те управо зато се не могу једноставно објаснити да их нема као касније додавање. Уосталом грчки филозоф Платон који је живео у времену пре Христа, је наслутио да ће његова идеална слика савршеног Праведника на овом свету да заврши у разапињању (у Политеји II). Запажено је, да је овај догађај морао оставити посебан утисак и код Римљана (нпр. Мк.15:38). Упркос уочљиво великом значењу овог жртвеног пута у библијској свеукупној вези неки критички теолози са тим нису могли да отпочну нешто више. Још у раном хришћанству ишле су различите групе оним корацима које су људи из њихових редова доживели или које су лично могли да схвате - што је водило различитим тежиштима.

Питање:
Желим ли молити Бога* да ми помогне при тражењу савлађивања старих душевних програма старости, болести и смрти?

Повратак на садржај ове стране.

 

Питање празног гроба, „одласка у пакао или рај”.

Можемо да се позабавимо и многим другим питањима у вези са распећем. То је у првом реду питање о празном Исусовом гробу – Јов. 19, 38 – Јов. 20, 10. Већ је поменуто да се није радило о нормалном неговању живе особе лековитим биљем. Никодем је користио и очигледне твари за балзамисање и мумификовање. На темељу налаза о „васкрснућу", које ћемо описати у следећој глави, показат ће се да се за материјалистички неограничено виђење практичнои искључује једноставно отмица тела – са покопом другде. Остало може да се разабере код рада на мање корисним питањима:

Тако бисмо на пр. могли да идемо а питањем шта се обично догађа са човеком код или после његове смрти те постоје ли при тому разлике. То се вишеструко догодило на основу религијских откривења и предаја као и на темељу филозофских шпекулација, помоћу парапсихолошких истраживања, хуманистичке и трансперсоналне психологије као и клиничких и индивидуалних искустава. (На пр. Elisabeth Kübler-Ross, ...)

Све религије практично полазе од тога да човек не „наставља живети” само у својим наследницима и кроз културно деловање него да наставља духовно да постоји као индивидуа. И култови предака код нецивилизиваних народа нису усмерени само на „наставак живота" у наследницима него у правилу полазе од реалног наставка духовног постојања предака, па чак и од њихове могуће искуствене присутности у кутлном или у световном животу наследника. И тамо где су настале предоджбе да човек може прећи у други животни облик – чак у стене или друго – признало се правило даљег постојања у облику духовног бића. Новије велике религије такођер наглашавају наставак постојања; виде га јасније на вишим разинама постојања од телесне; деломично говоре о могућностима контактирања између тих разина егзистенције али и о њиховој проблематици. За свестан успон у више сфере развијене су деломично дотеране церемоније, успор. на пр. „Тибетанску књигу мртвих" којом се бавио и Ц.Г. Јунг. У вези са питањима као што је поновно утеловљење извештавало се о различитим искуствима и представама.
Хришћани се с другим религијама слажу у томе да након смрти следи наставак живота. У појединостима су већ у раном хришћанству постојала различита схватања; на пр. о питању „преегзистенције" душе пре зачећа, односно реинкарнације… . Данас постоји неколико теолога који више не верују у живот након смрти односно „вечни живот" кроз Христа*; прилагодили су се природословном истраживању, који у бити потиче из 19. века и већ је застарело. До практичних доживљаја доводи стално питање људи „што се крије иза тога (иза спољне површине света)"?"
*Живот вечни у хришћанском смислу као обећање „праведницима" (на пр. Мт. 25:46) одн. онима који следе Исуса (на пр. Лк. 18:29-30) и верују у њега (на пр. Јов. 3) нема нужно само „онострано" значење. Из онога што је у нама с Христом постало слично „небу“ мења се и живот у „будућем свету" који се помиње на тим местима у Библији.

У подручју медицине не постоје само извештаји о наркотизованим или привидно мртвим личностима које су се повратиле у живот и известиле о својим доживљајима у другим подручјима свести. Постоје и поједина научна сазнања о томе да у тренутку смрти увек долази до смањења тежине у висини од ца. 21г. У антропозофији и теозофији говорило би се о одвајању нашега „ја" односно духовног „бића" и „астралног односно емоционалног тела” те „небеског односно енергетског тела" након којег следи даље повлачење на емоционалну односно менталну равнину и у каузални свет.

У медијима и на граници наукеи се извештавало да су самоубице дуже време везане за своју земаљску околину. Њихова неугодна сећања се нису угасила онако како су желели.

Данашње знање би могло у много чему да помогне да се током живота позабавимо преосталим вредностима у сопственој души, што је Библија готово увек препоручавала. Онај који је живио претежно деструктивно, себично и похлепно добит ће на основу тог терета проблеме и љутит ће се на пропуштено. Ко је уместо тога обзирно поступао с ближњима и научио ценити стварање као део себе самог те помагати, доживет ће на основу овог светлог својства добра искуства.

Могло би да се постави и питање на који начин се биће у човеку код смрти бави својим различитим вештинама, искуствима и супстанцама зацртаним у различитим слојевима његова бића укључивши и живо физичко тело те што је у том погледу са разликама. У литератури постоје извјештајии о овом питању, на пр. отац Roesermüller. Указују на мање или више изражено „узимање" есенцијалног из свих чланова бића као и на покоп који се због споменутог процеса зависно о околностима преферише насупрот кремирању. Тамо је било говора и о неочекивано опаженом, ненаданом распадању супстанце у гробу.

Из многих миленијума па све до данас постоје црквено проверени извјештаји о „нераспадљивим мртвацима", на пр. Bernadette Soubirius у Лурду. Постоје и многи извјештајио „празним гробовима". У таквим случајевима могло се установити да су ти људи водили посебно побожан живот.

На почетку се очито није помислило на повезаност са празним Исусовим гробом, та мисао се појавила тек после у езотеричкој шуми новина. Може да се наброји низ других чудних догађаја од којих се сви не могу проверити, те их се због тога не би смело паушално обрађивати као неозбиљне. Сигурно је да физичка материја у сваком случају скрива важне тајне. Истраживања на подручјухемије и физике додатно нарушавају слику наводно релативно непромењивих атома у телу. Ово наводимо само успут, јер је за детаљан приказ потребна посебна глава.

Осим тога требало би помислити и на апокрифне ранохришћанске акте које цркве нису обрађивале као „јеретичке" али их нису сматрале стопроцентно тачнима те их због тога нису преузеле у Библију. Део такозваног „јеванђеља по Никодему" описује „Исусов одлазак у пакао" након смрти те његов утицај на бића која тамо пролазе кроз – највероватније емоционално – чишћење. Надаље се описује његов сусрет са– вероватно вишим и духовно замишљеним – ликовима из Старог завета у Рају. Са једне стране су се овакви прикази могли да претпоставе. Могу међутим веома добро описивати и стварна, деломично директна односно симболична виђења.

Као слика гроб на Христову путу приказује последњу преобразбу већ за живота продуховљеног тела Исусова са једне стране и одговарајућих догађања са духовним бићем одвојеним од телесне свести. Наговештава се настајање поновно целовитог „новог Адама". Пуно симболике је такође да су према одређеним предајама „Адам и Ева” наводно покопани под оним местом на Голготи („лубања").

Још није исцрпљено значење извештаја у Јов. 20, 11-18, према којем Марија из Магдале, названа Марија Магдалена, прва открива празан гроб и Христа препознаје у међустадију*. Чини се да у духовном односу симболизује улогу Еве. - * „не задржавај се са мном, јер још не узиђох Оцу"." Ради се дакле о разлици према каснијем указању у васкрслом лику, када Томи на пр. изричито дозвољава да га се дотакне. Чинило се да је мртво тело на нови начин оживело у духу. Предаје међутим уопште нису сагласне са шпекулацијама о Исусу као излеченом рањенику. Његов изглед се осетно променио, а реакције Марије Магдалене ни у којем случају не упућују на то да је до тих промена дошло због пуно рана и краста које би иначе ударале у очи. Па и оба су екстракта лековитог биља, које користи Никодем, у таквом саставу била посебно прикладна и уобичајена за балзамисање мртвих. Оно што се овде догодило не пристаје у шему смрти и живота у класичном смислу, а нити у шему већ од пре познатих граничних искустава између живота и смрти. Ту је такође значење за будућност, успор. „откривење св. Јована".

Повратак на садржај ове стране.

 

Васкрсење.

Празан гроб и васкрсење Христово излажу свест многих људи максималном изазову – на пр. Јов. 20, 11- Ив. 21. Њихово искуство да човек мора да умре и разумљива тенденција потискивања необјашњивог као и застарели – у школама међутим још уобичајени - , једнострано материјални начини размишљања о животу јесу неки од површних разлога за то.

Упркос томе управо у редовима деломично материјално мислећих историјско-критичких излагача постоје гласови који тврде да су извештаји о васкрсењу прахришћанска сведочанства доказана боље од свих других извештаја о Исусову животу; извештаји дакле која доказују Христово указање на различитим местима у не увек јасно препознатљивом лику с неким новим својствима, а ипак биће видљиво простим оком.

Из тога би заправо морало да следи постављање библијског приказа који претпоставља реалан преображај у Исусову животом продуховљеном и/или посмртном „телу" (такозвани „духови" су обично невидљиви.) Необична стања свести могу у редоследу људског развоја да изгубеи одвојеност: „Одвајање" је буквално значење речи „грех". Одвајање је такође било одвајање човека од Бога, свога постанка. „Најдоњи део”, дакле тело, могло се преузети у остала подручја Христове суштине. Успор. претходну главу: „и гроб бијаше празан".

„’Нови храм саградит ћу за 3 дана".’ Говорио је међутим о храму свога тела”: Будући да се због мањка разлучивих својстава све покорава унутрашњости, могла би након уласка бића у друге равнине односно у своју унутрашњост (успор. Последњу главу) прихватљива за све умрле следити обнова личних слојева заједно са физичким телом – без „несвесних" подручја.

И по антропозофском мишљењу (Р. Штајнер) васкрснуто тело Христа као „новог Адама“ – 1. Кор. 15:45-47 – је поново створено и од тада је код свих људи присутна и та могућност развоја (тзв. физичко „привидно тело", у духовном утемељено, али потенцијално делујући до психичког. Овде постоји повезаност сa искуством унутрашњег Христа мистичара који се повезује са развојем човека). У теозофским (A. Bailey) круговима васкрсење се такође посматра као реална обнова. Колико год је теозофски поглед у појединостима деломично нетачан, хришћански теолози би се морали у сваком случају да запитају због чега сами не могу да развију такве – евентуално правилније – приказе који би удовољавали данашњој широкој општој наобразби. Оклевање многих теолога да васкрсење у било којем облику узму за озбиљно данас не задовољава критериј добре опште наобразбе.

Овде још треба споменути да се „васкрсло мртво тело" као саставни део бића не може без устручавања да поистовети с привидним телом (mayavirupa) езотеричне литературе којим се неки мајстори наводно могу да направе видљивим као кроз хаљину. Заједничко је у сваком случају да се овде показује власт духа над материјом.
У том контексту можемо да посматрамо и нејасно формулисане науке о „светлосном телу". Код тог се између осталог ради о ономе што настаје када се виши слојеви човечјег бића одражавају у физичком. Тим се ствара мост преко ког човек без одлагања тела може да урони у реалности изнад физичкога, што се на хебрејском зове још и „меркабах". Многе темеље оваквим наукама дао је проф. J.J. Hurtak /САД: „”"Кључ еноцха" и „Синоптичко јеванђеље". Центар за јединство Schweibenalb, CH -3855 Brienz. Развио је организациони нејединствен покрет који „деловањем светла" у овом прелазном времену жели на различите начине да помогне духовним снагама. Велико је искушење за помисли да ће ова или она техника вежби сама довести до желених резултата – до „успона". У стварности духовном напретку увек припада целовит развој на пр. карактерне зрелости. Види и следећу главу.

Прикази реинкарнације, т.ј. поновног утеловљења душе у новом телу, који се код различитих религија могу да нађу у овом или оном облику, били би дубља, непотпунија „октава" новог васкрсења. Науци о преегзистенцији душе пре зачећа и о поновом утеловљењу били су према Руфинију распрострањени и у раном хришћанству. Занимљиво је међутим да им се није давала посебна тежина. То не може да се припише самооколности да су се људи једно време више фокусирали на земаљски живот, - као шта то пише R. Steiner - ; па ни евентуалним настојањима за влашћу похлепних папа да људе направе овиснима кроз ограниченост једног живота као што нагађају други спиритуални аутори. Овде се могу наћи још неке изражајне појаве. Најважније је учвршћење мотива васкрсења у људима. Чак и када би се у пракси појавило као музика будућности, тиме реинкарнација не би добила особину процеса којега је Христ у коначници претекао. васкрсли Христ се није морао поновно утеловити да се укаже људима. Када многе – не све – хришћанске групе критикују науке о реинкарнацији, треба признати да приказ крутих „"духовно-механичких"" закона о судбини, смрти и реинкарнацији као самосврховитост не одговара ономе што је проживио Христ. То међутим не значи да реинкарнације никада није било или да је неће да буде. Не треба занемаривати многе пријашње и садашње такозване „доживљаје реинкарнације” – иако сви не морају да почивају на стварној реинкарнацији него често на одређеним другим факторима. Једино се у хришћанству појављују – тамо гдје се појављују – као посебни случајеви на пр. код Јована Крститеља. Уместо преузимања Илијине функције – као што се тумачило у већини случајева – Исус је једноставно рекао „ја јесам". То је додуше улога бића посланог за посебну помоћ људима, а не присилни круг ухваћених у точак рођења. На подручју хришћанске мистике се надаље наглашава веће значење нових оностраних течајева чак и тамо где се реинкарнација потврђује као чињеница (на пр. код Лорбера). Током људског живота данас може да се научи страшно пуно. Реинкарнација у нормално оплемењивање/даљи развој, евентуално с новим задацима у погледу околине, према одговарајућим искуствима више не мора – тамо где се појављује – имати стари аутоматски карактер. Ти стари прикази су могли да буду повод да науци о реинкарнацији са становишта хришћана постану посебно сумњиви; к томе Бог и Исус у науцима о реинкарнацији друкчијег извора нису узимани у обзир. То не значи да је обективно допустиво све феномене, о којима сведоче претежно друге религије, унапред посматрати као нерелевантне за хришћане. Телесно-духовно-душевна нарав човека је у прву руку посвуда иста, те зато сви могу кроз присподобе нешто и да научеи – без падања у изједначавање.

У глави „Распеће" већ је било писано о деловању механичких приказа карме и реинкарнације.

Данас код изразитих личности можемо штавише устврдити да након одрастања уопште нису сличне биолошким родитељима. Понекад изгледају као да су лику свог садашњег тела дали печат других односно ранијих култура него што је то стварно случај. То би могло да буде повезано са већим значењем духовно-душевнога бића насупрот везама предака и наслеђа. R. Steiner мисли на везу с Христовим деловањем.

Упркос овом феномену не постоји повод за то да у Христову деловању видимо једнострану наглашеност духовно-душевнога него дуготрајнији импулс за оплемењивање и ново усклађивање обају подручја. Дух, душа и тело међусобно морају да се прожимају (што данас и није посвуда случај). Управо пут до васкрсења не треба разумети или њиме ићи само кроз тзв. „бестелесан" духовни рад, већ телсно постаје духовно и духовно телесно – он почиње тек с оне стране свих једностраних интелектуалних уређења. (Упореди нпр. Лука. 24:36-43.) човечанствја више врше све остале. Постоје делови и цда звучиво само по себи, све се мора св.

Христов мото је „Види, обнављам све ствари". Чак и када се у коначници обраћа сржи индивидуалности у којој човек није „нит Јевреј нити Грк…” већ само човек, не мисли при томе на пуку јединствену људску надсвест него на мисао коју Бог промишља односно остварује кроз индивидуалног човека. Из индивидуалности човек може да створи нове заједнице, које не потичу из старих фамилијарних односно племенских веза. Под новим односима из духа могу то да буду и „старе" везе које су од старих несвесних присила постале слободно склопљеним везама.

У вези са напоменама о деловању човечанства кроз поља моћи, које су биле споменуте у глави о распећу, треба размислити да су сви кораци којима је прошао Христ у својој укупности истовремено „овде". Чак и када се у томе садржавају Христови кораци, након појаве импулса васкрсења је „уживљавање у распеће” нешто друго. Није очито да физичка смрт и код најозбиљнијег уживљавања мора да наступи пре него „моћ васкрсења” почне да делује. Мистичка искуства потврђују да се моћ васкрцења може да доживи попут савремене привлачне силе која се налази иза свих најједноставнијих корака. R. Steiner је на другом основу сматрао да васкрсење данас делује као целина; додавали су се нови налази попут „етеризације крви”.
Данас игра улогу и оно што су „следбеници Исуса Христа" развили заједно са њим.

У том је контексту занимљиво да постоје нова настојања која попут Христа не деле општу претпоставку очите, присилне смртности тела.

Индијски филозоф и јоги Ауробиндо деловао је после проласка кроз искуство нирване у сродном правцу и покушао „супраменталне, т.ј. надменталне снаге да спусти до земаљског живота". Његова духовна сапутница, „мајка" Мира Алфасса могла је тиме продрети у слојеве физичког тела пуне сећања, који имају посла са старим програмима смрти. Ово је истовремено доживљавала као „рад на телу човечанства".

На други начин говорио је Rudolf Steiner о новоствореним вишим деловима бића односно „телима" у подручјима изнад разума, која омогућавају да се старије емоционалне, етеричке животне снаге и подручја физичког бића преобликују једни за другим. Набраја више делове бића: „дух сам, животни дух, духовни човек". Код њега се добива утисак да ће се ово пророчанство обистинити тек након једног дужег временског периода. Упоредба са савременим развојем ипак показује да то у начелу може већ и сада да буде релевантно.

У езотеричком будизму та су се виша „тела" наговештавала барем као могућност за Будину суштину – „dharmakaya, sambhogyakaya, nirmanakaya". Код ових различитих праваца нема додуше јасних јединствених циљева, метода или резултата. Јасно је међутим да се различити људи неовисно једни о другима одазивају на слична подручја рада, која због тога реалније оцењујемо.

Овде ћемо додати још једно искуство из нашег века: Carl Welkisch, „У духовној ватри Бога". Уз потврду визија је као телесно необично сензибилан мистик осећао да Бог сада кроз њега може да преобрази и телесну материју. Често као „сањаре" одбијамо људе са ванредним „одозго подареним задацима" успркос компликованој Божјој подели задатака мисле да су једини. Ко је упознат са врстом мистичких доживљаја може спознати да ти доживљаји успркос могућим субективним потезима имају реално значење. То свакако вреди и за Welkischa.

Специјалне нове духовно-терапеутске групе бесмртност проповедају посебно у Америци. Покушавају се одстранити „представљања смртности", а техникама дисања као на пр. „rebirthing " – за обраду родиљне трауме - , здравом прехраном и др. се жели допринети продуљењу живота пуног позитивне енергије. Иако се у тим круговима Христ појаваљује тек на рубу, и тамо су познати хришћани као на пр. мормонка Annalee Skarin, које је писало о сопственим искуствима у погледу дематеријализације и рематеријализације тела у позадини своје повезаности са Богом.

Други на медицинском подручју истражују хормоналне методе помлађивања. У таквом развоју могу да се нађу садржајни мотиви. Не смемо их паушално осумњичити за умишленост.

Свакако треба размислити да се овде у Христову смислу ради о целокупном људском бићу, а не о неком култу телесности који физички живот посматра као навећу и изоловану вредност. Не упушта се у изоловано оживљавање станице него у здружено исцелење тела – органа, станица и.т.д – и духовних подручја човека. Христу је такође важна слобода живота, а не присила на живот. Све ово се не би смело паушално да подреди таквим настојањима. Морамо их међутим поменути као могуће изворе опасности код тог тешког ходања уз понор.

Чини се да моћ васкрсења оживљена са Христом, који ју је видљиво и у потпуности остварио, представља стваран „фермент" хармоничног развоја у том правцу. Још се није отворило много тога што нам је усадио као клицу. Због тога је целисходно у том се позвати на њега.

Васкрсење" у том случају није само духовно искуство. Може да обнови све живо, за шта је мање позната група новог откривења по имену „Светлосни центар Витанија" у CH-Sigriswilu, у свом часопису „Весник светла" сковала појам „живот у васкрсењу". Након „уског пролаза" кроз крст долази обиље. Исус је наглашавао да његов пут постаје јасан само кроз деловање. Напредак на личном путу „Христових наследника" самих може у начелу разјаснити тај далекосежни корак. Као што смо видели, тај пут нема увек исти облик, не успиње се увек на исти начин и не завршава се једним јединим врхунцем него се у нама показује као Божја постава огромне зграде код које се сваки камен надовезује на претходни. Камење су вештине у човековом постојању, које трају дуже од његове споља саграђене зграде. Исус обећава човеку да као што је према откривењима различитих Светих писама први човек створен у свој својој потпуности, тако ће и он након пролаза кроз слободне игре односно драме света непотпуности полако поново „постати потпун као и Отац на небу". То не вреди само за најједноставније кораке на путу него и за корак васкрсења – није поставио границе и мерилом прогласио дотичну људску способност схватања. Он сам поставља нова мерила, успор. речи „Ја сам…” у јеванђељима": „Ја сам хлеб живота", „Ја сам светло света"; „Ја сам врата"; „Ја сам добри пастир" и „Ја сам васкрсење и живот", ко верује „има „живот вечни" т.ј. не након општег „Судњег дана", као што то тврде одређени црквени кругови; „Ја сам пут, истина и живот"; „Ја сам истински трс, а Отац мој – виноградар … ви сте лозе"; „… ја сам краљ. Ја сам се зато родио и дошао на свет да сведочим за истину". Христ је прави ЈА у човеку, којег треба разликовати од егоистичког свакодневног ја.

У јеврејској вери постојали су васксрење или оживљавање, но само на крају времена. У традиционалној хришћанској теологији васкрсење се гледало као нова могућност кроз веру у Исуса - а да се ипак, независно од Последње вечере . није радило на његовом схваћању Код модерних, критичких размишљања се то може гледати као напредак - насупрот више материјалистичком правцу теологије који је све оно што је тешко замислити једноставно објашњавао да не постоји -, да се васкрсење као "метафора" = опет објасни у једном пренесеном, алегоричном смислу. (Ханс Кеслер, Антологија "Васкрсење мртвих"). Неки можда требају такво приближавање оном што је тешко замисливо; али не безусловно они који су у стању да директно верују у васкрсење као унутрашњу и спољну стварност. Ова вера простих хришћана одговара у нечему више данашњем стању истраживања и спознаје многих подручја како је објашњено у нашим анализама. Ко све види само "метафорички", код њега се то одражава по нашим испитивањима више само у смислу душевне изградње; исцелитељски учинак који и данас може досезати до у унутрашњост нашег физичког тела, може се тако барем успорити, односно смањити.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази извод из Јеванђеља по Јовану 20, Два указања васкрслога.

Питање:
Покушавам ли са Богом да докучим како снага васкрсења данас може бити страшна?

Повратак на садржај ове стране.

 

Вазнесење”.

Претходна напомена: У енглеском језику су појмови „вазнесење” и „успон” идентични: ascension. „Успон" је , како ту реч употребљавају савремене духовне струје односно „радници светла", свакако повезан са главом о васкрсењу; види тамо.

Како Исус Христ непосредно пре почетка свог деловања 40 дана повлачи у пустињу, тако и своје послање на земљи завршава 40 дана након васкрса тоеком којих се људима указује на различито удаљеним местима.

Након последње вечере и говора „изведе их до Витаније, подиже руке па их благослови. И док их благосливљаше, раста се од њих и узнесен би на небо” – Лук. 24, Марко 16." „… би уздигнут њима наочиглед и облак га отме њиховим очима… Два човека стадоше крај њих у белој одећи и рекоше им ‘…Овај Исус који је од вас узнесен на небо исто ће тако да дође као што сте видели да одлази на небо.’ „ (Дела апостолска 1). Очигледно су апостоли веома јасно разликовали између оних 40 дана када се Исус ненадано појављивао међу њима и поновно нестајао те времена након тога, када су се осећали здружени у његову духу без његове личне присутности.

Христ је наговестио да иде оцу. Тек су након узнесења говорили да „седи здесна Оцу", дакле са Богом на равнини ван „онога света" доступног човеку. Овде се указује тачка, код које Исус делује универзално са Богом. Бог је: „Ја сам који јесам”; он је свемогућ, а истовремено ослобађа; живо исходиште свих снага и бића па и за себе; он је ван простора и свеприсутан; он је вечан и стварност скривена у сваком времену. То не значи да се Христ расплинуо у ништа, он је штавише свуда. У животу се могло искусити и ону премосницу између човека и Бога кроз прилагођавање Христу – „Молите Оцу у моје име" (Јов. 15, 16). Независно о дотичним представама догађаја прије 2000 година ради се о реалности посебне врсте.

Дванаесторица су била свесна само своје величине као апостоли који на земљи заступају Христа. Христ се дакле јаче појављује у њима и преко њих. Било би посве некоректно оцењивати само спољашност тог стања као да се ништа више није збивало без учитеља, те да су ствар морали сами да преносе даље. Ако се у то укључи могућа самостална улога узнесења, можемо да је опишемо као свеукупност Христова деловања. Слика тог био би холограм, код којега сваки исечак опет садржава целу слику. Споредна напомена: Овом упоредбом не желимо да циљамо на онај холографски назор о свету, према којем је човек истоветан Богу те се зато не мора да труди да му постане истоветан – шта је у суштини сродно с представом спасења која заборавља да се до спасења попут клице може да дође тек индивидуалном одлуком и слеђењем као што се и Христ свесно одлучио за нас.

Уз сопствене људске односе садржи и односе до Христа. У основу би се управо вазнесењем као импулс за дванаесторицу и у коначници за све требало да запечати оно што се током Исусова живота постављалао као могућност – тако се у глави о крштењу на реци Јордан указивало на могућност обликовања Христа у човеку. То значи да оно што је Христ донио односно обликовао име проширено својство насупрот учинка на човечанство који је продукт неког човека. Учвршћено је у Богу, а не само у „морфогенетском" пољу – види главу „Распеће". Друкчије изражавање таквог зближавања било би да „Бог тиме све вуче према себи".

Павле је данас често познат због посвемашње традиције. Његови визионарски доживљаји могу да се препознају као истинити без обзира на то да су у неким једностраним излагањима били прецењивани. Тако је на свој начин могао да спозна да значење Христа произлази из улоге за Јевреје, да су управо Јевреји били одабрани да универзалном Христу постану исходиште његова доприноса за људе. Све ово долази до изражаја и у јеванђељу по Јовану и.т.д. То је разумљиво било једно од првих размимоилажења међу ученицима.

Црквене изјаве теже ка поистовећивању цркве и „тела Христова" иако се у ширем смислу у то коначно убраја и преостало човечанство. Антропозофске изјаве човечанство јасно посматрају као тело Христово. И теозофски правци, који нису расли искључиво на хришћанским темељима, такођер опажају значење Христа за цело човечанство чак и када га искључиво виде у улози учитеља.

Савремене хришћанске групе новог откривења, посебно „Универзални живот", данас виде улогу Христа и за нељудска жива бића – па све до последице да се даља судбина света ускраћује владавини људи. Али они који у првом реду нису део проблема него решења сигурно ће имати улогу која је споменута у беседи на гори.

Кад неко нешто истински чини „у Христу", учинио је то за Христа и према томе за свет.

Ко се пак истински жели да повеже са Христом и његовим правцем којег људи не могу својевољно променити, то једноставно не би био у стању због много теорија, начина изражавања и дела која су у цркви била вековима посве уобичајена. Христ се према сведочењу мистике не може свесно или несвесно „претворити" у њему супротстављене тежње.

Цркве могу из своје терминологије саме да протумаче одакле су – већином у служби световних сила – црпиле снагу за рат, протеривање и мржњу. Према уопштено познатим искуствима духовних кругова управо светло може да узбуни „сене". Хришћанске захтеве извргава порузи настојање да се постане алатом сена – као шта се често догађало у прошлости – а не придонесе раду на тим сенама.
У новим се сведочанствима, на пр. у закључном документу европске екуменске скупштине „Мир у праведности за целовито стварање" 1989, може да препозна покушај надокнађивања. Превод може да се добије код ЕКД Ханновер.

И „вазнесење" може да добије стваран значај у оквиру Христова наслеђа. Росенкреузовци су на пр. у сликама и сновима доживљавали да се на њих са небеса спушта облак. Једнократно или чак и вишекратно доживљавање такве врсте у сваком случају не значи да је тај човек у животу такав корак у потпуности остварио, као и код других корака једноставно значи да је тај квалитет у њему јаче почео да делује.

„Вазнесење", којем је претпостављено дубље уживљавање у духовни развој, не сме да се побрка „са „отмицама помоћу НЛО-а (неидентификовани летећи објекат)". Код старијих предајом сачуваних врста „одлажења" библијских пророка то, узевши у обзир друге духовне могућности, није превише веројвтно (види у глави „Васкрсење”). Са обзиром на много међународно прегледаних материјала о НЛО-има не желимо да оспоримо да „НЛО-и” постоје као начин појављивања деломично ванземаљских астронаута*; и да се може полазити од тога да се неке приче из прошлости односе на сродне појаве како позитивне тако и негативне врсте; и да би и у будућности могле да имају одређену улогу Покушај одређених кругова да се сваки спиритуални цртежи кругова на стенама поистовете са космичким бродовима ипак је потпуно претеран и извире из једнострано према нашој техничко-материјалистичкој цивилизацији орентисане способности приказивања. Чак и ако је човечанству потребна божја помоћ различите врсте, спасоносни продор мора у коначници извршити само. Људи на земљи могу да преживе кроз напредак у животу, делима и свести те у томе да нађу и да испуне свој задатак. Урастање у даља подручја свести не може да надомести нити властито спољно постигнутост. Она тежња која је на пр. довела до космичког брода Challenger и његове упозоравајуће несреће деломично се појављује као спољни, преусмеравајући отисак стварно потребног.
Напомена: о томе се од стране цркве више пута одговарајуће изјаснио, на пример теолог мосињор Корадо Балдучи (Ватикан). Иначе се у томе од стране цркве наслућивао често само психички, односно социолошки феномен. Ипак је у званичним новинама Ватикана "Оsservatore Romano" у мају 2008. стајало: "Васиона се састоји из милијарди галаксија од којих је свака састављена од сто милијарди звезда. Како се може искључити да се живот развио и негде друго? Ми не можемо поставити границе стваратељској слободи Божијој. Ако с Фрањом Асишким створења на Земљи гледамо као браћу и сестре, зашто не бисмо онда говорили и о ванземаљском брату? Можда друга интелигентна бића још увек живе у потпуној хармонији с нашим стваратељем." 

Тим наравно не желимо да пређемо преко тога да су нам такође потребни технички радови на пример за замену по живот опасне атомске енергије, неких других врста електромагнетског зрачења, генетичке технике и других технологија. Ово може да се догоди једино преко једног другог духа. Ако се споменуто урастање у обимнију свест догађа у Христову смислу, то би дакако требао да буде органски раст, а не опет нека техничка манипулација. „Спас" не може да се изнуди нити једном духовном „техником". Различите вежбе се у коначници напуштају када испуне своју улогу; на крају се броји само оно што је постало своје. Бога је посве немогуће пасивно и деломочно подсвесно „конзумовати" помоћу данашњих проблематичних електронских „мозгова" – у стварности: апарата за манипулацију мозга.

Христ је сачуван предајом у својој посебној улози на земљи; треба међутим замислити и манифестације на другим разинама и подручјима космоса: упор. мало фантастични спис „The Urantia Book"/SAD, којi се спомиње не као извор, него само као потицај; овде у сваком случају нећемо да испитујемо њену незамењиву улогу на веома густој физичкој земљи. Види још и књиге „Аналекта" 1 и 2.„Аналекту" можете из причуве добити код: маг. Alois Thurner, Staudach 103, A-8230 Hartberg, Аустрија.

Теолози су дочек Исуса у "облаку" заједнички сагледали са старозаветним одломцима (2.Мојсије 13:21 и 40:34). Они су радост апостола након тога прерадили на знатно доживљени нови начин присуства Исуса, једни као нешто крајње стварно а неки као нешто субјективно.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази део из јеванђеља по Луки 24 са напоменама: Вазнесење.

Питање:
Је ли за мене садашње или долазеће значење Узнесења питање које ме покреће у опхођењу са Богом?

Повратак на садржај ове стране.

 

Први Духови.

Исус је прије распећа наговестио да ће његовим одласком Оцу Дух Свети, „Браниоц”, „Дух Истине” да излази од Оца – Јов. 14,15,16.

Приближно десет дана након узнесења у Јерусалиму се на молитви састала првобитна заједница. „И ето изненада шума са неба, као кад се дигне силан ветар. Испуни сву кућу у којој су били. И покажу им се као неки огњени раздељени језици те сиђе по један на свакога од њих. Сви се напунише Духа Светог и почеше да говоре другим језицима…” - Дела апостолска 2. Таквим речима онај кога нема описује уобичајену испуњеност након молитве. Одобравања тог налазимо пре у пракси заједница Духова и квекера. Као споља видљив феномен Духови се надовезују на оно што је овде написано у глави о узнесењу – ширење Христова деловања на Дванаесторицу и њихово окружје. На путу „послања" Духа Истине поновно се наговјештава нешто од заједничког деловања Бога и Христа. У том се погледу први Духови могу да посматрају као први знак започетог „повратка Христова" или барем приближавања. И са овог видика можемо да очекујемо да је у овом пророчанству садржан „повратак Христов" замишљен друкчије него друго утеловљење у човеку.

Напомена: „Браниоц" односно „Дух Истине" у строгом смислу не сме да се поистовwти са „Духом Светим", види: „Софија".

- „Дух Истине" указује се као део Христа самога који подсећа на заједништво са њим и негове речи, и Дванаесторици омогућава настављање његова деловања на земљи. Обрађивање релгијских и филозофских питања у смислу историје књижевне рецепције и менталног закључивања отада више у суштини није озбиљно. О томе је пуно тог написано. Овде су и у људима на делу други фактори, а у овом акту управо њих настојимо напипати.

Наслеђе Бога створитеља, оца у човеку, уколико је „…рођен од Бога” – јев. по Јовану 1 – се у Исусову животу уопштено свесно продубљује; а од Духова се Христово наслеђе учвршћује уз оне који су прихватајући га остали на земљи.

- Дух Свети као „женско, мајчинско" духовно-интелигентно божанско својство и енергија се на различитим разинама и у различитим појавним облицима може да нађе и пре Исусувог земаљског живота ван човека и у његовом инспиративно деловању на човека.

Постоји шест позива на „небеску ману" (Излазак, Деутеронимиј, Бројеви, Псалми, Нехемија, Јошуа, Јован, Посланица Хебрејима, Откривење).

Није међутим потпуно погрешно појмове „Дух Истине" и „Дух Свети" поистовећивати са обзиром на практична искуства као што се то често догађа. Све чешћа је појава да Божје снаге делују заједно и у коначници као целина; као и човек који је првобитно „створен на слику Божју", и који може да доживи диференцијацију свести те после тога поновну интеграцију свог бића.

Тим ће се заједнички живот човечанства и земље истински да појави на данас једва установљив начин као што се то одмах види у вези са апокалипсом св. Јована; без примисли да се будућност може непрестано да прилагођава данашњим могућностима представљања.

„Дух Свети" није једноставно дух или дах живота, животна снага. Праћење његова привидно степенованог појављивања на Христову путу може да послужи сврси. Спомиње се у вези са Маријиним зачећем, дакле барем у смислу деловања које се тиче једног јединог догађаја.

Може да га се нађе на оном месту где је лично присутан Христ у васкрслом телу „дахне" у ученике и каже „Примите Духа Светог" (Јов. 20, 22) – који дакле овде делује кроз њега. Прочишћавање њихове способности запажања односно у дубљем смислу њихове савести може да се посматра као предуслов одговорности која им се преноси односно разјашњава: „опраштати грехе или не (чинити ништа)". Та савест, коју и мистици попут Ј. Лорбера посматрају као деловање Духа Светога, није она мешавина биографски обиљежених страхова коју често погрешно бркамо са савести и иза које се понекад ипак скрива комадић праве савести. Савест у чистом смислу је свесно унутрашње вођење појединог човека.

У првом доживљају Духова Дух Свети више не делује лично, директно „космички" већ на вишеструк начин у складу са различитим могућностима преобразбе оних који су њиме прожети или у складу са различитим предусловима позваних односно света – прецизно погађање болних тачака, њихово отклањање помоћу безусловног сагледавања и све боље препознавање битних разлика и истина значајке су свести са којом се судара Дух Свети. Тамо где се мање ради о отклањању нејаснога, иста снага је креативна, ствара заједницу, употпуњује – дакле води Богу.

И 19. век са својим различитим покретима буђења и новог откривења као и 20. век може уз тачније посматрање да препозна нове замахе Духа Светога и његова последична деловања. Заправо се наговештава да хришћански импулси и Дух Свети издалека могу да створе прелазе на оно подручје са којим се бави апокалипса по Јовану већином се обраћајући развоју.

У овим деловима Дела апостолских са ученицима су „у молитви сједињени”" Марија и друге жене односно ученице. Овде се улога жене – у говору или као код Павла „у шутњи”" – из различитих разлога није могла да замени. Утицаје су радије примале према осећању па су их зато сигурно могле вербално или невербално да унесу у круг. И данас на свим скуповима духовне природе могу без разлике суделовати не само мушкарци него и жене. Приредба може уз претпоставку унутрашњег суделовања при догађају да течеи на инспиративан и пријатељски начин тамо где се не ради о мушком шепирењу. У антропозофским и росенкреузовским круговима Марију, мајку Исусову, се посматра као истински извор кроз ког је Дух Свети могао да делује на ученике.

Овде наилазимо на тајну „Софије", „мудрости” Старог завета, женског изражавања Божје снаге. На подручју источних православних цркава Марију се вишеструко поистовећује са Софијом. Софиолог и висионар Соловјев доживио ју је – као што то претпоставља Христ – попут битности која се у својој космичкој величини најављује тек у наше време (као што то опет претпоставља Христ, на пр. Стајнеров „етерички повратак Христа" око 1909. године или сл.) „Космички Христ" и Софија као небеска мајка у великом се мистички могу да доживе попут Исуса и Марије у малом. Види и Hildegunde Wöller „Један Христов сан" („Ein Traum von Christus"). Контекст би могао да се изрази и овако: „мајчински" аспект Бога помаже расту стварања према Створитељу као што Створитељ приступа свом стварању.

Феминистичке теологиње су указивале на то да се у ондашњем језику Дух Свети у суштинии звао „свети женски дух". Марија односно Софија могле би се евентуално тачније посматрати као облик изражавања у ког утиче Дух Свети и узима његов лик као на пр. у симболу голуба.

И у различитим настојањима феминистичких покрета на западу и истоку могу да се нађу „сличности са Софијом", успор. др. Susanne Schaup у записнику јеванђеличке академије Бад Болл са једнице „New Age 3: Sophia". И "сличности са Христом” не могу да се нађу само у новим светским хришћанским тежњама с пројектима као „универзални живот" или у тежњама за обнову цркве него и у другим, световним покретима. Коментар Новога завета: „Ветар дува где хоће; чујеш му шум, а не знаш одакле долази и камо иде. Тако је са сваким који је рођен од Духа" (Јов. 3).

Оно што долази у сваком случају има мушко-женски карактер, није више патријархално а нити матријархално.

Док се нешто од Христова деловања налази у сваком човеку, као што је то објашњено у претходним главама, може се поново да ојача помоћу спољног Христа и Духом Светим те његовим речима, али не само њима.

Витезови св. грала на друкчији су начин полазили од тога да је прије 2000 година од Исусова деловања на земљи остало нешто што људи могу да потраже и да пронађу, т.ј. „грал". Према тој легенди је нешто Исусове крви, која је с крста капала на земљу, пало у једну посуду. Јосиф из Ариматеје и његови пратиоци су ту посуду однели у Француску или Енглеску те су се за молитву и добивање инспирација увек сакупљали око тог „чудесног грала". Успор. на пр. де Борон „Историја Светога грала", написано око 1200. године. Иако темељ легенде може бити спољна стварност, пада у очи да златна зделица грала са својим пехаром изнад, задебљањем у средини и проширењем односно отвором према доље симболизује човека*; човека који се из своје средине односно срца према горе отвара Духу Светом, а према доле за спас света; „спашеног човека” на ког „чека створење" (Посланица Римљанима 8, 18-28). Уопштено ју можемо да посматрамо и као симбол земље отворене Богу. Око ове струје груписали су се од света деломично напуштени Катари, читај: јеретици, и албигензери, витешки певачи, трубадури. Папинска власт је као наводне јеретике (невернике) истребила више милијуна таквих езотеричких хришћана. Дубље значење грала још није исцрпљено у другој легенди према којој су грал наводни физички наследници Исуса у краљевским нараштајима.

Јов. 4: „... Вјеруј ми, жено, долази час кад нећете да се клањате Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму… Али долази час – сада је! – кад ће се истински кланатељи клањати Оцу у духу и истини јер такве управо кланатеље тражи Отац. Бог је дух и који се њему клањају, у духу и истини треба да се клањају." Институције би ово самосвесно, слободно држање праваца душевног хришћанства могле да савладају само када би имале храброст да се обнове на основу слободног хришћанског човека. Будући су такви правци духовног хришћанства децимисани у толикој мери да и њихов садржај тешко може да се реконструише, Црква је на крају сама откопала супстанцу сопствене духовне традиције коју данас полако препознаје као вакуум. Након што су тај вакуум покушале да испуне многе, деломично посве сумњиве понуде из других култура, цркве се труде да потраже несталу хришћанску духовну праксу.

Познати опат Joachim di Fiore (око 1100) говорио је о времену оца – времену законске религије Старога завета - , као и времену Сина с црквеним посредовањем, и пророковао треће „време Духа Светог” наслов књиге Turmverlag - , где се у човеку самом развија његова индивидуална веза са Богом. Елементи су овог пророчанства важност ког можемо више или мање да препозна, директно или индиректно продрли у различите тежње, од Лутхера преко Маркса – до Хитлера, где су биле криво схваћење односно злоупотребљене. И ова искривљавања већином имају садржајну праслику.

Овде сматрамо потребном напомену о разликовању између спиритуалности Духа Светога и спиритистичке праксе. „Обузетост Духом Светим", у идеалном случају свесно преузимање Духа Светога, проводи се преко унутрашњег човековог бића. При томе не долази до хипнозе односно екстатичког транса и „опседнутости" оностраним „духовима” умрлих, а поготово не до њиховог „призивања". То искуство нити погођеним људима нити другима у кругу не одузима снагу као у спиритистичкој сеанси. Свест се не сужава него продуљује. Због тога су могућа посве необична опажања у околини, и то свесна и без губитка памћења.

Начин деловања Духа светог могао би да се здружи како са медитативном тишином – чега у западним црквама итекако мањка – тако и са покушајима да се исто у супротности постигне бољом комуникацијом као што је то развијено посебно на Западу односно Америци. Када би тишина и комуникација односно садржаји били повезани – шанса пре свега менталитета у средњој Еуропи - , посве јасно би могло да се препозна што желе Христ односно Дух Свети. Вишеструко утеловљује трећу могућност са оне стране источних или западних екстрема; свакако само онда када то настојање није егоистично, т.ј. неетично. Христа можемо да представимо само са правилно схваћеном скромности, етиком и смислом којег је дао свету у облику спасења.

Духа Светога не можемо у потпуности да посматрамо одвојено од Христа односно од његових жеља. За Духа Светога Христ тврди да ће ученицима „дозивати у памет све шта вам ја рекох". Осим тога каже: „Још вам много имам да кажем, али сада не можете да носите. Но када дође он – Дух Истине – упућиват ће вас у сву истину".

Све што се прочисти у правцу истине може се са Духом Светим сјединити у целовитост оних снага које желе да спасе земљу.

У Христовим науцима постоји човек са својом субективношћу, - али не она неограничена релативизација која према многим савременим филозофским приказима не допушта обективне истине.

* Уз то се на немачкој и енглеској страни налази симболична скица Светога Грала.

Питање:
Шта се са Богом у мени већ развило и шта данас долази од Бога?  

Повратак на садржај ове стране.

 

Исусов портрет.

Оног који жели јасније да се представи како је Исус изгледао упућујемо на опис при крају јеванђеља, који се сматра најтачнијим – иако додуше не постоји опште прихваћен портрет:
такозвану једино стварну „слику нашега Спаситеља", коју можете да добијете преко Lorber-Verlaga. Према предаји је по наредби цара Тиберија са једног портрета пресликана на смаргд. Из ризнице у Цариграду га је турски султан предао папи Иноценцу VIII. за откуп свог брата. Са тим је повезан опис Исусова лика ког је за сенат и римски народ направио Публиј Лентулиј, у оно време намесник у Јудеји:
„Ових дана се појавио веома частан човек по имену Исус Христ, који и сада живи међу нама и којега погани часте као пророка истине, а његови га ученици називају Сином Божјим. Буди из смрти и лечи све врсте болести. Мушкарац средње висине, наочита стаса и изгледа достојног поштовања, тако да га они који га виде морају истовремено да га љубе али и да га се боје. Његова коса има боју зрелог лешњака, до ушију је готово глатка, а од тамо коврджава и пада му преко рамена. Више оренталног типа, према обичају Назаренаца на средини с раздељком. Његово чело је отворено и глатко, његово лице без мадежа и бора, лепо, угодно румено. Нос и уста су тако обликовани да им нема приговора. Брада је нешто јача, боја одговара коси, није предугачка. Његове очи су тамноплаве, сјајне и живахне. Његово тело је добро обликовано и усправно, шаке и руке су пропорционалне. У порузи је страшан, у опомињању љубазан и мио, у говору умерен, мудар и промишљен, с примесом достојанства. Нико се не може да сетии да га је видео како се смеје, али многи су га видели да плаче. Мушкарац, који људе надвисује посебном лепотом".

Слика се је додана у немачком тексту – са дозволом накладе од 1992. године.
О отиску Исусова тела на покрову из Торина види између осталог нашу главу „Распеће и полагање у гроб“. Од 1979. године п. проф. др. Heinrich Pfeiffer и сестра Blandina Paschalis Schlömer научно истражују „покров из Маноппелла". За разлику од покрова из Торина тамо се налази само лице, додуше са отвореним очима: http://voltosanto.com . И на овом платну се разлог васкрсења научно може тешко или уопште не може да разјасни: седеф се наиме не може да боји. Димензије лица су код оба покрова потпуно исте. Успор. Јов. 20:5-7. Ове слике су од првих векова одлучујуће утицале на уметничке приказе Исуса. На размотаном покрову изгледа лице спрједа са косом овално; постоје и сличности са пре поменутом сликом која приказује живог Исуса са профила.

Повратак на садржај ове стране.

 

Део 2:  12 поглавља о Јовановом откривењу

Откривење по Јовану.

У јеванђељу по Јовану се код интензивнијег медитативног тумачења може да наслути да његово постављање тежишта извире из евенђелистовог сагледавања онога шта је сам доживио у животу.

Код Откривења по Јовану је међутим очито да се своди на виђења. Овде нису на делу мисаона описивања спољних животних искустава у будућности. Облик тих виђења такође показује – уз претпоставку искустава у борби за моћ распознавања код неких унутрашњих слика итд. - , да потичу са виших равнина од оних где се спољна очекивања могу да преобликују у имагинативне слике; није дакле препознатљиво мешање са личним. Извор је такође јасно познат иако то само по себи код таквих доживљаја не може да буде јамство. “”Откривење Исуса Христа: њему га даде Бог да он покаже слугама својим оно шта има да се догоди убрзо. И он то означи пославши свог анђела слузи свому Јовану…”

Савремена јеванђеличка теологија се већим делом посебно не занима за овај апокалиптички акт. Својим спољним методима може да га дешифрује само у деловима или уопште не, јер из сопствених искустава не може да створи “метод” његова настанка и са тим повезану симболику. У католичкој цркви постоје одређене представе о апокалипси, али их људи тамо готово и не читају; превише су удаљене од самозадовољства многих људи и цркава данашњице. Слободне цркве и секте се насупрот томе директно позивају на апокалипсу*. Из пророчанског виђења често према схватању – дакле помоћу једног неприкладног метода – исчитавају јединствено спољно раздобље катастрофа; у сваком случају се сматрају изабранима или барем најдиректније изабранима. *Апокалипса је реч грчкога извора и значи откривење, објава, а не катастрофа.

У глави о првим Духовима већ се указивало на прелазе са индивудалног деловања Исусова у своме окружењу на развоје у великом.

Када се након јеванђеља и Откривење по Јовану разрађује на целовит начин као што је то потакнуто у “Прослову…”, долази до нечег неочекиваног што се у литератури не може да нађе.

Откривење показује редослед сличан оном у Исусову животу. Овде се дакако јасно говори о развоју човечанства односно земље и космоса; и једна још увек унутрашња, мистична обрада потврђује да то нису пуке слике за потпору развоја или “посвећења” појединог човека иако са обзиром на поменуте паралеле према јеванђељима појединцима могу и на такав начин индивидуално да прискоче у помоћ. Стваран степен апокалиптике је тек свест која узорно догађање око Исуса Христа пре две хиљаде година проширује на исто тако узорним корацима прожет развој човечанства и земље испред залеђа космоса. Овде је садржан и универзалан аспект Христа насупрот његову деловању у улози Сина Човечјега. Са тог видика поново су могући закључци о догађању у малом пре 2000 година.

Откривење свакако поседује недостижно већу комплексност од описа у јеванђељима. Није дакле пука пројекција онога што је Јован доживео у Исусову животу на догађаје у свету.

Откривење у сопственом “елементу” описује догађај у више димензија односно са више разина постојања. У корацима се само споредно може да нађе временски редослед. Ту је већ јасно да се многа указивања на историјске догађаје у најбољем случају могу једним делом да посматрају као одрази виђенога, а да другим делом морају да одводе на странпутице.

Са другог, исто тако допустивог становишта R. Steiner види уочена будућа стања свести човечанства као нешто шта су неки савремени духовници већ предвидели. R. Steiner, за прочитати у: “Апокалипса по Јовану”, циклус предавања 1908.

У складу са Oттom Hanishom, утемељитељем заратустријанског усмереног “маздазнан” – покрета за реформу живота, пронашао је Oberdörffer сличности са психолошким развојем на пр. живчаних пруга у човеку. „Die Apokalypse", Dт. Mazdaznan Bewegung, Gablonzer Sтr.7, D-76185 Karlsruhe.

Капитално езотеричко тумачење покушао је на пр. Arтur Schulт. "Јеванђеље по Јовану као откривење космичкога Христа” и “Стварање света и Апокалипса по Јовану”. То су наравно спознајни покушаји приближавања уз које би могло да се помене још много тога.

Следи још једна напомена уз старије пророке: Од мале је помоћи мешање тумачења апокалипсе по Јовану са пророштвом Старог завета. Чак и када се на неким местима употребљавају сродне присподобе, морали бисмо изјаве старих пророка најпре успоредити са историјским догађајима предхришћанског доба и одговарајућим временским табелама. Тек се тада може да види да су ти пророци готово без изнимке говорили о тадашњим надолазећим догађајима у предхришћанско доба и у време Исуса Христа. нпр. о заточеништву у Вавилону и тадашњем повратку Јевреја као и о будућим ратовима у земљи, тадашњој победи Јевреја итд., а такође и о доласку Месије одн. Христа (о Месији успор. главу о Старом завету). На веома мало места се назначује нешто шта би могло да указује на наше доба одн. на описе у Јовановом откривењу (нпр. Јешуа 24; 25; 27; 66:15, Данијел 7:9-28).

Јован.откр.5:6 је у традиционалној (хришћанској) теологији обрађено као темељна визија: јагње које се коље и упркос томе стоји усправно пред престолом Божијим. Са црквеног гледишта гледало се на цркву као на прво место где је долазило до провођења новог. Теолози иначе обрађују Јованово откровење у вези с "апокалиптичким" (ешатолошким) веровањем у долазеће "Краљевство" Божије, посебно у вези са одговарајућим говорима из Исусових година учења. Шта је Бог почео али шта није завршено развија се даље до завршетка: упор. Филипијци 1:6. Притом се десило да је почетак "новог неба и нове земље" (Јован. откр.21) прихваћен са разапињањем и васкрсењем Исуса - и онда је одатле прихваћен непрекидни развој. Јованово откровење говори свакако о обрату који само код још увек симболичног објашњавања не да наслутити размеру која никада није била ту. Привидна опречност између онога које је заправо већ присутно и каснијег остварења стварно ће да се реши само кад се рудиментарно медитативно схвати она свест коју показује Исус кад више пута смислено каже: "Долази време и већ сад је..." (Јован.откр. 4 и 5): Оно казује да нешто на духовном нивоу већ стварно дато на видљивом нивоу касније долази до изражаја. 

 Додатан: наше немачке / енглеске стране "Откривења по Мат. 24-25".

Повратак на садржај ове стране.

 

О приступу пророчанствима.

Овде су прикладне још неке опште мисли о приступу пророчанствима не само апокалипсе по Јовану него и других, већином краћих “апокалипса” из апокрифне литературе првих векова, или савремених апокалиптичних виђења савремених видеоца која већином имају “мешовит" карактер; осим тога и других, индивидуалних “прогноза” различите нарави. Узорни кораци откривења по Јовану не могу да се избегну као ни различити стадији развоја једног ембријума односно живог бића, или одређени кораци у развоју неког мистика итд. Људи у својим рукама држе начин приступања овим корацима без обзира на то хоће ли се и уз најмањи повод много тога да научи и на такав начин да избегне премнога крутост у спољном, или се морају да догоде велике катастрофе. Ко независно од пророка истражује спољно догађање у свету може да препозна исте законитости без обзира посматра ли се судбина појединог човека или већих саодноса.

Неузорне и тиме мање темељите појединости у виђењима будућности програми су који на темељу прошлог до одређеног раздобља толико напредују да из њих у будућности произилазе одређени догађаји ограничавајући се све више према природи, простору и времену. Ако се међутим кроз људска настојања у појединцу или у људским групама мењају узрочни духовни програми, онда се у будућности мењају и појединости уколико надилазе потребе праузора. Тиме се током времена мењају и виђења. То напосе вреди за виђења људи који не мотре са оне далекосежне равнине као Јован; њихова виђења могу под одређеним околностима у крако време да застаре. Са обзиром на људску тромост ограничено је дакако и поље рада човечанства.

Видеоци могу да запазе неодређене импулсе који су онда под одређеним околностима најправилнији, или назиру већ јасније могућности у симболичном облику, или и егзактне физичке догађаје, појединостима којих понекад – будући да су учвршћени у ниском степену – припомаже подсвест; не обазирући се на друга често варљива запажања или потпуно погрешна тумачења.

Друга противречја у таквим “запажањима будућности” очито одражавају устаљене, међусобно деломично опречне сценарије будућности (*види и упутство на крају главе о “последњих 7 мука” на wеб-страници). То су на психичкој равнини човечанства “реалне, још нејасно одређене могућности” којима придоносе различите људске представе. Сваки човек свесно или несвесно суделује у таквом напредном одлучивању о будућности.

Са једне стране Земља је свестан, слободан организам, ком нико неће да каже на који начин ће Бог да обухвати тај део свога бића односно створења. Са друге стране и човек се у свом делу може да одлучи за све боље моделе решења, слично као што би се и његовим странама могао да додели знатан распон промена у његову понашању; - не диктирају се изравно из људске свести која на њих може реаговати позитивним мислима итд.

Промењивим мислима и молитвама, љубављу и уздањем у бога, спасоносним делима и милошћу се може да утиче на пуно тога него шта то наговештавају фаталистички ставови.

Такође су правилна запажања неких мистика према којима већ све постоји на вишим равнинама са оне стране простора и времена, и земљске равнине запажања борбе око правилних одлука итд. Њихово раскринкавање уз филозофску оцену не одговара у потпуности различитом карактеру тих равнина и кривотвори резултат мишљења.

Надахнућа

Повратак на садржај ове стране.

 

О садржајима Апокалипсе по Јовану: Седам цркава.

У 1. глави Откривења Јован описује прво виђење Христа након узнесења. “Окренух се”, или јасније у 4. глави "Узиђи овамо…”, “и одмах се у духу занех” значе да се не “спушта” Христ Јовану него да Јован повремено свесно “узлази” на равнину са које му се говори. Ово је веома важно и нема карактер симболике. Обраћа му се Христ сједињен са Богом, “Први и Последњи – Живи”, који “бијаше мртав”, “…те има кључе Смрти и Подземља”. Тиме назначује општу, вишеструко промењену тему која се попут црвене нити провлачи апокалипсом: Прожимање различтих заосталих односно “потамњелих” равнина живота – не било каквим светлом него “светлом истинским” у смислу јеванђеља по Јовану, дакле Христом. Све се на почетку поставља у контекст поновљеног пророчанства о повратку Христову “у облацима”.

Христ се у својој својствености сликовито показује као центар “седам заједница у Азији доносећи светло и моћ распознавања. „Одевен у дугу хаљину" – т.ј. његов дух продире кроз све, дакле и кроз вољу која до изражаја долази у ногама-; „око прсију опасан златним појасом" – љубав срца је повезана и са мудрошћу-. „Глава му и власи беле…" - кроз ову упоредбу са љубављу глава је поново блистава -; „ноге му налик месингу углађеном“ – његови кораци имају прочишћавајуће деловање према ван -; „а глас му као шум вода многих" – и у његову гласу се одражава дух -. „У десници му седам звезда" – све снаге, све карактере вуче према себи својом десницом, која симболизује будућности, сви га следе -; „из уста му излази мач двосечан, оштар" – доноси стварну моћ распознавања и диференцијације.
То виђење појављује се као аналогија оном виђењу Јована Крститеља на почетку јеванђеља по Јовану, голубу истинскога духа; седам заједница подударају се с позивом ученика – на пр. Јов. 1., Мат. 4,18-22.

"Седам заједница” – седам цркава, Откр. 2-3 – стварно постоји. Утеловљују различите културне проблеме, квалитете и могућности о којима Исус прекорно пише “анђелима” тих заједница. Чини се да се “анђео” овде односи на земаљске вође тих заједница, писма овде нису посве недокучива ствар. Поред тога сигурно се сматрало да се за те цркве стварно брине анђео. Појам анђео може додатно да указује на то да се хришћанским заједницама у седам градова обраћа као заступницима оних снага које утеловљују и које и другде долазе до изражаја.

Зато нешто истинитости можемо да нађемо и када струје росенкреузовске, теозофске, антропозофске природе без већег објашњења полазе од тога да те заједнице представљају културе. Описују се једна за другом. Данашња промена западњачке културе на блажу културу која се појављује у видокругу поистовећује се с прелазом од 5. на 6. односно од 6. на 7. заједницу. Понекад се покушава створити однос до представа о надолазећем “раздобљу водењака” који према различитим астролошким и new-age правцима почиње између 1961. и 2000. или чак 2242. године односно према R. Steineru постаје делотворан тек око 3500. године. Притом се још деломично претпостављају подраздобља од 300-400 година. Чак и када се ти космички циклуси темеље на стварности, ипак се нешто овде заборавља.

Апокалипса према своме карактеру није усмерена на циклично догађање “вечног повратка сличних дванаест квалитета животињског круга”. Боља би била слика спирале где се све развија на све вишим равнинама. Веома принципијелни “квантни скокови” развоја човечанства и света у апокалипси се ипак не могу посматрати само на основу континуираног цикличног кретања, прецизности Земљине оси и попратних духовних појава. У савременој историји долази на пример до све бржег развоја. Овде може да се напипа захваћање нечег надређеног. С обзиром на циклусе морали бисмо за апокалиптичке промене да претпоставмо један додатни, већи циклус. То могу да буду они утицаји о којима говори апокалипса.

Ако према H.J. Andersenu и другима у обзир узмемо мање озбиљна истраживања о космичким променама у раноисторијско доба као на пр. календар, археолошке ископине, писмене билешке, митове, опазит ћемо да небеска механика, а тиме и ритмови временских раздобља више нису непромењиви. Помоћу превртљивих утицаја очито можемо да их ставимо ван снаге односно да их променимо. Временски циклуси би тада имали ограниченије значење него код првих пет “заједница” – управо се ту у теозофском подручју итд. виде културе Индије, Персије, Египта и Каледеје, Грчке и Рима те досадашње западњачке културе.

Додатак: "Разјашњење апокалипсе” (из “Акта арханђела Рафаила” ауторице Helene Möller – 1884-1969, Radona-Verlag, Am Buchsтein 14/15, D-61250 Usingen - немачки / енглески) повезује “7 заједница” са временима у развоју цркве – дакле независно о космичким циклусима:
1. 33- 333 након Христа: борбе за правилно слеђење Исусова учења… .
2. 333- 633 након Христа: проблеми и верност ране цркве .
3. 633- 933 након Христа: просветљење кроз писмо… .
4. 933- - 1233 након Христа: опасности због “таштине, тежње за раскоши, похлепе, путености” у цркви.
(Напомена: у овом раздобљу долази до ратних и инквизицијксих заплета у цркви.)
5. 1233 – 1533 након Христа: “Нечистоћа и себичност у цркви” попраћена масовним “иступањем из цркве”.
(Католичка и јеванђеличка црква се у даљем тексту споменуте књиге успркос том према Откр. 11 спомињу као “два сведока”, т.ј. као скупни партнери.)
6. 1533 – 1833 након Христа: површно хришћанство.
(Напомена: У то време настају рационализам те старије, механистичке природне науке.)
7. 1833 – 2000 након Христа: равнодушност многих у вези са црквама и Богом.
(Тада у поменутој књизи долази до великог преокрета са скорашњим повратком Христовим, који је описан у остатку Откривења по Јовану.) То је тумачено као са многих страна осветљени космички догађај. Притом додуше превладава онај стари сценариј са великим ратовима људи отуђених од Бога, ком се супротставља мисао да се исти може да промени “молитвом народа Богу”; и посебно да се озбиљни верници “прикључују” Богу и његовом надахнућу те се тако уздижу у његову близину.

У односу до следећих корака откривења “заједнице” у сваком случају представљају равнину до које може да се дође помоћу снага свести спољнога живота самог.

"7 заједница” и данашње цркве –
(на немачкој и енглеској страни с даљим изводима из Откривења по Јовану 1 – 3).

а.) 7 раних цркава у Малој Азији.

Табела

рана црква

Христ говори као:

Признање

Покуда

Циљ за победника

у Ефезу

"Онај који држи седам звезда у десници, Онај који ступа посред седам златних свећњака”

дела, труд, постојаност, опаких се не подноси, “мрска су ти дела николаитска као шта су и мени мрска”****, препознани лажни апостоли, постојаност, поднио за Христа, није смалаксао

оставио је своју прву љубав; треба да се обрати и да чини прва дела; иначе ће се његов свећњак уклонити са свог места

"...Победнику ћу да дам јести од стабла живота које је у рају Божјем.”

у Смирни

"Први и Последњи, Онај који бијаше мртав и оживје”

невоља, сиромаштво – “али ти си богат”, “погрде од оних који се називају Јеврејима, а нису, него су синагога Сотонина."

"Не бој се онога што ти је трпети! Ево, Сотона ће неке од вас да баци у тамницу да будете искушани. Бит ћете у невољи десет дана.”

"Буди веран до смрти и дат ћу ти венац живота. Победнику неће да науди друга смрт.”

у Пергаму

"Онај у кога је мач двосек, оштар”

"чврсто се држиш мога имена те ниси занекао моје вере ни у оне дане кад је Антипа, мој сведок, верни мој, убијен код вас"

између осталога следбеници Билеамови: идолопоклонство Балаково с блудничењем (у храму); они који држе наук николаитски. “Обрати се дакле! Иначе долазим убрзо к теби да ратујем са њима мачем уста својих”

"Победнику ћу дати манé сакривене и бијел ћу му камен дати, а на камену написано име ново које нико не зна доли онај који га прима.”

у Тијатири

"Син Божји, Онај у кога су очи као пламен огњени, а ноге му налик на месинг углађени”

Знам твоја дела: твоју љубав, и веру, и служење, и постојаност – и твоја последња дела обилатија од првашњих.

подноси лажну пророчицу Језабелу: приношење жртава идолима са проституцијом у храму. Претња: велика невоља, њезина деца мртва; свим се даја по дјелима њиховим. Другима: нема другога бремена, “што имате, чврсто држите док не дођем."

"Победнику, оному што до краја буде вршио моја дела, дат ћу власт над поганима (/народима) владат ће њима палицом гвозденом, као суђе глинено сатирати их”, “…И дат ћу му звезду Даницу.”

у Сарду

"Онај који има седам духова Божјих и седам звезда”

"Знам твоја дела”. неколицина што не окаљаше својих хаљина.

"Имаш име да живиш, а мртав си. Будан буди и утврди остатак који тек што не умре”; несавршена дела. чување послушане и примљене речи, обраћење. Иначе “ћу да дођем као тат…”.

"Тако ће победник бити одевен у беле хаљине и нећу да избришем имена његова из књиге живота и признат ћу име његово пред Оцем својим и анђелима његовим."

у Филаделфији

"Свети, Истинити, Онај који има кључ Давидов и кад отвори, нико неће да затвори; кад затвори, нико неће да отвори

дела; малена снага, очувана Исусова реч, Исусово име није затајено. “Будући да си очувао моју реч о постојаности, и ја ћу да очувам тебе од часа кушње који има доћи на сав свет…”

"довест ћу неке из синагоге Сотонине – који себе зову Јевреји, а нису…”; требају “да ти се до ногу поклоне те упознају да те ја љубим.”… “Чврсто држи што имаш да ти нико не уграби венца.”

"..."Победника ћу поставити ступом у храму Бога мога и оданде он више неће да изађе и написат ћу на њему име Бога свога и име града Бога свога, новог Јерусалима који сиђе са неба од Бога мога, и име моје ново.”

у Лаодицеји

"Амин, Сведок верни и истинити, Почетак Божјег створења”

("Знам твоја дела”; овде међутим нема јасне позитивне потврде)

"...Али јер си млак*****, ни врућ ни студен, повратит ћу те из уста”. "...А не знаш да си невоља и беда, и убог, и слеп, и гол. Саветујем ти: купи од мене злата у ватри жежена…”, “и беле хаљине…”, “и пőмáсти…” "Ја корим и одгајам оне које љубим. Реван буди и обрати се!”

"Послуша ли ко глас мој и отвори ми врата, унићи ћу к њему и вечерати са њим и он са мном. Победника ћу да поседнем са собом на престоље своје, као што и ја, победивши, седох са Оцем својим на престоље његово.”

*** уобичајенији превод “мрзи” и “мрзим” (Христ никога не мрзи!); види и Павлову посланицу Ефежанима 4-6; ****”млак” овде не значи јасно диференцисано становиште него одсуство јасног става.
Већ и само Христово поновљено обраћање црквама у друкчијем својству наговештава да цркве и у позитивноме морају да науче различите ствари.

 

б.) Данашње цркве.

Ових седам раних заједница / цркава стварно постоји. У главном тексту стране Путеви Исуса Христа упућује се на уопштеније значење за различите скупине људи / култура. Требало би дакако да се испита могу ли се слична својства као код “седам заједница” да нађу и код данашњих цркви односно унутар црквених праваца и хришћанских покрета. Такве спознаје овде нећемо да наводимо јер не желимо придонети пребрзом поистовећивању и шематизацији; у следећем делу посебно ће се скицирати различите стране данашњих цркава тако да свако може да донесе сопствене закључке. Још једном наглашавамо да се овде не осуђује нити једна црква – то може једино Христ сам. На такав начин се дапаче може да опази скривени смисао ехуменскога “јединства у мноштву” при чему се даде да наслути подударност са основним универзалним моделима као што је “седам звукова” итд.

Табела

Дaнaшње цркве*/смерови (религиозни смерови, групе)

Снаге

Са чиме се заинтересовани тамо најпре морају да помире

сиријска православна црква и неки следбеници старога келтског хришћанства; арменска црква; египатско-коптска и етиопска црква;

грчке, руске, српске православне цркве

( и истребљене гране аријског хришћанства

"црква св. Томе” у Индији; непалска црква;…

Често дубока вера, деломично јака духовна тежња код редовника итд., издржљивост, доследност.
Дашак изворности. Деломично гробница испод цркве као остатак старих хришћанско-езотеричких традиција. наук о мудрости (Марија-Софија). ...

Већином леп али строг традиционалан ритуал – на пр. 3 сата у стајању – (осим примерице код цркве св Томе). Мала способност прилагођавања на разнолико трагање савремених односно младих људи управо у раном естетском окружењу – који се стога вишеструко налазе на рубу цркве и размишљају световно.
Код неких од споменутих цркава комунистички су присилни системи или националне склоности довели до ограничавања рада или захтевали непријатељство до других цркава или народа. ...

слободне цркве, јевангеликалне и пентикосталне цркве, квекери

Остале заједнице које су понекад уз двојбено образложење означаване “сектама”**: адвентисти, новоапостолска црква, мормони и др.

једноставност и бескомпромисност у складу са сопственим схватањем вере и морала Овај некомпликовани однос до Исуса Христа посебно припремљенима даје директан доступ до његове моћи: јака верска искуства као необично услишање молитве, верска оздрављења итд.; интензивно проучавање Библије без испуштања тешко разумљивих места; јака међусобна потпора припадника заједнице – нема само недељног или божићног хришћанства…

Осим вишеструког јачања у вери нема изравних метода за припрему на духовна односна верска искуства. Већинома дакле премало тишине или на њој утемељених метода попут хришћанске медитације (која мањка и код других цркава.)
Добро замишљена морална снага у међуљудским стварима често се састоји од забрана и ретко је попраћена задовољавајућим упутствима како на пр. данас у стварности склопити пријатељства.
Деломично ограничена воља за разумевање мноштва хришћанских искустава заступљених у том спектру. Често мишљење да је за са послање свих осталих довољно исто што и за једног.
Деломично превелик осећај изабраности у односу до сопствене цркве (напосе новоапостолска црква итд.)

Политичка начела понекад супротна представи самога себе. ...

већина у протестантским/ јевангеличким црквама

и прогресивне Отворене цркве итд.

На пр. Лутерово јаче враћање Библији као извору вере.
Много социјалних служби. Делом отвореност за озбиљно схватање вере код властитих политичких одлука, размишљање и упозоравање – и изван “моралних тема”
Отвореност за међусобни екуменски однос цркава. …

Историјско-критички студиј теологије данас нажалост често узима веру у мноштво, а на проповедничком семинару се учи како то пренети парохљанима.
Од неких се захтевају путеви до духовног продубљење вере, али се ретко нуде.
И у црквеним приредбама превише су раширени разводњавање и превелика прилагођавање на друштво. Цркве су понекад биле саузрочници проблематичних развоја натецатељског друштва (код калвинизма). ...

левичарски католицизам, феминистичка теологија, ослободилачке теологије у 3. свету

Веома близу човекову животу, јака, хришћански мотивисан труд за социјална и људска права итд. Са тим у вези и унутарцрквена будност.
настојања и за жене пронаћи одговарајућу духовну и људску улогу. Већ неко време најмања мера отворености за мистичне искуствене путеве. ...

Код неких разводњена вера. Деломично ограничење на мерила дубинскопсихолошке или социјалне нарави, (за све који се сматрају хуманистима.)
Унутар феминистичке теологије понекад вера инспирисана старим култовима код којих се увек не проверава у којој се мери поклапају са хришћанством. ...

Католичка црквена традиција

и јача католичка настојања око маријанског пророштва и мистике

Одржавање оноге чиме се у тој цркви учврстила вера и ритуал. Унутар чашћења Марије и других традиција такође елементи који мањкају у неким другим црквама.
Много каритативног рада и социјална будност диљем света.
Деломично кочница опште етичке пропасти друштва.
Стално нови покушаји посредовања метода (егзерцити, једноставне медитације) маломе броју парохљана.
Код мистика – који се у тој цркви чешће појављују – делом доживљавање тајни у атмосфери распећа Исусова. (И познати теолог Рахнер је примерице препознао да црква будућности мора неговати мистику). ...

Много се полагало на догме и споqну проведбену моћ црквенога водства унутар цркве саме уместо на уживљавање и разумљиве науке према данашњем самосталном човеку. Са моралног видика већином заповеди и забране. Мало труда око језика ког цркве у данашње време морају да нађу да живу веру посердују различитим људима. Морална кочница није довољна за стварну преобразбу и обнову.
Започета обнова тешка је због пријашње инквизицијске и ратоборне праксе те некадашњег заједничког рада са одређеним светским властодршцима.
Наук да је само властита црква потпуно добра.
Мистике се у најбољем случају подносило уместо да се препозна њихова усмеривачка функција. …

хришћанска заједница и Христологија Rudolfa Steinera; и хришћански розенкреузовци;

посебне заједнице попут покрета новога откривења****;

остали правци, између осталог на основи наука проф. J. Hurtaka..

Такви приступи Христу сродни су са занемареним, деломично због прогона истребљеним оснуцима спознајног хришћанства*** на пр. на основи јеванђеља по Јовану – није истоветно “гностицизму”-. (Њихово помањкање довело је у данашњим црквама до појава вредних побољшања.)
Различити образовни путови за отварање на путу до Бога.
У Хуртакову случају између осталог рад са библијским “Именом Божјим”.

У антропозофији често само “рад у смислу Христа”, уместо да га се изравно укључи у молитву и другде. (Хришћанска заједница инспирисана назорима R. Steinera не убраја се директно у антропозофију).
(Хришћански однос није једнако видљив код свих савремених росенкреузовских скупина.)
Скупине новога откривења попут оних које се темеље на актима мистика Јакоба Лорбера претежно се уз Библију позивају и на облике “пророштва”. Ко жели да створи мишљење о њихову смислу и проблемима требао би за то пронаћи одговарајућа разликовна мерила.****

неки од организацијских готово несхватљивих кругова на рубу хришћанства на пр. у близни new-age скупина

Деломично тежње за новим временом са оне стране непотпуности данашњих материјалистичких друштава, у томе сродни са наговештајима откривења. Сагледавање сопствених својстава и искустава уместо осуђивања других. Тежње за дијалогом између различитих праваца. ...

Не увек јасно разликовање између Христа и наводних Христова, као и “свесности Христа” неких праваца.
Будући да се свеобухватна заједничка својства између религија налазе само у етичким питањима, а мање у вери, разлике су се деломично одстрањивале уметним потезима.
Понекад не може да се разуме да су на земљи потребне етичке одлуке између конструктивних и деструктивних снага, јер се Бог налази изнад свега. Стога деломична толеранција према проблематичним појавама и помањкање оног етичког поднашања тешкоћа које је обликовало организирано хришћанство. Као покрети веома мало друштвеног ангажмана. ...

* Могуће је исптивање сродства дотичних цркава са изворним апостолима. Различити људи у различитм црквама имају делић оног шта им помаже на даљем путу.
** Када се занимате за одређену скупину, а она: а.) допушта вашу сопствену слободу и везе са фамилијом и пријатељима; б.) вас не уводи у неетичке активности; ц.) не настоји да Вам одузме ваше власништво (осим црквеног доприноса односно црквеног пореза и добровољних уплата); д.) се позива на Библију или Нови завет односно на Исуса Христа у смислу Библије; е.) признаје да није једина истинска хришћанска скупина; - онда није примерен одбијајући појам секта без обзира на изглед њезиних теолошких интерпретација и на оцену њезиних додатинх традиција које могу да се нађу готово код свих цркава (изузевши наравно слободне јеванђеличке цркве).
*** на пр. Јован лично, Clemens od Aleksandrije, Origenes, Павлијанци, Јоацхим де Фиоре, Мајстор Eckeharт, Тauler, Seuse, Nicolaus voj Kues (Cusanus), Jakob Boehme, Angleus Silesius, Парацелсус, Новалис итд. Такви кругови могу исто тако да имају своја ограничења као што и све цркве имају своја. Они су свеједно саставни део целокупног хришћанства. Богумили и катари су са тиме деломично били сродни, али су се помало једнострано удаљавали од света.

*** Види и главу “О приступу пророчанствима” – и општенито о “пророчанским речима” и сличном – у главном тексту на "Путеви Исуса Христа". Не посматрању се све скупине новог откривења као конкуренција црквама због чега их се онда и не позива на излазак односно прелаз у цркву (на пр. Лорбер). Остале скупине напротив веома критично насутпају до цркве, јер велике цркве још и данас сматрају својим прогониоцима.

 

ц.) Покушаји решавања конфликта међу екуменским црквама.

Пуне могућности хришћанства видљиве су тек када се посматра екуменско мноштво цркава. Ко и најмањи заједнички називник познатих наука дотичних великих цркава признаје за хришћанске људима и црквама ускраћује управо оне побуде које требају за ступање у потребну обнову разводњеног хришћанства у смислу ране цркве. Потребно је учити од других хришћана. Притом сви задржавају свој идентитет. Јача свест о повезаности унутар мноштва цркава не значи да треба тежити јединственом хришћанству. То није нагласио нити Христ у својим посланицама седморим црквама у Азији; знао је да постоје различити људи. И код прорицања времена у којем ће постојати један пастир и једно стадо није речено да то стадо више неће да има унутрашње мноштво. Највећи “пастир” је у коначници Христ. Он је једини који би на правилан начин могао да проведе директно сједињење цркава. Кога би се онда иначе слушало? Могу дакако да се направе кораци у том правцу. Сада ћемо да се позабавимо тачкама које водства великих цркава тренутно сматрају главним сметњама у овој дискусији. (Већина људи у црквама није заинтересована за одржавање “запрека”.)

0. Важни основ за одређено заједништво цркава је великим делом заједничко разумевање крштења као сакрамента.
На 2. Ватиканском концилу 1962. године дошло је до одређеног отварања према екумени: католичка црква је признала да елементи попут речи Божје, живе милости, наде, љубави, и дарова Духа Светога – видљиви и невидљиви елементи – постоје и изван католичке цркве; и да је ‘посвећење’ и спас на такав начин могућ и тамо. Католичка црква је и даље означавана као једина целовита црква.

1. Католичка црква протестантима оспорава непрекинуту "апостолску сукцесију” (наследство) полагањем руку од времена изворних апостола и са тиме повезано помазање жупника и свештеника. Зато оне нису у потпуности сестринске цркве. Неке су евангеличке цркве ипак настале деломичним конвертисањем уз помоћ одређених земаљских главара при чему су на протенстатизам морали да пређу и посвећени католички свештеници. Ти су онда суделовали у увођењу других жупљања у одговарајуће радње при богослужју. Сасвим библијски је потврђено полагање руку у различите сврхе (оздрављење, благослов …). Када би се на католички начин објаснило – што Библија изричито не претписује – да то до данашњега дана мора да буде непрекинути ланац, онда би још увек постојала могућност да јевенгеличке цркве поновоно уведу то полагање руку – због чега им не би пала круница са главе; и уз то у сопственим редовима или ван њих нађу некога ко је део тога “непрекинутог ланца” – чиме би се према томе дирнуло у самосвест јевангеличких цркава.
Постојала би такође могућност међусобног признања да треба директно молити за везу са оним Духом Светим који се посредује полагањем руку. (То би могао чак и сваки верник. Ради тога постоје људи који су очито посебно способни за хришћанска оздрављења полагањем руку без примања црквенога помазања; способнијих од многих помазаника.) Из тога следи да би пастор на класичан начин полагањем руку могао подељивати дар Духа Светога. Та варијанта је међутим страна самосвести католичке цркве. (Ни јевангеличке цркве ју не практикују тако да нико није у предности. Строго узвеши католичка би црква као могућност могла да призна и са ограничењем да каже да се помоћу нормалних средстава не може проверавати да ли Дух Свети на такав начин правилно делује. Притом би ипак у свако време имала при руци људе који би јој могли да кажу изгледа ли резултат правилно или неправилно (на пр. људи попут оца Пиа итд.). Треба још додати да ограничење вероватно постоји и за досадашње католичко помазање. Шта се догађа са таквим помазаником који је драстичним преступима вероватно нарушио проток Духа Светога? Је ли још способан подељивати Дух Свети? И то су питања на која се без истраживања односно без људи попут оца Пиа не може веродостојно да одговори.

2. Питање улоге Петрове службе, дакле папе за друге цркве налази се за католичку цркву у вези са њеним концептом видљивог, пуног јединства цркве под његовим вођством Исус је Петру наложио да “пасе” његове “јагањце” и “овце” (Јов. 21). Исус тиме у сваком случају није Петру подредио остале апостоле и њихове ученичке кругове него постојеће хришћане у свој њиховој ширини: на пр. за “7 старих цркава у Азији” (види горе) брине се Јован, а не Петар; за многе се заједнице брине Павле итд. Питање је дакле шта у данашњим условима значи она “паша” о којој се брине Петров наследник. Заступници православних цркава су пре неколико година назначили да би се могли сложити са “часним приматом” папе без директне функције власти над другим црквама као шта су у раним црквама римскога бискупа уопштено признавали за првог међу једнакима. О том су размишљале чак и неке протестантске теологије. Ватикан се тада у то није упуштао. Папа је са своје стране после ипак изјавио да друге цркве у погледу јединства цркава морају да размисле какву би улогу по њихову мишљењу требао имати понтификат. Размишљања наиме не штете никоме. Да су цркве сложне сигурно би изабрале заједнички врх.

3. Допуштање заређивања жена за свештенице протестантским црквама недостаје у католичкој цркви. Додуше православне па и делови англиканских и протестантских цркава у многим земљама имају тешкоће са тим питањем. Са друге стране и унутар католичке цркве постоји “црквени референдум ‘Ми смо црква’ која између осталог поставља такав захтев. Колико год је такво питање важно не може да се увиди због чега би требало решити посебно у сувислости пута до јединства цркава. То је заправо захтев ког морају да реше поједине цркве саме онако како то одговара дотичној свести. Ватикан тада јевенгеличким црквама у првом реду не би смео да оспорава да са заређивањем жена смеју и даље да поступају на досадашњи начин чак и уз напредак приближавања. Друкчија пракса може у појединим црквама дакако бити позитиван изазов за рад на томе.
Са библијског видика је Павле најпре уочио деломично различиту традиционалну функцију мушкараца и жена у заједници. У оно време није се расправљало о томе требају ли жене општенито имати мање права, јер је скупина апостола још знала и спознала како важна је била улога Марије односно жена самих уочи педесетодневнице. “Жена у заједници шути” сигурно је имало другачије значење но што се то после интерпретисало и са поменутим данашњим питањима има веома мало заједничког. Притом остаје само аргумент непримерености тог питања као преломна тачка у тежњама према црквеном јединству, јер је двојбено хоће ли се то једногласно да разуме. Ко мисли да стапањем тог питања са дискусијом о јединству може да убрза заређивање жена у цркви осећат ће се једнако разочарано. Две теме је боље обрађивати као две теме. Када се буде приближавало јединство цркава, показат ће се колико је далеко која црква напредовала.

4. "Штовање Марије” попут оног у католичким односно православним црквама у таквом облику додуше није присутно у протестантским црквама; то се очигледно не сматра централном спорном тачком на путу до већег јединства. 2. Ватикански конције је такође признао да у литургији могу да постоје разлике у складу са духовном природом верника, па чак и такве које обострано могу даобогаћују. Из јевангеличких цркава су нам познати појединачни покушаји увођења штовања Марије у примереном облику 50-их/60-их година прошлог века.

5. Са једне стране је разумљиво да је црквено право (ЦИЦ), рани облици којега су били повод за разноразне злоупотребе, осетљива ствар. Библијски неусловљена улога традиционалног црквеног права у католичкој цркви не би требала да буде питање које кочи труд цркава за јаче јединство као што се то мисли у ЕКД. То се најпре тиче сваке поједине цркве. Свака црква може да има сопствена правила те тиме и на било који начин обликовано црквено право; мора да га има у одређеној мери докле год постоји као разврстана целина или подцелина. Промена ових унутарцрквених норми је исто тако ствар појединих цркава док нико не захтева да се без посвемашњег прегледа преузму његова правила. Чак и кад би неко желио расправу о таквом преузимању и католичкој цркви би било јасно да то претпоставља нови заједнички концил који ствара или подупире ново заједничко црквено право – једнако тако као што га је сама 1983. године прилагодила новој теологији народа Божјег свога 2. ватиканског концила од 1962. године. Неумесно је дакле ову тему представљати као кочницу јединства.

6. Можемо да кажемо да је друга спорна тачка, питање оправдања човека пред Богом помоћу његових дела или откупљења у Исусу Христу, довољно објашњена на темељу, у међувремену, постојећег заједничког става јеванђеличке и католичке цркве.

Због тога је свакако могуће да ће цркве и даље међусобно да се приближавају у смислу екуменизма уместо да Христа муче својим међусобним удаљавањем.*) То приближавање у стварности би требало да се догоди "са осећајношћу и обзирношћу, у стрпљивости, те истовремено са храброшћу и страхопоштовањем пред иситном", како је то назвао Папа Јован Павле ИИ. Оно што независно од тога већ данас можемо да доживимо јест “општа црква” у духу Исуса Христа, чланови које су сви који на свој начин следе Исуса Христа и труде се “испуњавати вољу Очеву” – без обзира у којим круговима се налазе; чак и када се тамо налазе и они који нису чланови нити једне цркве или религијске заједнице или који са собом не доносе појам хришћанства. На овоме у односу до теме цркве почива wеб-страница “Путеви Исуса Христа”. Успркос овом искуству стремљења ка видљивом јединству су још увек задатак, а не супротност. Треба га истински желети из душе; до њега неће да дође спољним потписом.

*) види Крштење на реци Јордан преко Јована Крститеља: белешке.
Цркве попут католичке би при тому могле да потакну Христове поруке православне хришћанке Vassule
Ryden, "Истински живот у Богу” део 1. Католичка црква такве акте сматра “приватним откривењима” (Надахнућа), не спомиње ништа против њихова објављивања, критички их проверава и задржава право до после коначне оцене. Садржај често произилази из таквих инспирација које су биле значајне само за лични живот дотичних лица. (Подаци о литератури се на овој wеб-страници дају само као додатна упутства, а наше спознаје су независне о њима.)

 

Зашто требам цркву или заједницу?

Са једне стране може да се пронађе посве индивидуална, унутрашња веза са Исусом Христом и Богом. То је срж. Бог некога може да доведе чак и до потребних спољних побуда када пази на финије знакове.

Постоји ипак друга равнина те везе која се развија тек у заједници са другима: ”Где су двојица или тројица сабрана у моје име, ту сам и ја међу њима” (Матеј 18, 19-20). То је најпре буквално оно шта пише. Ово би у суштини било могуће и из даљине када се људи на пр. договарају за одређени рок. Мистик би такву повезаност могао да доживи чак и без договора. За већину би то био ипак превелик захтев. Човек већином није рођен за пустињака.

Овај облик молитвене заједнице може на пример да се прелије у редовит кућни круг. Може штавише да заживи у црквеној заједници или у другој индивидуално примереној верској заједници. Чак и када би ова или она црква при том превише наглашавала своју традиционалну улогу за вернике, у значењу ствари ништа се не би битније променило.

Повратак на садржај ове стране.

  

Надахнуће и цркве.

Нови завет описује директно надахнуће појединих верника и остале дарове Духа Светога као уопштено важан део хришћанства (упор. на пр. 1. Кор 14, 26; Марк. 16, 17). Путеви су до тамо очигледно били отежани. Али може да се моли за Светог Духа.

Уз цркве Духова и католичка црква додуше признаје ову могућност изразитих посланица. Разликује међутим између “општег откривења” за све кроз Библију, традицијске и црквене учитељске службе с једне стране – и мистичних “приватних откривења” с друге стране. Приватна откривења се, уколико у себи садржавају смисао за живот погођених личности или њихово непосредно окружење, под одређеним околностима признају као откривење Духа Светог, али се не сматрају обавезујућима нити се посебно не потичу. До критичке реакције из ове цркве је дошло напосе када се извештавало о посланицама која се према свом садржају преко приватног усмеравају на цркву или човечанству, на пр. у Маријиним и Христовим посланицама. Већ од папе Павла ВИ. штампање таквих аката код издавача склоним цркви се службено не ометају. Таква сведочанства се деломично ипак нису изражавала као на пр. десетљећима 3. фатимска тајна. Црква у таквим случајевима придржава право касније коначне пресуде. Сви, чак и верске конгрегације обавезују се да ће при могућој детаљнијој провери у Цан. 844 §3 уважавати право на саслушање односно праведан поступак. Цан. 220 забрањује даља неоправдана оштећивања угледа с било чије стране (који могу настати због пребрзих јавних осуда).
Ово подручје у многим другим црквама не игра велику улогу, односно код њих није развијена посебна пракса за опхођење с таквим појавама. С друге стране и изван цркава постоје сличне појаве. Укупно се стиче утисак да Бог људе на том путу жели увек изнова да потиче, правилно да подучава па чак и да упозора. То је ипак један доживотни, тешки процес учења; и ширење таквих порука претпоставља уствари посебну мисију као и нарочиту повезаност са Богом и одговарајућу припрему.

Први апостоли људи који су због својих посебних дарова могли да заступају Исуса Христа – подучавали су према 1. Кор 14, 26 директна откривења и њихово тумачење као саставни део скупова. 1.Кор,12,4-7: "Свакоме се даје очитовање духа на корист”. Према 1. Кор. 12, 28 улогу се “пророка” *) може да проматра као подређену апостолима, а тек на трећем месту долазе учитељи. У 1. Кор. 14 разликује се између говорења другим језицима за изградњу самога себе и пророковања за изграђивање цркве; изричито су се ценили људи с даром прорицања, јер други апостоли нису аутоматски могли да испуне овај задатак (на пр. Мат. 10, 41).

Разликовне карактеристике:

Овде се не ради толико о питању има ли уопште инспирација, које се не приписују аутосугестијама односно масовним сугестијама, шизофренији или другим психичким појавама**. Ко без предрасуда проучава такве феномене у хришћанству, може брзо приметити да такви ограничавајући чисто психолошки покушаји објашњења у већини случајева нису довољни. Тек након тог сазнања почињу заправо занимљива питања.

- Целисходно је спознати што долази од духа истине а што не; успор 1. Ив. 4, 1. То се међутим мора да догађа с потребним опрезом и пажњом. Већ и са гледишта саме Библије свештеници нису увек помоћу теоретских теолошких оцена могли аутоматски да одлучују о откривењима духа. Неколико их је непосредно могло да спозна од којег духа долази посланство; због тога дарове прорицања према Мат. 7, 15-20 треба судити напосе према њиховим “плодовима”. То значи тамо где доводе до Христа – на пр. до тзв. “обраћења” с позитивном променом у животу; или чак и до духовног односно телесног оздрављања и др., било би изнад свега двојбено одбијати их као неистините или као “дошле до ђавла”, јер се догађају по милости – Ив. 15,5: "без мене не можете да учините ништа”. Позитиван је знак ако тиме настане на пр. већа љубав до Христа и ближњих. Успор. и упозорење на пресуде у Мат. 7, 1; Мат. 12, 24-30 и Дела апостолска 5, 38-39. Моралнотеолошки и према световним правним темељима криво би било у двојби деловати осуђивајуће.

- Друга разликовна карактеристика може да буде скромност наступа таквих људи; јер тамо где је човек “тих” може да чује Дух Божји. Теолошка знања овдје уопште нису значајна; често се изабиру управо једноставни људи (“каризме лаика”). Образовани то могу само када нису умишљени односно нису окорели те на такав начин према Мат. 5, 3 свеудиљ припадају “сиромасима духом”. (На пр. садуцеји – рационалисти и материјалисти – и фаризеји – уколико су у већој мери окорели у верским тумачењима – нису припадали “сиромасима духом”.)

- "Да свој живот живите достојно људи и да испуњавате своје свакодневне обавезе, али и Богу, Свемогућем Оцу у свом животу дајете место које му припада" (из Маријиних порука виделици у Гарабандали и другде).

- Предано понашање у смислу етике Исуса је – види и Матеј 7,12 – такође једна таква особина. Човек добива преко повезаности себе самога са Христом бољу везу са духом – који стоји изнад разума. То се може десити још јасније, тако што се још више дође у склад са Божијим особинама као што је љубав. Додуше овде етика не значи аутоматски уклапање у траиционалне представе о покорним личностима, нпр. у погледу одевања, одласка у цркву итд.

- Нпр. тамо где би неко ко се позива на Исусове инспирације, агресивно ширио приучена припроста клеветничка мишљења о сахришћанима, стварајући тим немир, била би дакле нарочито велика вероватноћа да се не ради ни о оправданој активности ни о правој поруци Христа или Светог Духа.

- Слобода од спољног духовног угнетавања као карактеристика игра додатну улогу. Дух је Свети ослобођен људских подела и за свој процват треба слободу. Човек има сопствену савест која није идентична с нечим прихваћеним споља.Дела апостолска 5, 29: "Треба се већма покоравати Богу него људима.” Овде се тиме наравно не жели да порекне да духовничка пратња на том путу и даље има свој смисао. Сваки нараштај не мора баш увек да почиње посве из почетка.

- Критерији као што је „надприродност“ су додуше често истраживани нпр. попратне појаве у неким случајевима тзв. «заноса» (непостојање трептања очних капака, измењена фреквенција откуцаја срца, успорени пулс, повишенији крвни притисак – а без показатеља да се ради о манипулацијама или дрогама); или да особа саопштено није могла знати итд. То ипак није одлучујуће, пошто се дух може послужити и из «природних» особина човека.

Постоји много облика преко којих може да се изрази посланство духа. На пр. „Унутрашња реч срца“ при пуној свести – дакле не мешајући је са шизофреним или хипнотичким појавама. У неким праксама постаје и јасно да она има и другачији карактер од телепатских појава. (упореди: „О унутрашњој речи“, избор из Јоханеса Тенхарда“, и сл., Лорбер издавач). Ређе у обзир долази стање транса гдје се човек налази у позадини, и тада међутим под одређеним околностима (на пр. начин усклађивања односно повезаности с Богом) ваља схватати да се не ради о обичном трансу, т.з. чистом сужавању свести – код које у смислу спиритизма може да дође до веома проблематичних инспирација због којих судионици постају слаби. Догађа се и да нетко у унутрашњости нешто доживљава као виђење, светло или идеју те онда то може да преточи у речи и да запише. Долази и до директног записивања у свесном стању, што треба да се разликује од аутоматског спиритистичког записивања које се догађа у трансу.

Да је у поруци на делу “Дух Свети” вреди само код директног обраћања из духовног извора (:”…”). И мисао, разговор између људи или састав или књига могу у коначници да потичу од истог надахнутог извора, јер људску креативност може да потакне онако како жели.

Уопштено о Духу Светоме успор. Ив. 3, 8; Ив. 14, 26 и главни текст стране Путеви Исуса Христа, део 1, глава “Први Духови”.
О пророчанствима у ужем смислу виђења будућности види одговарајућу главу у главном тексту стране Путеви Исуса Христа, део 2, на пр.глава “О приступу пророчанствима”.

Пророчанство значи у првом реду упутства из надчулног света, а у хришћанском смислу од Бога одн. Светог Духа. Надахнућа, која углавном представљају "пророчанства о будућности", која се често под тиме разумију, само су посебан случај Овде желимо још да упутимо на нека старозаветна места о значају пророчанства – уз ограничење да су се предуслови од тада променили (стари је начин прорицања до Исусова времена био практично успаван те се изнова пробудио: Јоел 3,1-2; Амос 3,7-8)

**) У неким случајевима могу чак и људи са правим инспиративним способностима повремено доћи у стања која су слична познатим психичим сметањама – са присилно настављаним током унутрашњих дијалога и трајној неспособности опхођења са земаљским потребама. Да би се избегли такви испади могла би се, поред горњих стајалишта, обратити пажња на следеће вањске услове: довољно сна, исхрана богата витамином Б, нпр. са доста витамина Б – т.ј. у овој вези пазити са постовима, ако нема довољне прехране; задрржати јасно стајалиште према жељеном извору, т.ј. Исусу; никави дуги састанци који би дали прилику за застрањивање и за „пренапетост“; довољно напора да се ван интензивнијих унутрашњих доживљаја стигне опет и у земаљску садашњост; сама свесна обрада оног шта се чуло, самом себи свесна обрада оног шта се чуло. Помоћници, духовни пратиоци, терапеути и сл. би се могли у таквим случајевима понашати прикладно, ako имају специфична искуства/знања, у шта спада да се озбиљно схвати не само тренутно поремећено стање него и непоремећени основни феномен.

Повратак на садржај ове стране.

 

Седам печата.

Следеће виђење најпре описује како “24 старешине, “седам духова пред престољем Божјим”, и “четири бића” славе бога – чиме се изражавају различите праквалитете и створење. Након тога се описује како само “јагањац” – са атрибутима Христа – може да отвори књигу са седам печата – Откр. 4-8, 1. Ово виђење одиграва се на “небу” – у овом контексту Божје земље. Садржаји печата се након тога описују на равнини, чије снаге означавају симболи – четири коња различитих боја односно коњаници. Из промена на овој равнини успоредивој са сликовитом равнином сна произлазе недиректни утицаји на догађања на земљи.

Упркос својству ових делова примарно умјереном на уопштени развој споменутих психичких равнина на почетку се каже “показат ћу ти што се има догодити након овога”, т.ј. након седам заједница. У складу са тим покушали су R. Steiner и Аrthur Schult назначити даљих седам “култура печата” на земљи које су повезане са прочишћењем дотичних разина свести. “Књига истинскога живота” настала у Мексику из инспирација Христом полаже у 7 печата целокупну историју од времена “Каина и Абела” до надолазећег свршетка света.

Овај текст у сваком случају омогућава јасно поистовјећивање са физичком земљом данашњице. Да се у стилу многих слободних цркава размишљало у том правцу могли су да се наслуте одрази првих четирију печата у оба светска рата, након тога равнотежа страхота између Истока и Запада као и глад, и болести; ту би се још могли да додају верски прогони и катастрофе космичког порекла: метеори, земљотреси, под одређеним околностима промена полова; види главу “Последњих седам зала”.

Већ и оне сцене у Јеванђељу по Јовану 2 – свадба у Кани и Исусов изгон трговаца и мењача новца из храма – види одговарајућуглаву – својим заједничарским односно борбеним духом подсећају на ове делове.

Иако је Исус у 5. глави Јеванђеља по Јовану пророковао лучење добрих од злих духова, опис између 6. и 7. печата прелази у духовно “опечаћење изабраника из дванаест племена, и “славодобиће изабраника на небу”.

Повратак на садржај ове стране.

 

Седам труба.

На “небу” се такође одвијају виђења анђела са седам труба – Откр. 8, 2-11, 19.Узлазне “молитве светаца”, а такође и на земљу послан “огањ са престоља” као и трубе саме у својству инструмената коришћених у горњем делу одражавају вишу духовну разину као што би то са сличним симболима било у сновима. Овде је та разина исходиште промена које делом могу да досегну до земаљског где се дижу све могуће сене.

Успркос овог примарно духовног, нефизичког карактера покушало их се према печатима временски уврстити као на пр. земаљске “културе труба”. На одобравање се може тешко да наиђе и у саувременој историји: Није искључено посматранје изумирања шума и отрова у вези са квалитетом 1./2. трубе. Код 3. трубе више се пута уочило да се она звезда која је пала на 1/3 река зове Пелен = Чернобил. 4. би труба могла да истиче констелацију звезда попут оне која се догодила средином коловоза 1987. године у космичком трокуту свих планета. Делови неw-аге кругова тада су без позивања на апокалипсу али са упозорењем на апокалиптички број 144000 људи – индијански “дугини ратници” - медитирали о наводном почетку односно новој станици на путу до Новога века. (1991) Пета труба – дим из ждрела Безданова, гвоздени скаквци, пет месеци муке… - могла би да остави дојам да је Заљевски рат барем споqни одраз снаге те трубе и њезина наставка код шесте трубе. Седма труба доводи у “храм Божји” поновно попраћена муњама, и гласовима, и громовима итд. шта такође може да има унутрашње, мистичко значење.

Код седме трубе присутни су гласови, према којима је у овом стадију успостављено “над светом краљевство Господара нашега и Помазаника његова”; на духовној разини одлучено је нешто што на земљи још није у потпуности обликовано. Снага “труба” може да се успореди са снагом “преображења” (Мат. 17, и одговарајућа глава овде) и науцима у њеном окружеwу те са снагом беседе на гори (Мат. 5-7) итд.   

Повратак на садржај ове стране.

 

"Седам громова” и два пророка.

Након шесте трубе “огласи се седам громова”, садржај којих Јован мора “да запечати” а не да напише. Након тога се “мери храм Божји”. Два пророка ће да буду убијена и ускришена. Откр. 10 – Откр. 11, 14. Овде може да се установи сродност са Лазаревим васкршењем у јеванђељу – наша глава и Јов. 11.  

Повратак на садржај ове стране.

 

Жена и аждаја.

У свим фазама догађаја суделују духовне и њима на различит начин супротстављене снаге. У тексту се једном шире изводи једна страна, а други пута друга. Знак на небу, “жена одевена сунцем, месец јој под ногама, а на глави венац од дванаест звезда” – Откривење 12 – несумњиво приказује “Софију”, небеску односну световну мајку, а мање аспект земаљске мајке; - види главу “Први Духови” у овом делу. Већ је била поменута њена деломично прихваћена повезаност са Маријом. Марија је у старости симболично живела у пећини у којој су частили божицу мајку Кибелу за доношење новога. Њезино “дете” у откривењу – дете небеског бића треба понајпре посматрати као небеско биће –, које ће људе до њихове искрене, индивидуалне језгре после да води “жезлом гвозденим”, т.ј између осталога уз стално опомињање, односит ће се на одређен начин деловања космичког Христа; може да се преведе и са “палицом гвозденом” што на такав начин није само краљевски симбол него и симбол “помазаника”, а има нешто заједничког и са “небеском војском”. Више у глави “Последњих 7 чаша гнева”.

Овде се деломично препознаје однос до карактера прања ногу и претходног помазања Марије из Витаније – види главу “Христ и прање ногу” и ев. по Јов. 12, 13. У томе је такође садржано преузимање мотива новога рођења на све више разине развоја.

"Аждаја " са својим негативним анђелима је обрнута страна. “Михаило и његови анђели” их побеђују на небу и збаце на земљу. Жену од њих сада штите небо и земља.

Повратак на садржај ове стране.

 

Седмоглава звер из мора.

У овом виђењу се појављују друге две негативне снаге; усмерене више на жеље и лакомисленост – Откр. 13, 1-10; успор. нашу главу “Кушање” и Јов. 13, 1-10 и Мат. 4, 5-11. Седам глава се у Откривењу после тумачи као “седам брегова на којима седи блудница Вавилон”, а брегови опет као “седам краљева”. Десет рогова се у Откривењу тумаче као “десет краљева” који су једне мисли и сву своју силу предају Звери.

Због “седам брегова”, који између осталог подсећају на град на седам брегова Рим, постоје слободне хришћанске цркве које у “блудници Вавилону” виде папинску власт. То ипак изгледа мало претерано и упркос историјској проблематици католичке цркве није јасно покривено осталом симболиком. У Откровењу 18: 11-23 се јасно наглашава веза са глобалном светском трговином. (Види поглавље „Седам последњих патњи и пропаст Бабилона...".) Према следећем поглављу Откровење 14 „слика“ животиње би могла бити повезана са погрешним сликама (представама) о Исусу. Може се такође довести у везу са зависношћу о мултимедијалним уређајима.

Основне заводничке снаге ове “звери” могу да се промене посебно помоћу снаге која је описана у нашој глави “Бичевање” – Јов. 19,1

Повратак на садржај ове стране.

 

Звер са два рога из земље.

Овде имамо ону негативну снагу која се усмерава према материјалистичкој сили ствар – Откр. 13, 11-18; успор. Нашу главу “Кушање” и Мат. 4, 1-4.

Контекст ударања печата људима на чело и руку као и број 666 у овим главама веома се јасно одражава и у догађањима на свету као претпоставка могућности куповине и продаје. Развој могућности електроничког умрежавања, банковне картице, линијасти кодови са три дупле линије као границом = 666 у том коду, у Канади развијени односно у Малезији приликом опширнијег експеримента тестирани апарати за обележавање qуди на челу или руци, ознака “La bête" = звер за стару ЕУ-обрачунску централу у Бриселу, међународни банковни код 666 итд. показују како одређене ознаке могу да насатну несвесно или чак свесно и евентуално из вица. Библијска “Звер на земљи” је такође истоветна “идолу Мамону”.

Друга, не посве превазиђена тенденција је да се све драматичнијим проблемима околине најпре приступа неделотворном техничком козметиком, а након тога још више варљивом технократском еколошком диктатуром уместо да се дозволи да до изражаја дођу делотворни демократски односно од људства потакнути масивни импулси промена. Нестајање могућих манипулационих механизама приближит ће се помоћу јасне спознаје њихових својстава. Овај процес повезан је са снагом која је споменута у вези са крунисаwем трњем – наша глава и Јов. 2 - 3.

И у главама о аждаји и обе звери евентуалне потврде у појавама садашњице још нису целокупан садржај. Све се, као што је поменуто, не одиграва само на физичкој земљи. У следећем обновљеном виђењу 144000 људи (Откривење 14) узастопце се појављује више бића односно анђела који на земљи “жању” две различите скупине људи. Савезници Звери бацит ће се у “кацу гнева Божјега”, т.ј. препустити деловањима природних закона.Још желимо да напоменемо да откривење у стварности не познаје “вечнога проклетства” него да се у коначници све може да пронађе у Богу; и да је у вишем смислу све окружено њиме. Успор. Откр. 22 и са тим повезану главу о “новој земљи” у овом акту.

Повратак на садржај ове стране.

 

"Седам последњих зала” и пропаст “Вабилона”; ... Повратак Христа.

Они који су остали постојани насупрот Звери и њезиној слици појављују се у следећем виђењу, на разини која се описује као “море од стакла помешано са огњем”. Из “храма на небу” опет излази седам анђела са “седам зала последњих” које из “чаша гнева” излевају на земљу, на “море”, на “реке”, на сунце”, на “престоле Звери”, на “Еуфрат” и на “зрак” (Откр. 15,5 – Откр. 21).

Овде на делу са једне стране видимо једну још вишу разину свести; са друге пак стране може да делује на још дубљу и егзистенцијалнију ускомешаност свих елемената земљи и видљивог дела окружујућег космоса: чиреви, отрови, патња, огањ, тама, негативни “духови” и катастрофа светских размера са премештањем континената, потонућа или поплаве, падови метеора заједно са тродеобом односно уништењем материјалистичке цивилизације “Вавилона” – Откр. 17 – 18,24. Могућност односно “временски прозор” за догађање у овом правцу показала се већ код шестог печата.

И овде је у коначници могуће одредити дуља временска раздобља. Исусови поздравни говори (на пр. Марко 13) и многа пророчанства, настала у наставку на Јованову апокалипсу, јединствено указују на централни преокрет око 2000. године који изнова поставља све скретнице. (Види горе: О приступу пророчанствима). Научни, у свом значењу још недовољно препознати налази упућују у истом смеру. Масивно смањење земаљског магнетског поља и у међувремену необичан пораст землјотреса и вулканске активности, “светлије” сунце независно од класичних циклуса сунчане активности као и ток врхунца сунчане активности 2000... будним људима показују да је на потезу нешто необично.

Ако се магнетски полови одједном осетно преместе или ако чак и магнетско поље отпадне само по себи те се након тога поновно обликује у обрнутом смеру као што се то у историји Земље више пута догодило, дошло би до геолошког преокрета. Тај преокрет за човечанство не би увео само нову ситуацију него и ново раздобље у историји Земље. Ако би магнетски “Van Allenov појас” у окружеwу Земље с временом на пример изгубио своју највероватније заштитну функцију против честица и “космичке прашине”, и пророчански би најављени падови метеора могли да постану стварност.

Сопствене спознаје између осталог додуше упућују на то да целовитог уништења, којег се боје многи аутори, (више) неће да буду нити у облику трећег светског атомског рата, нити у облику целокупне еколошке катастрофе, нити у смислу теорије скока полова ротацијске оси или њене промене у космичком залеђу. Много тога се променило у основу таквих виђења.

Будући да са једне стране стварно напредују апокалиптички процеси у божанском смеру, а са друге стране преостали егоистички делови човечанства и њихова “елита” манипулишу многим природним процесима, поред промена у човечанству и у његовој свести ограничене би промене на Земљи са астрономским “новим поравнањима” могле да постану неизбежне.

Често су се прорицала “антихришћанска” настојања оних који желе да задрже своју власт као и скраћивање односно завршетак старог времена кроз преокрет па све до три дана таме. Зато ову промену једноставно не можемо да одбијемо као глупост.

У том контексту се из маријанског указања у Гарабандалу прориче „Велико упозорење" које свим људима у души без милости показује шта морају шта морају да промене на себиуспор. Јов. 16:8; Откр. 14:6-20 -, ако желе да створе пролаз до светла (успор. Јов. 16:13). То је повезано са видљивом појавом на небу. Једну годину након тога ће да се догоди „Велико чудо (исцелеwа)" и у Гарабандалу да остане један знак. Ако се човечанство ни након тога не обрати, после ће кроз „ватру са неба" доћи до вишеструко најављиваног великог „казненог суда" („чаша гнева") (види осим тога Мт. 24:28). (Franz Speckbacher, „Гарабандал" -немачки- стр. 120… Коментари са чисто католичког становишта, који се често налазе у литератури о маријанским указањима, не би смели да заваравају да су пророчанске најаве мишљене за цело човечанство.) Према томе би се о свему требало поновно размислити.
Могућа припрема би могла да буде, - уз прочишћење сопствена живота – молитва за јаче (прочишћавајуће и просветитељско) деловање Светога духа.

У новијим “извештајима” итд. говори се о “нултој зони” према којој они који су зрели за то на Земљи урањају у космичко-духовно поље снага – често не посве тачно под именом “фотонски прстен” – и у физичком стању могу да воде живот са способностима “светлосних тела” виших димензија (види главу “Баскрснуће” и “Краљевство мира”).

Наговештавају се и помоћне акције попут повремених Христових “повлачења” или људи које су припремили анђели, или пролазне евакуације и друге врсте помоћи позитивних ванземаљаца. Свако на основи религије или назора о свету мора сам да зна одакле се може да нада помоћи. Будући да и у космосу постоје светло и сене, добро је због вероватне компликованости догађаја у свему да замоле за вођство Христово и да употријеби сопствену способност распознавања, - јер је она специфично земаљски пут у правцу јединства, у вези са оним новим снагама које долазе одозго.

У том пролазу у основу се ради о последњим приликама свих појединих народа у својој души за одлуку о томе хоће ли и даље суделовати у развоју према "краљевству мира" какво Бог предвиђа за земљу. На крају овог догађаја у коначници долази до повратка Христова (Откр. 12, Откр. 19; Мат. 17; Апост.пр. 1:6-8). Не долази једноставно као људско биће рођено на земљи него као центар приближавања "неба" (и "оностранства") и земље; а тиме и духа (и душе) и тела. То међутим значи да ће Христда се врати као реално биће – не само као снага за продуховљење човечанства као што то мисле неке савремене групе. Тај догађај директно или индиректно има значење за све људе, а не само за хришћане. Повратак Исуса као сведока о Својима приликом божанског суда признаје се и у Курану. Надаље се из пророчанстава других религија може да закључи да ће и њихови пророци опет да играју улогу те ће да помажу својим следбеницима.

Овом кораку откривења такође не пристаје размишљање о казни. Појављује се напосе као део у себи логичног концепта усмереног према даљем еволуционом степену живота на Земљи. Изазов је доживети га као заједнички пролаз до више разине, при чему ће у коначници сви да пронађу правилно место односно разину за сопствени развој. Ко уз добру вољу у становито време на себе преузме и пренесе потребне обновитељске снаге, у томе може доживети позитивно уз осећање патњи света. Ко насупрот томе у себе не жели да пусти ново, доживљава га као нешто што пада споqа. То је стварно својство “суда” односно “Судњег дана” у смислу апокалипсе. Човек има велику слободу одлучивања али се, као и иначе у животу, до једног одређеног времена мора да одлучи, јер у супротном случају ниједна одлука је такође одлука – “млаки” у контексту откривења нису посебно радо виђени (види главу “7 цркава” са додатком). Лучење духова и на путу до коначног јединства спада у срж догађаја у апокалипси.

"Седам зала” – седмо завршава гласом са престоља “Свршено је” – одговарају распећу и тамо изјављеном “Довршено је”, види између осталог Јов. 19, и нашу главу.

Мистички/ уживљавањем се данас може да спозна како Земља трпи и вапи у помоћ, како се приправља на оне “порођајне болове”. Распеће односно “гроб” као пролаз до ускрснућа односи се овде на целу Земљу и у деловању сеже изнад ње. И овде може да се наслути, као што је поменуто при корацима еванђеља, да пролаз од распећа преко стања са оне стране живота и смрти до васкрснућа данас делује као целина тако да се, посматрано са те тачке, кораци “последњих зала” могу да одвијају без катастрофе у облику “пропасти света”.

Пошто Откровење не скреће пажњу на филм који се одвија механички него на вишеслојни развој (види уводно поглавље „Откровење Јованово“), може бити да је стварни вањски догађај још више напредовао него што се то чини оним, који укочено гледају у ову или ону ситницу, која се (још) не би ни десила. У другим подручјима су присутне неке патње које у оваквом далекосежном облику нису биле ни започете у Откровењу.

Додатак: И нове књиге Wladimira Megre о сибирској пророчици Анастазији (Wega-Verlag, Neufeldersтr.1, D-67468 Frankeneck) садржавају унутрашњу спознају да су стари програми светске катастрофе промењиви; циљ је све оптимализовати помоћу људи и у складу са Богом. То међутим не значи да све може да се одвија као и пре. (Наша wеб-страна није одговорна за wеб-стране... других лица и не подупире аутоматски њихов промењив садржај.)

Питање:
Желим ли да се Исус Христ опет јасно појави како је предсказано, мењајући људски живот и свет?

*Сценарији (само на немачком или енглеском језику).

Повратак на садржај ове стране.

 

(Стварно) “миленијумско краљевство мира”.

Након пролаза кроз време “седам зала” следи космичко виђење на небо враћеног Христа – “звани Верни и Истинити” – са “војском небеском” у белој одећи Тиме се не мисли данашњи људски ПсеудоХрист. “Лажни пророк” (са лажним / једностраним предоxбама о Исусу…) је збачен. 

Наступајуће “миленијумско краљевство” – Откр. 20, 1-6 заправо није империј. Протеравају се управо “велике друштвене машине”, споqне негативне снаге и њихове манифестације.


Овде налазимо и духовни суд. Овде треба да исправимо и проширени криви превод који може да наведе на погрешан закључак:
Отк 20:4: "И душе погубљених због сведочанства Исусова и због Речи Божје и све који се не поклонише Звери ни кипу њезину те не примише печата на чела своја ни на руке; они оживеше и закраљеваше са Христом хиqаду година."
У стварности овде буквално стоји "живеше" уместо "оживеше" (усп. нпр. фусноте у Elberfelder Bibel (оп.п. немачки превод Библије)). То додуше – у случају "душа ..." – може да значи повратак у живот, али код оних, "Звер ... не примише" може да значи и наставак живота на земљи. Дакле од последњих ни у којем случају не морају сви да погину.

Овај стадијум сродан је васкрснућу Христову (Јов. 20-21; и наша глава). И у тексту се самом назива “првим васкрснућем”.

Негативне снаге се ипак на растапају у потпуности; и даље мора да се обрађује несавршеност појединих људи што је сада свакако лакше.

Након “1000 година” скупљају се остаци негативних снага да би потом поново биле разбијене (Откр. 20, 7-10). Види и следећу главу.

Повратак на садржај ове стране.

 

"Ново небо, Нова земља и Нови Јерусалим”.

Након „1000-годишњег краљевства" "отварају се књиге" заи долази „последњи суд" мртвих – надземаљски акти свега што се у животу догодило, - и "друга књига ... књига живота", однова су оно шта је меродавно, оцена живота одн. степена развоја приказујући догађаје, „и … кwигу живота“ - која је темеq и једина меродавна за оцену живота одн. стаwа развоја.

Тек након разорне ватре на нову заведену војску и бацања „ђавла у огњено језеро што гори сумпром“ – према Откр. 19,19 – Откр. 20,3 сада у Откр. 20:11-15 – приближава се Ново небо и Нова земља – Откр. 21-22. Остаје отворено о којим се раздобљима овде ради.

Христов мото је “Ево, све чиним ново” – без изнимкеОткр. 21 5 – И ово “ново створење” има сличности са оним што се већ пре развило у појединца и уопштено у смислу непролазних вредности. Зато је садашњи чин важан и за оне који данас очекују приближавање апокалиптичких догађаја.

На новом је небу – у тексту поменутом пре земље и Новог Јерусалима – наговештено нешто попут космичког вазнесеwа. (Успор. вазнесенје у јеванђељима, Лук. 24, Марк. 16, и нашу главу о вазнесенју). Ако се до сада тежиште описивања налазило на земљи, сада у први ред долази значење догађаја за видљиво и невидљиво “небо”. Овде се не мисли на вечно небо Божје са оне стране простора и времена – то небо остаје непромењиво – него на створене светове. Могло би да се установи да мала планета Земља ни у космичким мерилима није само “земља у развоју” него да у решавању своје проблематике има далекосежни високоспецифични задатак. Према Лорберу и другим изјавама проблематику се на темељу велике људске слободе и великих заплета у материјалном не би на такав начин могло да нађе у свим евентуално “насељеним” световима; па чак ни негативне снаге које су према Јовановим виђењима биле “бачене на земљу” и у њено “огњено језеро”. Одговарајући пролаз целокупног човечанства односно земље са Исусом би сигурно имао обновљено, проширено деловаwе слично Исусовом деловаwу на човечанство.

Обновљена “нова земља” и са тим повезано спуштање “новог небеског Јерусалима” на ту земљу може се, дакако у космичком мерилу, да упореди са првим Духовима (Дела апостолска). То није географски Јерусалим. Земља се на различитим разинама налази у замени са околним космосом.

"И прогнаних више неће да буде – други преводи: ни таме итд. - , …и престоле ће Божје и Јагањчево у граду да буде” (Јов. 22:3). То доследно значи да се овде спашавају и негативне односно смртоносне снаге, докинута је раздвојеност света. Свет се тек овде појављује као свесна целина, „у Божјој близини" у виђењима додуше наслутиво, али неописиво стање. Слаб преслик овога стања било би када би се са било које тачке у унутрашњем животу могле да оживе све остале тачке, искуство које може да се појави на путу; “Све у Свему”. У Богу је већ присутно више јединство свега.

Божански модел стварања – А – и ново стварање са бићем поново свесно здруженим са свиме у Богу – О – истоветни су, а ипак постоје и један и други. “Крај” је дакле више од почетка, иако је већ све садржано у почетку. Тај правац дешаваwа је већ препознатљив као тенденција усклађивања у малим деломичним подручјима људи која пролази кроз све.

Желимо још да споменемо да се на пример у виђењу R. Steinera догађај “нове земље” односи на једно од трију “инкарнација Земље” која се упоредно дешавају у огромним временским раздобљима. Не желећи овде да заузмемо одређени став о карактеру “нове земље ћемо у сваком случају да поменемо да према описаном произилази још из једног другачијег процеса од примерице инкарнацијског ритма који је у хиндушкој космологији израчунан за планете и цели космос. Ако га се једном узме озбиљно, преко до сада познатих односно наслућиваних начина постајања и нестанка улази у све више “октаве” односно “спирале”.

Већ и насупрот данас могућим спознајама у потпуности бледи мишљење неких теолога који апокалипсу узимају као упозоравајуће присподобе без стварних својстава.

Исусове присподобе у јеванђељима узете су из живота људи због зорног приказивања становишта. После, још током својег земаљског живота, Исус је ученицима наглашавао да им више не прича у присподобама него да им отворено говори. Откривење не потиче из људског живота; свуда где су у тексту дана тумачења ради се о директним “подударностима”; т.ј. на дотичној разини свести виђено је нешто “збиљско” као у данашњем духовном истраживању R. Steinera. Апокалипса свакако и упозорава на пр. на прелаз са теологије на “тео-праксу”; на посматранје онога шта ће да се догоди и на “на појављивање Бога у становитој садашњости”. Бог делује и кроз људе – али то нема ништа заједничко са произвољним људским деловањима: човек не треба да се игра Бога или смака света. Људски развој се може уствари у глобалу одвијати заједно са Божијим планом (програм стварања).

Повратак на садржај ове стране.

 

Закључна глава: Хришћанска својства.

Стварна хришћанска својства је Исус Христ сам и тиме самостално трагање за везом са данашњим Христом у души – “Тражите и наћи ћете”- . Директни пут за његово разумевање показује се у озбиљном схватању разговора са њим и премештање импулса из њега. Нека ови чланци заинтересоване потакну на то.

Други пут, који може да се здружи с већ споменутим “директним” путем, напипавање је и преузимање у сопствени живот оних специфичних квалитета које је унео Исус Христ. Том могу да припомогну изнова обрађени делови ових чланака штампани дебљим словима.

Ова различита својства способне за ширење имају у себи заједничко да се Христ очигледно налази са оне стране супротних парова (dihotomija) овога света. Не меша једноставно обе стране, његови су назори “трећи пут” који је уз промену свега окорелог у стању са једне друге разине да укључи плодоносно, непосрнуло са свих страна. Види и табелу на крају.

Из појединачно посматраних својстава произилазе даље последице за данашња друштвена разилажења старијих и новијих настојања. Многе до ових група барем у једној тачки и једном погледу изражавају нешто нужнога на шта друге групе на пр. због заплетености у старе лево-десне супротности не обраћају пажwу. Разилажења између старог и новог – барем у догледно време – неће да исчезну; на место крутих бојишница са привидним супротностима ступит ће међутим дијалог; и онда ће супротстављене линије доћи на правилна места; нпр. неко може да служи Богу или да обожава новац. Лакше ће да се састану они прикладни људи који заједно могу да створе нове пројекте, - који неће поново да заврше у једностраности. Неприкладно ће изнова да се групишу.

И сва остала запажања ових чланака могу преко проучавања одговарајућег индивидуалног интензитета и развоја да добију практични карактер; чак и када су многа пролазна становишта о томе разбацана и не понављају се у свакој глави.

Овакав начин истраживања удаљује дакле од навика многих теолошких и других праваца да се Исуса непрестано “искоришћава” за њихове доброхотне али ипак једностране погледе; усто наглашавају она места која одговарају њиховој свакидашњој слици а остало одбацују или другачије интерпретишу или игноришу. Већ су и писци јеванђеља у првим вековима барем у начелу спознали да се Исусова многостраност може боље да прикаже ако употребе више извора. Нису били тако глупи да у томе не примете разлику у мишљењу. Неки су савремени теолози насупрот томе сматрали великим открићем да у предајом сачуваним јеванђељима могу да пронађу различите изворе с различтим погледима, на пр. “извор Q”; што је једнако повезано с пребрзим одговором на питање ко је од зачетника стварно био у “праву”. Препознаје се дакле да су готово сви на свој начин били у “праву”, наравно уз удаљавање њихових једностраности. То “екумени” може да да нове импулсе.

Људи, који се позивају на другачије религијско односно светоназорно залеђе и не стоје позитивно заинтересовани насупрот црквено окорелом, разводњеном хришћанском начину прилажења или у њему свакако могу да препознају нешто садржајнога, из тога сигурно нешто могу и да науче једнако као што је писац ове главе упознао и научио ценити различите правце. Многи заступници других религија данас више од многих историјско-критичких хришћанских теологија признавају оне стране Исуса Христа које се с материјалног становишта тешко могу да објасне. Ту би дакле требали бити опрезни.

Осим тога Христа не може да се унајми “хришћанским” религијским групама. Његов начин приближавања људима може да да снагу за јединство у мноштву: љубав и дубоко разумевање, једну хармоничну снагу. Та снага не нивелише све разлике него удружено љубављу одржава једно поред другога и открива стварно неудруживо. Хришћани су свету у многу чему ускраћивали ту Христову снагу која придоноси конвергенцији/ приближавању различитих струја. Време је да се хришћани у интересу спашавања Земље из темеља присете својих стварних задатака – уз претпоставку да истински желе да се сматрају хришћанима.

Енглески: Табле: "Арцхетyпес" (моделс, сyмболс) фром тхе еарлиест хисторy -елуцидатед бy тхе библе- то Јесус, анд то тхе футуре.

Повратак на садржај ове стране.

 

Табела: Хришћански став – “На свету” али “не од света”*, један “Трећи пут”.

Табела: Хришћански став – “На свету” али “не од света”*, један “Трећи пут”.

Ко - са Исусом као мерилом и као помоћ - тражи напретке сопствене несавршености све до перспективних својстава (упор. странице "...оздрављење", "...етика", и "...обрада..."), можда се.
- више истински опходи са самим собом, и тек на тој основи размишља о другима, (уместо да одмах све пројектује на друге),
упор. Мт. 5,3 „Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско";
- подржава идеје савести, а упркос томе „излази из себе", (уместо да све једноставно потисне),
упор. Мт. 5,5 и 5,9 ...;
- уочава, да је он/она у смислу душе ту и за друге, иако сопствена добробит може бити услов да би се могло помоћи другима (
упор. Мт. 5,7);
- трага за живим духом Божијим, и ако спољашњи облици могу бити смислени, (уместо да отврдне у самим облицима),
упор. Мт. 6,5-8... и Јов. 4,21-24;
- (религиозан) је, и понаша се у складу, (уместо да само тако изгледа),
упор. Мт. 5,8;
- усуђује се живети по новим спознајама, и ако су у понашању према другима вероватно потребни обзири (уместо да се увек узима о обзир оно што у овом свету нешто вреди),
упор. Мт. 5,15;
- види се упркос новим спознајама у скромној, служничкој улози, (уместо да постане уображен),
упор. Мт. 5,19 и Лук. 9,48...

Ко кроз овакво мудрије усмерење пуно љубави више не стоји самоме себи на путу, спознаће да хришћанство није само начин живота него и стваран духовни пут. Исуса на том путу може да доживи као компас који омогућава проналажење нове равнотеже с оне стране једностраних странпутица.

Табела

Не бити уздигнут у спољноме

него споља активан

нити расплинут у унутрашњости

- и изнутра утемељен

Уместо празног размишљања

посматрати садржаје, проблеме, нејасноће

- или пука медитацијска празнина

- у свесној медитацијској тишини 

Наслутити "спољног Бога на небу"

- и дозволити му да се уобличи у унутрашњости 

Трагове непромењивог створитеља

- видети у промењивом (слободном) животу

Проучавати законитости у спољном свету

- и напипати сређеност стварања која се крије иза њих

Нагоне не проживети у потпуности

него их интегрисати

- не потискивати,

- и мењати

Искористити време, простор, околности, трагати за складом

- уместо личне слободе од њих 

Радити споља

- и молити се изнутра (бенедиктинско правило: "ора ет лабора")

Хтети разумети позитиван допринос других (активна толеранција)

- и себе развити из властитог темеља вере

Озбиљно схватати рационално-аналитичку

- и "митско"-синтетичку половину мозга одн. мост између половина мозга

Познавати субјективно опажање

- а иза субјективних начина посматрања трагати за диференцираном истином

Учити од (конструктивних) традиција

- и у себи пробудити властити духовни живот

Радити припремне вежбе

- и прихватити милосрђе (хришћанска мистика, вежбе, ...)

Лично разговарати с Богом

- и у његовој снази

Љубити ближњега

- као самога себе

Задржати разум

- и извиривати изнад њега

Нерасточити се у космосу

него у целини

- нити окорелост ега

- бити попут свесне станице

Поштивати тело, материју као инструмент

- и расти у духовном смислу

Прихватити пуноћу, одговорност

- према "уским вратима"

Борба за правилне одлуке у земаљској свести

- и наслућивање Божјег плана на другој равнини

Предавање спознаја

- и прилагођавање ономе шта је примерено

мењати у околини / друштву

- оно што се побољшало у нутрини

Саосећање с патњама света

- и веселити се Божјему водству

бити у духовним заједницама

- и као појединац тежити Богу

Поштовати разноликост народа

- и дозволити да у свему сазри општељудска језгра

...Тако се пут Исуса Христа приказује као Трећи пут с оне стране тобожњих супротности света – пут који води према испуњеном животу и према стварној духовној слободи у Богу. Види о томе и масно отиснута поглавља главнога текста те на пр. Ив. 17, и "Апокрифна еванђеља из Наq Хаммадија”: Еванђеље по Томи 22. То није неодлучност - која би супротности видела као проблем па стога није ни „разглабање у афекту". (Боље од неодлучности било би понекад или се не мешати у тему или се одлучити за једну од две могућности - са знањем да се неко други такође може одлучити за друго.) Уместо свега тога, код трећег пута мисли, ради се о потрази за надређеним гледиштем с друге стране обају супротности, које омогућује нове, слободне констатације (постулате, афирмације, тезе, одлуке) и на тај начин решава одређени проблем. Ко савлада ход уз понор живота може се у јеванђељима одн. у причи о муци и делима апостолским (Духови) уз више добитка удубити у даље Исусове кораке. Ова способност човека да се све више приближава „с т в а р н о м светлу" Божијем скривеном иза светлости света - Јов. 1:9, је уједно полазна тачка и циљ тог ходања уз понор. (Види наш главни текст, део 1).

Постоји повезаност између онога шта је утемељено у еванђељима и онога шта у већем обиму долази до изражаја у Јованову откривењу, види наш главни текст, део 2.

Повратак на садржај ове стране.

 

Део 3: 14 глава о различитим темамам и животним питањима

Молитва за мир, живот и земљу

Састављена је тако да се у првом делу без пуно објашњења даје став потребан за делотворну молитву. Може се мењати према сопственим осећајима. Уместо трећег дела Богу могу да се предају и друге ствари. Препоручујемо да молите полагано и са способношћу предочавања.

 Боже, мој изворе, моја помоћи и моја надо!
Саједињен са Исусом Христом захваљујем ти за све што долази од Тебе.
опрости ми на оном што ме удаљило од Тебе.
дозволи ми да у овој тишини постанем креативан кроз Твој дух.

Води ме тако да другима не наштетим на њиховом путу до Тебе.
води ме да другима помогнем у Твом духу.
чувај ме на мом путу ... .

 Надахни људе да одлуке о животу и смрти предају у Твоје руке.
Помози онима који раде за Твоје стварање.
Одведи овај свет до пролаза према Твом наговештеном новом веку.

 *) Овде могу да се укључе и други.
**) овде могу да се укључе и појединости или их се након тога може обрадити у медитацијском посматраwу, ка на пр. ‘прекинути раст насиља и реакције на насиље’, ‘насиљу одузети темељ решавањем проблема’, подузимати само такве сигурносне мере које мирољубивим грађанима не нарушавју њихова људска права’, ‘водити мирољубив дијалог између добронамерних припадника различитих религија’, … . Матеј 5:9; 26:52. "Churches' declarations", енглески.

***) Измучена природа вапи за помоћ. Већ је крајње време да Бога одн. Христа молимо за заштиту од пробуђених природних сила. То међутим није замена за потребну промену људског понашања према стварању.

****)Лука 11:2; 21:31. Откривење 11:16; … види и Оче наш, Матеј 6, 7-15.

Света писма различитих религија првобитно су наглашавала борбу човека с његовим сопственим злим странама – како Библија тако и Кур’ан, Зенд Авеста или Бхагавадгита, … а не вањске ратове. Ово се после у много чему превидело или криво интерпретисано. Данас постоје настојања да се тиме створено етичко заједништво религија супротстави пропадању вредности наше егоистичке цивилизације. Притом религије задржавају своје разлике.

Види и Марко 12:30 " ... И љуби Господина Бога својег свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.“.упореди 5. Мојсије 6,4.5) У молитву се убаја дубоко осетна вера у остварење и одговарајућа захвала. Јов. 16:23 "Ако замолите Оца за нешто у моје име, даће вам“ имао је у почетку и "... пустите да вас одговор окружи" (уп. Neil Douglas-Klotz: Prayers of the Cosmos. Meditations on the Aramaic Words of Jesus.). Молитва и живот и рад у истом духу спадају скупа, обоје се међусобно подупире. (Овде приказани, делимично нови потицаји не представљају супротност од разнолике молитвене праксе у црквама итд.) Бог може да дели љубав која му се даје, било o којој цркви да се ради.

Повратак на садржај ове стране.

 

Основе етичких вредности.

Исус Христ је полагао вредност на то да мерило етичког, моралног понашања живи у сваком поједином човеку уместо да делује само на основи притиска неке споqне законске норме. До те продуховљености исто тако не долази “укуцавањем” споqа него кроз живот у којем може да се развије “љубав до Бога и до ближњих као до себе самога”. “Љубите једни друге” (Јов. 13, 34) је снага која омогућује деловање у складу с истинском савести. Љубав до Бога даје наслутити њезине више циљеве. Разлика ће да буде видљива тамо где појединци, парови, скупине итд. укључују ту универзалну љубав. Што ће та појава више да живи у свима, то ће споqни, детаљни прописи бити неважнији.

Тиме садржаји дани у “10 заповеди” као такви ипак нису застарели него су потврђени. Културној промени нису подложни у основама него у детаљима. То већ потврђује и извештај самог Мојсија ком је најпре посредован виши облик етике, а који је за то привидно незреломе народу онда донео једноставнију верзију. У том погледу су ти етички основи исте у хришћанству, јудаизму и исламу, а готови и у свим другим религијама може да се нађе нешто слично попут онога шта се показало у “Декларацији парламента светских религија о светском етосу” (види нашу леву страну: наше немачке / енглеске стране). Чак и етика која се види као "нерелигиозна" или хуманистичка показује повезаност са вредностима религиозних култура. Етика у својој суштини настоји са другима поступати тако људски како би и неко сам желио да се с њим поступа; дакле не штетити другима него им што више помоћи. Управо је то битно за судбину, јер “тко што сеје, то ће и жети” (Гал. 6,7; 2.Кор. 9,6). Потребно је као најмањи услов за преживљавање у друштву које се даље развија. У коначници је то и главни критеријум за суделовање у оном новом времену, о којем се у молитви “Оче наш” каже: “Дођи краљевство твоје!” (Матеј 6), а у беседи на гори “Кротки ће баштинити краљевство земаљско”.
У даљем смислу из тога произилазе назори који су од животне важности за најразличитије разине људске егзистенције. Етику беседе на гори и данас неки хришћански кругови погрешно означаваују као “етику уверења” коју се не може директно применити. У ствари доиста аутоматски не пружа радно упутство за све теже политичке одлуке. У коначници би међутим била добра мерна летва за њих. Тамо где такозвана људски одвагана “етика одговорности” у друштво доводи до супротних одлука него што их “етика уверења” од појединца очекује у његову приватном животу, не сме се одмах аутоматски очекивати да ће и Исус да одлучује на једнак начин. Појединац је одговоран за свој удео у догађају и не може да га стави на рачун заблудама других. Такво једнострано приписивање кривице, као што се то често ради код правних спорова, није увек правилно Групе су суодговорне и због присиле коју проводе односно због позитивног односно негативног “образовног поља” које представљају. Због тога све требају етички кодекс (као што га на пр. већ имају неки цехови). Осим индивидуалне етике према томе је потребна “структурална етика” друштва односно његових делова.То закони са својом самовољом не могу сами да надоместе.

Табела

Мојсијеве заповеди (2. Мојсије = Излазак 20)

Етика у Кур'ану

"Светски етос“

1. Ја сам Господин, Бог твој. ...Немој да имаш других богова осим мене. (Не прави себи урезана лика…)

2. Не изговарај узалуд име Господина, Бога свога (јер Господин не опрашта ономе који узалуд изговара име његово.)

Твој Господ је прописао да не обожавате никог осим њега ... (сура 17,22*)

(Разумевања о “светском етосу” није се односио на појам бога различитих религија. Због будиста је на пр. свима било заједничко да признавају “Посљедњу стварност” – т.ј. нешто с оне стране материјалне стварности.)

3. Сети се да светкујеш дан суботњи…

...Кад вас се позове на молитву петком, пожурите на позивање Бога ... (сура 62,9*)

 

4. Поштуј оца свога и мајку своју (, да имадеш дуг живот на земљи коју ти да Господин, Бог твој.)

Родитељима мораш бити добар..., упућуј им речи поштовања ...; дај својој ближој родбини оно што им треба ... (сура 17,23-26*)

 

5. Не убиј

Не убијте човека којег вам је бог забранио убити... (суре 17,33 и 5,32*).

обавезивање на културу ненасиља и поштовање целокупнога живота…

6. Не учини прељуба **

Избегавајте прељубу! (сура 17,32)

обвезивање на културу равноправности и партнерства мужа и жене, (против деструктивног опхођења са сексуалношћу…)

7. Не укради

9. Не пожели куће ближњег свог.

10. Не пожели жене ближњег свог; ни слуге његова, ни слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што припада ближњему твоме.

Одсеците руку крадљивцу и крадљивици ... Бог ће сигурно да се врати ономе који се врати к њему након своје грешке и који се поправи ... (сура 5,38-41*)

обавезивање на културу солидарности и праведно господарско уређење…

8. Не сведочи лажно на ближњега свога/ не лажи

Постојано примењујте правду као сведочење верности Богу, чак и на своју сопствену штету или штету својег оца и мајке и својих ближњих... сура 4, 135* (у вези с преваром в. суру 2, 188*)

обавезивање на културу толеранције и живот у истинитости…

*) египатско бројање стихова које се највише употребљава у исламским државама, у другим бројањима стихова неки стих може нпр. стајати иза другог стиха.

**) Овде се код различитих религија надовезује много разних детаља. Ово би могло да пробуди разумевање за то да исте појединости не морају више бити правилне за све. И пре се у данашње намене није довољно разликовало између верских принципа и детаљних световних закона; то међутим не значи да су пожељни све веће садржајне супротности између вере и закона.

Већ након потопа – дакле још пре горе наведених 10 заповеди – према библијској је предаји било неколико темељних етичких захтева којих се требало придржавати сво човечанство, а не само каснији Израелци: 
- поштовати живот одн. не убијати ("Јер на слику Божју створен је човек": Пост 9:6) и не јести месо још живих животиња. У рабинском Јеврејству касније је изведено 7 "Нојиних заповеди" за нејевреје, при чему је било више варијанти: 
- забрана убијања;
- забрана окрутности према животињама;
- забрана крађе;
- забрана прељуба одн. блуда;
- забрана идолопоклонства (тј. нејевреји према овој заповиједи нису морали славити Бога као Јевреји, али нису смели славити конкурентске богове);
- забрана богохуљења;
- заповед правног поретка са судовима.

Бележење сопствених утврђених несавршенстава и позитивних својстава у табелу и свесно праћење напретка овде може да буде од помоћи За рад на томе постоји више могућности:
1. Директан рад на сопственим проблематичним својствима помоћу догађаја у животу. Добре накане итд. Ово остаје важно и за Исуса: “најпре греда у властитом оку…”. И у Кур’ану Ислам се рад на самоме себи сматра “Великим xихадом”, “Великим Светим ратом”, т.ј. као нешто пресудније од свих споqних објашњавања.
2. Директно поправљање и 3. израван међусобни опрост уколико је још могућ. У супротном случају проблеме у молитви предати Богу за даље разрешење и у души да опрости. Исусу је и ово важно – и он говори о надокнади “до последњег динара” (Лук. 12, 59, види и 5.)
4. Где није другачије могуће постоји могућност одговарајућих добрих дела за друге којима се задавају штете. Бог неизравно прочишћује пуно тога када на пр. нетко преузме задаће корисне за заједницу. (Овде се опажа текући прелаз са чистог обнављања досадашњег у слободна, сусретљива дела, а онда се обистињује изрека ‘један сеје, други жање’, успор. на пр. Јов. 4, 37.) Усто према Мат. 7, 20-21 вреди: "...по плодвима ћете их њиховим да препознате. Неће у краљевство небеско да уђе сваки који ми говори: Господине, Господине!, него онај који врши вољу Оца мојега, који је на небесима!”. (који су у својим поступцима сродни с њим.)
5. "Молите Бога у мојем имену”, овде за његов опрост и милост у даљем развоју живота. Ово је најбитнија помоћ коју чисто хуманистичка етика не може да пружи. Судбина тада не мора више да има механички ток него се човек доживљава као вођен од Бога, све се обнавља и развија у том смислу као што је из његове више мудрости најбоље за појединца и његово окружеwе.

Повратак на садржај ове стране.

 

Додатак: кратак исправак савремених “прича које откривају све о Исусу”

У тексту wеб-странице су уз помоћ нових спознаја и метода већ директно или недиректно исправљене неке од отежавајућих једностраности неких теолошких праваца. Овде ћемо да се позабавмо с заплетеним процватом савремених „сензацијских писаца". Не подржавамо додатно публицитет тих бестселера. Следећи је прилог усмерен према онима, који ту литературу познају те их зато иритира.

1. С обзиром на свитке из Qumrana ти су писци покушали да прикажемо да су многи описи Исуса у Новом завету нетачни. Исус и ученици итд. су у стварности били једноставни милитантни побуњеници против римскога режима. * Због веће веродостојности се ово тумачење умотава у неку врсту теоре завере: Свитци заједнице из Qumrana, откривени 1947-1956, су до 75% били прикривани, при чему су контролу над њима имали учењаци Католичке цркве. Већ то је једноставно криво – што се утврђује и овде иако ова wеб-страница не мора да оправдава ни једну цркву, а поготову да прихвате прикривање хришћанских аката. Тим знанственика је штавише био састављен од католичких, протестантских, англиканских, јеврејских, па чак и атеистичких научника. Због мноштва мишљења о многим малим оштећеним комадићима трајало је додуше заиста дуго док се све није објавило. Када је оригинално енглеско издање дотичне литературе о „тајном градиву" изашло из штампе, већ је било објављено 80% текстова из Qumrana. 1992. године, 12 месеци након издавања дотичне сензацијске xепне књиге, која у тексту на задwим корицама као и пре спомиње 75% необјављених текстова, били су објављени и остали дешифровани текстови.

О тумачењу садржаја морали су аутори да поставе читав низ чак и за њих вратоломних теорија како би при њиховом низању дошли до горе споменутих резултата. Ти свитци према тврдњама из споменуте литературе нису претхришћански, него из Исусова времена.**)

Ти акти међутим очигледно потичу из различитих времена и у својем изричају нису јединствени. Заједница из Qumrana постојала је дуже време. Не може се је поистоветити с Есенима, а ни са милитантним Зелотима који су после на приличној удаљености имали утврду Массада. Qumran би могао да се упореди са данашњим духовним еко-селом. Свугде су морали да имају контакте; од Есена су вероватно имали неке обичаје у промењеном облику, од писмознанаца из Храма у Јерусалиму су добили на чување записе о благу – што говори да су их оценили као сигурније место које није било изложено непосредним борбама с Римљанима -; а могли су постојати и контакти са појединим Зелотима.

Аутори такође тврде, да Есени нису били аскетски монаси, него милитантни побуњеници. Све, што знамо о Есенима, упућује на пацифистички, вегетаријански, строги јеврејско-езотерични ред, који је због својих готово заратустријанских прописа о чистоћи стремио према изолацији од остатка света чак и јаче него данашњи монаси. У споменутој оцени Есена као милитаната исти се бацају у исти кош са Зелотима без икаква задовољавајућег образложења.

Јован Крститељ, Исус и Јаков, Исусов (полу) брат, имали су исте милитантне мотиве „као Есени". Чак и ова – о пријашњим претпоставкама овисна – оцена приказана као чињеница не може да се докаже помоћу свитака из Qumrana. Исус, Јаков и Јован се тамо скоро нигде не могу да идентификују на такав начин. „Учитељ праведности", очигледно водећа личност те заједнице, морала се на пример идентификовати с Јаковом, што је поново теорија која не може да се докаже. Није доказано, а и није вероватно да је тај „учитељ праведности" био радикалан Зелот; заједница га је међутим могла да признаје као виши – духовни – ауторитет од свештеника из Храма који су се налазили у расулу. Чак и оно, што је предајом сачувано о самом Јакову, не одговара овој милитантној слици. Јаков – не апостол Јаков него споменути Исусов брат, који је након његова распећа водио прву хришћанску заједницу у Јерусалиму – имао је изгледа изричито толерантан, изједначавајући карактер. Морао се тако рећи поставити између Петра и Павла, одн. посредовати између посвађаних апостола како би одржао заједницу.

Како би се надаље могло тврдити да је Павао био римски агент који је све кривотворио, морала се пружити друга вештачка конструкција, која се поново ничим не може да докаже, наиме да су Римљани његово хапшење исценирали као превару.

(У нашем тексту "Путеви Исуса Христа..." опширније се бавимо Павлом, између осталог – без обзира на то какво становииште би неко могао да заузме према таквој традицији, на пр. према његову ставу до жена - и тиме да се његови визионарски доживљаји и спознаје могу да препознају као аутентичне; наравно само ако се потрудимо темељито и практично да се позабавмо с мистичним доживљајима, што сензацијски аутори очигледно нису учинили.)

Свитци из Qumrana су једноставни неки од многих других списа тадашњег времена, који нам каменчић попут каменчића у мозаику могу да дају информације о неким од тадашњих обичаја. Неки други акти из тога миленијума су већ дуже време познати ако апокрифи, а други су били откривени тек у новије време (на пример налази из Наq Хаммадија, који говоре о вери раних хришћана у Египту.) Сигурно је да су људи у Qumranu веровали у Бога и да су у многим ставовима и обичајима били у сродству са Исусовим науцима - онима који се налазе у Библији, а не наводно милитантним Исусовим науцима сензацијских аутора. Осим тога је посве могуће да је Јован Крститељ порекло вукао из тих верских повезаности Есена одн. Кумранаца или да је тамо у сваком случају био општепризнати гост. Такође може да се претпостави да је и Исусу сретао те људе. (На нашој wеб-страници „Путови Исуса КристХриста" објашњавамо такође, да се сретао с многим круговима и да није аутоматски потицао из поједине школе са чијим следбеницима се сретао.)

2. Други су се аутори прикључили наведеним шпекулацијама о Исусу са много детаља о јеврејској историји, али се ни тим наведене противречности нису могле да реше. Тиме што се у једном делу те литературе и Исусово васкрснуће редукује на историјско опипљиви споqни ритуал васрснућа касних Египћана и евентуално Есена и традиција које се на њих наслањају, читатељима се у њима ускраћује оно обнављајуће што је Исус у том контексту донео. При томе тамо приказани односи између историјских групација као што су били Есени и Темплари не би ништа изгубили када би се одрекли те догме која се противи васкрснућу. Мистично доказиви део онога што је Исус постигао већ је у ранохришћанско време надилазио схватање неких јудеохришћанских и гностичких заједница, па је бескорисно таквим схваћањем покушавати доказати да је оно шта су они разумели већ било све. Други су разумели друге делове истине што показују и многи рани хришћани који су веровали у опсежније значење васкрснућа; као и они који користе полемички акт Philippus-Evangelium који се на то односи. Павао који је врло прикладан за неко ко jе пуно критиковaн никако није био једини извор оних традиција које су устрајале на духовно и материјално преображавајућој Васкрснуће. Људи који још поштују предају широко прихваћену у црквеној историји могу још више да приближе истини од оних који олако објашњавају све шта се не уклапа у њихов концепт.
Тамо где су се такви поступци изродили у оцрњивање Исуса Христа, то може да има и духовне последице које надилазе само људска питања.

3. Шпекулирало се и о више наводних "гробова са Исусовим костима", више њих у Израелу и другде. У окружењу Блиског Истока, где су активни пљачкаши гробова - нпр. од пронађених посуда са костима из једног таквог гроба једна је "нестала" -; тамо где се хиqаде таквих посуда чува у музејима и где су неке кости одстрањене и поновно покопане, итд., готово је немогуће добити тачне информације о особама. Ту нити угравирана учестала имена ништа не доказују. Нити рачун вероватности не може да искључи сличности између имена у различитим породицама.
Потпуно историјско истраживање не би полазило од претпоставке да васкрснућа у пренесеном смислу није могло да буде. Исто тако би одговарало могућем данашњем стању спознаја да пророчанство које може да се односи на Исуса не схвата само као извор Исусових субективних надања од пре 2000 година; већ да узме у обзир да она могу да упућују на нешто реално шта још чека објашњење док се не догоди.
Додатне информације о томе (на енглеском језику): http://dukereligion.blogspot.com/2008/01/talpiot-tomb-controversy-revisited.html

* 4. Постоји још читав низ таквих шпекулација о Исусу, које су довеле до различитих резултата.
Имали смо и немачко/ енглеско ажурирање о Марији Магдалени. На пример, Исус је присталица киничке грчке филозофске школе... Осим тога други су хтели Исуса изједначити и с Мојсијем; или са египатским фараоном; или са Јулијем Цезаром; или са милтантним византским царем. Тиме постаје јасно да ту много тога не може дабуде исправно...

** У очи пада такође да се у таквим књигама не помиње чињеница да су у Qumranu откривени и посебно стари текстови еванђеља из 1. века, чија упоредба са данашњим текстовима показује да је посредовање било верно оригиналу.

Повратак на садржај ове стране.

 

Природне науке и вера у Бога.

О исправности природонаучних чланака.

Исус у случају Томе, кога можемо да посматрамо као “придодонаучног типа” међу ученицима и који је узор многим људима управо у наше време, признаје да постоје људи којима је и у верским питањима потребна потпора споqног опажања, бројења, мерења, вагања. Када је добио ванредну прилику за споqно проверавања да ли се пред њим стварно налази Исус Христ, Исус каже: “не буди неверан него веран”. Ново доживљено искуство Тома треба истинским и дубоким размишљањем да примени тако да нестане корен његове двојбе, да му нешто “постане јасно”: - То што Исус ово мора да помене значи да Тома није скептик “запањен” само споqном стварношћу и вероватно због страха од казне “понукан на веру” него да је и након тога задржао своју способност долажења до нових уверења из сопствене душе. Упркос томе требао би да наслути да осим споqног опажање постоје и друге могућност самоуверавања. Исус је знао шта је примерено за Тому. Никога није желио да присиљава – што би имало карактер суда; исто тако не може да се пронађе намера да се код некога, који још није зрео за одлуку, изазове одбијање.

Наука, која емпирију = накупљена искуства искључује ако нешто не одговара старој слици, не може да се означава науком. Истински генији попут Ајнштајна нису се бавили таквим управљањем знања него су у својим истраживањима започињали управо тамо где су постојале нејасноће. И такво трагање може да буде један од многих путева до Бога – докле год су мотиви часни, а знаност није корумпирана привредним или другим проблематичним интересима.

Споqни природонаучни рад – са опажањима, постављањем хипотеза и теорија те њиховом верификацијом – у хуманистичким и верским питањима већином није достатан. Не постоји увек биће које вишу стварност пред нама приказује на недвојбен и по могућности репродукујући начин (као код Исусових ученика) или нам отвара спознају за то (као код Јована 1, 51). Ипак има пуно назнака да постоје слојеви на пр. у људском бићу и изнад њега који не извиру из познатог физичког спектра снага и твари него се показују само у њиховим последицама: животне снаге, духовни осећаји, размишљање, свест… (неки од примера налазе се на различитим местима у главоном тексту странице "Путеви Исуса Христа"). Као старији облик искуства и научности вишеструко се раскривају старе “преднаучне” традиције различитих култура. И данас се за такве области могу да развију посебно прилагођени поступци запажања и оцењивања као што то показује пример Гетеових природонаучних опажања или на њима утемељени спознајнотеоретски радови Rudolfa Steinera. У том правцу се крећу и нови научни назори од квантне теоре до оних научника који разрађују нову биологију, нову гео- и астрофизику итд. и у коначници нову научну “парадигму” односно слику света; додуше без трагања за новом методиком која боље одговара новим садржајима као што то не тражи нити Steiner.

Тако најпре произилази да досадашње научне спознаје а.) показују само сићушан пресек стварности;

б.) да су темељи природних наука све релевантнији: материја се појављује као згуснута енергија или чак као згуснути дух; облици енергије могу да досегну брзине веће од светлости (тахиони…); притом могу да се “помладе”, време постаје релитвнијим као и у теорији релативитета; из нашег простора могу да исчезну да би се појавили из неке врсте оностраности/трансценденције – тако да је и простор апсолутан у мањој мери него шта се то чинило због тзв. “закривљености” простора. Преостаје једино неопипљива “информација” кибернетике, која није састављена од матере и енергије те се због тога постојећим средствима не може да опише. Овде би дакле могло да се говори о “свести”.

ц.) Строго узевши, тај распад старе слике света још није “Божји доказ” него у крајњем случају припрема. За многе је ово довољно, јер их је застарела материјалистичка слика света кочила те сада могу да направе директније кораке до Бога. Још међутим није крај: шта је дакле та “информација” или други, већ поменути неопипqиви догађаји у космосу? Шта/Ко непрестано ствара и распушта нову материју и енергију? Шта/Ко овде као и у животу управља границама живота и смрти односно будности и сна и дозвољава њихово прекорачење? Шта/Ко овде у космосу долази до изражаја делујући изнад времена и простора? Је ли човек, који у својој свести може “споqа” да спозна енергију, време и простор у бити заметак “одраза” Оног који то може у великоме (успор. Генеза 1, 26)?

д.) Осим тога можемо да додамо да се овде као одговори у мањој или већој мери искључују хаос и случај. Јер тај свет и та бића, и тај свет честица, и догађаји у животу показују невероватно висок степен реда у хаосу, устрајности и смисла унутар целине као у целовитом уметничком делу; помањкања везних чланака потребних за случајну еволуцију итд. Већ код овог спознајног корака постаје јасно да је теже не веровати него веровати – у централну праинтелигенцију која поставља почетак и циљ “стваралачког програма” и обликује пут са промењивим законитостима. Постало је могуће нешта шта преко разума може да доведе до истог резултата као и некадашња мистичка свест старих народа 800. година пре Христа који су овде својом “десном, мистичком половином мозга” видели Бога на делу. (“Богови” других народа су првобитно били ознака одређених особа једнога Бога; тек након исчезавања те мудрости посматрали су их као јединствене “богове” и бркали са развијенијим људским бићима којих је такође било.) Сличним путевима су до вере у Бога дошли атеистички научеwаци попут Maxa Thürkaufa, Georga Todoroffa и многих других.

е.) Вера у смислу насталог дубоког уверења је већа од пуког интелектуалног сматрања стварношћу.

ф.) Осим тога ту спадају и они људи који као мистици итд. и као нормални верници сведоче о директнијим, промењивим искуствима са Богом и Христом; и који су тим контактом у себи самима доживели високо реална искуства с креативним духом Божјим. Ови путеви могу на самосталан начин пре или после да доведу до савладавања и до спознаја о природи искустава. Овде се од “Путеви Исуса Христа" наставља главни текст.

(Такво стање спознаје није постигнуто тамо где су научеwаци и теолози заједно расправљали. Ко жели стећи дојам о стању таквих расправа може дапрочита разговор између Gerharda Börnera и Hansa Künga у часопису " Spektrum der Wissenschaft " од априла 2006.)

У католичкој цркви постоји енциклика "Fides et Ratio" (Вера и разум) од 1998., а Папа Бенедикт XБИ је о тој теми говорио у у свом говору у Regensburgu 2006. вера без разума и разум без вере ништа не вреде, јер не погађају човека у његовој целовитости. Michael Springer насупрот томе аргументује у " Spektrum der Wissenschaft " јануар 2007. да не мора свака рупа у спознаји аутоматски да указује на рационално неспознатљиво одн. на Бога – до чега је нама уосталом нпр. мање стало, ради се о посве конкретним закључцима, видети горе. Али он признаје да је веровање да би наука једног дана могла да објасни велике рупе исто само вера. Стање је такво да је данас овде већ требало да се уложи много труда да би се уопште поједином научнику оставила отворена могућност да још не мора да верује у Бога (што не мора нужно да буде атеизам, већ може да се ради и о агностицизму, тј. недостатку вере да постоји Бог без коначне потврде.) И неко друго схватање, које признаје веру у Бога само као потпору етичкој заштити материјалне културе, само по себи није довољно горњим гледиштима.

Видети и http://www.vdw-ev.de/manifest "Потсдамски манифест" објављен у октобру 2005. У Друштву немачких научника и у Институту за проучавање будућности и евалуацију технолгија те у Мрежи Будућност изазвао је расправу о новој "организмичкој" поставци у науци и друштву. Материјалистичко, тачније механистичко или линеарно размишљање какво влада од Просветитељства више није довољно.

Повратак на садржај ове стране.

.

Свест, наука о мозгу и слобода воље.

Код покушаја у доношењу одлука будни људи из свих култура и епоха*) су и пре данашњих истраживања сакупили опсежна искуства о пореклу њихових различитих емоција. Спиритуални односно религијски развојни путеви су сведочанство за способност човека да се и даље реално развија при доношењу етичких одлука уместо да све посматра као да је од почетка утврђено. Међутим, у религијском подручју било је и оних који су тежили фатализму, дакле вери у мање или више велику предодређеност (детерминисање) судбине. 

Чак и данашња способност размишљања је већином само делом свесна. Ако неко жели да буде и остане свестан само осећања која на то утичу, тада свакако мора да се дуго времена интензивно посвети томе како би постао сензибилнији. Мало мање свесно се одвијају емоције воље за које су потребни још већи напори да би свесност о њима постала потпуна односно да би се потпуно слободно обликовала. Ову несвесност воље познавао је, примера ради, већ и Рудолф Штајнер, независно од модерног истраживања мозга. Он је међутим и знао оно што природна наука још чак није ни истражила, наиме, да се та сопствена контрола чак и воље може да вежба. Многи хришћани сасвим конкретно доживљавају да је поврх тога могуће да се човекова воља све више и више „преда Богу“. То у некој мери иде чак и на сваком степену сопстеног развоја, тј. све док човек не продре довољно дубоко у своју унутрашњост. Овде се ради о случају који помажући прати тај пут. Тај пут пре или касније свакако води до све свеснијег живота. (Ова пракса нема ништа са захтевима о послушности цркве према својим члановима.)

У том контексту, открића неких савремених неуролога доносе друге закључке од оних приказаних у неким научним часописима. Код експерименталних мерења покрета руку показало се да се спремност за покретом у нервном систему већ изградила док је субјективно тек настала свесна намера за кретњем руке. На крају је особа веровала да је почела са радњом која је стварно почела тек 1/100 милисекунде касније.**) 
То најпре само потврђује, да - како је горе споменуто - свесно мишљење човека није једини темељ његовог деловања већ сложеност његовог бића утиче на његове одлуке. Утврђени „потенцијал за спремност“ уопште не говори да је човек потпуно аутоматски одређен сваком том несвесном емоцијом да је и следи. То би био недозвољени доказ из супротности. Слобода воље тако није ни у ком случају оповргнута како су неки мислили. Међутим, према наведеним искуствима („Истраживања поља“ током миленија) би било исправно прихватити да чисти интелект није довољан да би се обављала „слободна воља“. Мишљење и добре намере могу да буду само први корак ка одговорнијој сопственој улози; поред тога онда мора да дође до разрачунавања са до тада подсвесним осећањима и навикнутим, несвесним импулсима воље. Тада „неурални потенцијал спремности“ постаје као такав брже свестан. Дакле, стварно је могуће тежити одговорнијем животу. 

Осим тога, треба имати на уму да се говори о „узроцима“ само са класичног гледишта природних наука ако се мере, на пример, електрични потенцијали завршетака живаца. Посматрано с гледишта духовних наука, дакако је могуће видети „деловање“, наиме клавир на којем психичко-духовно биће свира заједно са својом вољом. То се на чисто природно-научном, биолошком нивоу не може одлучити. Такође ни биологија не може да одлучи о томе да ли је и на који начин у том компликованом човечјем организму присутно Божје деловање***). Али она може да се приближи са свог видиковца таквим питањима. Она може, примера ради, мерењима да испита шта се у човеку може другачије одвијати ако неко молитвом нпр. крене против нежељеног импулса воље****). Само тако сама не може да процени шта „јесте“ молитва за вернике.

*) Види и разлике у архаичном, магичном, мистичном и међукултуралном... Развојни степени људске свести - како су приказани у нашим Општим стајалиштима о природним религијама и „Религија као повратна веза човека са Богом... ". Извори људских емоција су у одређеним епохама били јаче спознати ван човека, а неки други пут јаче у његовој унутрашњости. Данашње могућности развоја свести су обрађене на основи корака у животу Исуса у нашем Главном тексту, део 1. Данас човек може свесно - за разлику од ранијег начина, више сличном инстинкту - на пример, учити да опет јаче препозна повезаности са својим окружењем и животном средином као и Земљом  На тај начин и друштво поред социјалних и еколошких спознаја добија и општа етичка и религиозно филозофска гледишта.

**) Пример у „Спектар наука", април 2005. г. 

***) Такође види нашу страницу „Природне науке и вера у Бога".

****) Такође види наш приказ који се односи на „Сагледавање свакодневног живота".

Повратак на садржај ове стране.

..

Информације о Исусу Христу и питањима прехране.

Праисторија: У 1. Књизи Мојсијевој (Постанак), 29, каже се: И дода Бог: “Ево, дајем вам све биље што се семени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје семе: нека вам буду за храну!” То одговара спознајама да човек у првом реду има органе за жвакање и пробаву попут фругивора (биљоједа) (а не свеједа како би се могло помислити када се сетимо категорија грабежљивци, свеједи и биљоједи, које на прикладан начин описују већину животиња.) Насупрот томе након (археолошки на пр. у предњој Азији доказаног) потопа Постанак 9, 3 Ноји: “Све што се креће и живи нека вам буде за храну;… Не смете јести само месо у којем је још крв.” До овог места све се односи на време пре настанка данашњих народа, тицало се дакле – ако је предајом правилно пренесено – не само каснијих Јевреја.
Након изласка из Египта исто се потврђује у 5. Књизи Мојсијевој (Deuteronimiju14, 3-21), а додају се и други детаљи. Од потопа се због неприлика очигледно радило о томе да се у начелу дозвољава све, а избегавају твари најнепримереније за прехрану.** У неким случајевима могле су се наћи савремене прехрамбенотехнолошке спознаје. Свакако су и надаље постојали случајеви код који се указује на посебно значење биљне прехране без обавезујућег прописивања за све, види Данило 1, 8.

Вишеструко може да се опази повезаност са опширнијим, данас готово заборављеним прописима о жртвовању животиња и конзумованје жртвованог меса. Пророк Хошеа (6.6.) поручује: “Љубав ми је мила, не жртве, познавање Бога, не паленице”. Надовезујући се на то Исус каже: “Хајдете и проучите што значи: ‘Милосрђе ми је мило, а не жртва?’” (Мат. 9, 13 и 12, 7). Уз Луку 22, 11 када Исус пита где може благовати пасхално јагње – које се након тога код последње вечере више уопште не појављује -, постоје ранохришћански “апокрифни” акти (који око 400. године нису преузети у библијски канон), на пр. "ебионерско еванђеље”. Тамо се то чита овако: “Захтевам ли можда да на празник пасхе с вама једем месо јагањчево?”. За такве реченице је арамејски језик употребљавао мање речи и тиме због изгубљеног начина наглашавања омогућавао различите начине читања То је довело до различтих превода који су били ванредно прикладни за узајамне приговоре.

(Практички нестале – односно после исламизоване – јудеохришћанске заједнице биле су прави и важан део раног хришћанства, чак и ако су се у неким погледима као у горњем примеру разликовале од осталих цркава у развоју.)

Дела апостолска 15, 19 извештава о изјави вође заједнице Јакова у првобитној заједници да не ваља да додијава онима (које је придобио Павле) “који се са поганства обраћају богу. Ваља им поручити да се уздржавају од меса окаљана идолима, од блудништва, од удављенога и од крви.” Насупрот том постоји код раног црквеног историчара Еузебија, у апокрифним (види горе) апостолским актима итд. слика да Исус, Јован, Петар, Јаков итд. сами у нормалним приликама нису јели месо.

Мат. 15, 11-20 / Марк. 7, 17-21 додуше показује да је Исус више вредности полагао “на оно шта излази из уста” него на оно “шта на уста улази”; то се ипак односило на питања фарисеја о прању руку пре јела. То је исти ред вредности који се показује у реченици о греди у властитом оку и труну у оку другога. Треба, значи, да почне код себе сама а не код страха од споqних утицаја. То није пропис против конзумације меса.

Према Лук. 10, 8 својим је ученицима Исус препоручавао да на својим походима једу од онога што им понуде њихови домаћини. То није аутоматски у потпуности немарно. И данас на пр. у арапском свету може да дође до неурачунљивих реакција када неко одбије добронамерно јело или пиће, и то направи недовољно спретно. Тадашњим је ученицима осим тога дана способност да им изричито штетне твари не шкоде (Марко 16, 18.). Нема дакле никаквог смисла такве библијске речи извлачити из контекста и неограничено их уопштавати.

У још већој мери од библијских гледишта о исхрани образложен је религијски пост у чишћењу тела, кроз који расте отвореност за дубље душевне, духовне спознаје. Ово је било и нарочито учвршћено у католичкој цркви – за време верских празника, узимајући у обзир Велики петак и за време поста између „покладне ноћи" и Васкрса. Али и изван цркве је опет порастао значај поста након што дуго времена није био посебно цењен. Преко исхране се тако на један други начин добровољно практикује способност одрицања. Исто тако се мисли и на то да многи људи на свету гладују. Колико дубоко све то може ићи показује и неједење – «инедиа» коју проматрају и средњевековни мистици па све до новог доба, пуно дуже него што је пост од неколико седмица. То налазимо како у хришћанским тако и у другим позадинама – данас то неки називају «светлосна храна» - и наговештава да дух може да пуно јаче господари материјом него што је то до сада научно било схваћено. Услов за то је да се дотични/дотична зна «водити» од Бога, одн. да се он стучно прати да би се избегле опасности. (Ово не треба схватити као препоруку да се крене тим путем.)

Тело је алат, а таквоме треба одговоран однос.
Уосталом и животиње су библијски гледано жива бића која је Бог створио; дакле нису „ствари" са којима се поступа по тренутној вољи како се данас понекад са њима поступа. (законима о заштити животиња су барем ограничени).
У коначници свако сам мора да одлучи каква трпеза је за њега најбоља.

Ако тражите информације о данашњим облицима вегетаријанске прехране наћи ћете их на пр. под: http://www.ivu.org (Wеб-страница * није одговорна за wеб-странице других лица и не подупира аутоматски њихов промењив садржај.) Зачето у здравственим, етичким, еколошким и осталим темељима развоја свести је у сваком случају јаче ширење пуновредне исхране каква је разрађена у одређним настојањима већ дуже од 100 година и коју препоручују саветници за исхрану (интегрални производи, ако је могуће из еколошке пољопривреде, удео свежих намирница, непрерађена уља)

**) Такве прописе примењују и данас, примера ради, ортодоксни Јевреји за „кошер" намирнице: нпр. без свињског меса, без крви и стога се за друге животиње примењују посебни облици клања. На сличан начин се избегава нарочито свињско месо код „халал" исхране у исламу. 

Повратак на садржај ове стране.

 

Исус Христ и лечење - данас.

Исуса су са његовим ученицима и осталим следбеницима многи својевремено доживљавали као покрет за оздрављење тела и душе.На томе се данас треба пуно да ради, јер то више није разумљиво само по себи.

Воља за оздрављењем

Исус је неприпремљеном човеку најпре поставио важно питање: “Желиш ли да оздравиш?” (Јов. 5, 6). Исус се обраћа души.Болесник описује своје споqне запреке код трагања за оздрављењем. Питањем га се такође припрема на освешћење да заиста жели да оздрави. То је прва претпоставка правилно схватеног оздрављења. Докле год подсвест због било којег разлога блокира пут до оздрављења и потраге за помоћи и примање те помоћи ће да буде отежано. Онда ће се евентуално без обзира на врсту пута да омогући посезање за медицинском мером прве помоћи или за мером утицаја на симптом. Оздрављење је међутим нешто више што функционише само када га болесник присвоји, дакле повеже са својим снагама самооздрављења.
У то подручје се не укључују само они припадници здравствних занимања и животни саветници приправни на сарадњу са пацијентом него и озбиљни “оздравитељи” и људи који подупиру оздрављење вером односно молитвом.

Моћ вере.

Мат. 9, 22: Болесница додирује скуте Исусових хаљина и оздрави. Исус: "Вера те твоја спасила”. Ко је доживио верско искуство под моћи вере појмит ће нешто веома стварно у својој вези са Богом што омогућава процес оздрављења. И такозвани плацебо ефект у медицини показује нешто од моћи људског уверења (када се на пр. узима шећер мислећи да се ради о леку). При тому се међутим не догађају дубоке преобразбе патолошких процеса попут оних код оздрављења вером.
Исус је такође праслика у најопширнијем смислу телесно, духовно и душевно здравог човека.

Извадци из главе “Питање о чудесима” нашега главног текста*): Исус Христ за разлику од многих оздравитеља садашњице не указује на “космичку енергију” коју осећају како протиче кроз њих него на веру у могућност оздрављења кроз њега, у коначници кроз Бога и споqа видљивим ликом Исусовим.
И данас постоје оздрављења, која се у првобитном смислу извршавају молитвом и са обзиром на човекову душу повезану са Христом. Христ жели оздрављење и потпуност човека, који према њему може “да чини већа дела” од њега (Јов. 14, 12-13).
Само духовно оздрављење и са њиме повезан духовно-душевни напредак свакако нису изнуђена милост колико год се човек припремао на њу.
Оздрављења су често била “знакови”, дела у малом која су заступала веће, темељитије. Код оздрављења слепога од рођења на суботу одговорио је Исус да разлог нису греси, “него се у њему очитују дела Божја”. Успор. Јов. 5, 6-9; Јов. 6; Јов. 9, 3 и др.
Данас се из различитих доживљаја спознаја на граници са науком може да нагађа да је Исус стварно могао да продре у све снаге природе. Управо је за нашу садашњу слику човека, за целовито односно хришћанско оздрављење и.т.д. данас веома важно да спозна тај феномен.

Полагање руку.

Не увек, али често су Исус и ученици за оздрављење полагали руке. Та пракса и данас постоји у појединим случајевима. Лице које полаже руке на болесникову главу или рамена притом говори молитву по могућности уз пратњу заједнице. Тим се подупире уживљавање и свест о каналу за Божју помоћ. То се може разумети и симболички. На основу спознаја из савремених стремљења душевних оздрављења – и међу њима се налазе свесни хришћани – знамо да је то реалност. Овде се у раном хришћанству говорило о “пнеуми”, даху живота или посредованом Духу Светоме*). Деломично повезана са другим настојањима та пракса се примењивала како код заговора за оздрављење тако и за благослов. Види на пр. Мат. 19, 13; Марк. 8, 23; Марк. 10, 16 (благослов деце); Лук.4, 40-41 (оздрављење и изгон злодуха); Лук. 24, 50 (благослов апостола); Дела апостолска 6, 6 и 19, 12 те 28, 8.
Заговор за оздрављење дакако није безусловно овисан о полагању руку. Може уосталом да се обавља и из даљине – што се наравно теже може да осети.

Патња условљена духом.

Уско су повезана оздрављења психе, животних снага односно тела. Већ и добро “душебрижничко” или животно саветовање може зато утицати на психосоматске патње – када се уместо понављања погрешака у вођењу живота примене паметни савети.

Делови из главе “Света ревност и … емоције” ‘главнога текста’*): Исус је непрестано живио у “позитивном страху од Бога” и саосећањем с људима… Код обичних људи готово све емоције су на почетку помешане с несвесним механизмима реакције на подражај – које се биолошки и по јачини различито манифестују, али у својој основној структури су посве сличне. Већ…вађење других таквих механизама из сопствених реакција, увид у њих и у коначници владање њима односно предаја Богу дуг је процес учења.

Мала је корист од покушаја целовите обраде комплексних проблема на уобичајени начин. Делотворније би било најпре да потражи појединачне саставне делове таквог комплекса те при томе свесно да разликује ради ли се о “греди у властитом оку” или о “труну у оку другога” (Мат. 7, 1-5) и ко је на такав начин одговоран. Многе хришћанске школе јаче наглашавају ово прво, јер је теже и тек се мора да научи сагледавати сопствене проблематичне чинове који се тек тада могу сами да исправе. У психолошкој пракси ће се као жртва на предњој страни чешће да налази друга перспектива. На концу може да се примети да су успркос тому обе стране више или мање у игри.

Могућа пракса за то је: 1. На пр. унутрашње праћење дотичног негативног узбуђења према његовој конкретној појави (на пр. страх, мржња и бес, равнодушност и охолост, претерана сумња, …). 2. уместо мозгања мирно причекати један тренутак да постанемо свесни о чему се ради. Након тога 3. Такав спознат, управо телесно осетљив проблем у молитви**) предати Богу. 4. мирно причекати док не буде видљив траг олакшања.

То се код неких медитацијских вежби*** може на пр. осетити попут струје која истиче према горе и након тога струје обновљених снага која утиче одозго. С друге се стране негативну емоцију итд. може “издахнути” помоћу даха, става да ју се преда Богу; и при удисају омогућити да у нас уђе позитивно из божјега милосрђа (мењање сталне молитве хришћанских монаха на гори Атос, које је у нашем главном тексту споменуто у глави “Тишина у пустињи”.)

Ментални проблеми.

део из главе “Преображење” у главном тексту*: Постоји “позитивно мишљење” и позитивне “афирмације” (начела). Могло би додуше, када би се практиковалоо без егоизма, умишљености у величину и техничких манипулација, размишљање да доведе до стања сродног ономе што долази од Бога; могло би да се отвори према њему. У већем делу литературе овог правца такве забринутости нема, а често може да завршава и самозаваравањем.

"Судбински проблеми”.

Из савремених настојања оздрављења духа постоји спознаја о случајевима када се добива дојам да оздрављење (још) није могуће односно “дозвољено”. То је нешто попут равнине “програма”. Вероватно болесник на пр. “жели” или треба нешто да научи из болести. И овде се у заједништву с Богом може дакако да дође до решења. Види и горни део “Воља за оздрављењем”.

Правна питања.

Чисто хришћанско оздрављење молитвом уз полагање руку у Немачкој је примерице заштићено Темељним законом о слободи вероисповести. Онај који би се тиме као услужном делатношћу желио да бави ван кућнога прага или цркве требао би се најпре тачно да информише о правном положају. Ако би се притом обављале активности које други могу да протумаче као дијагнозу или изравну терапију – чак и када се врше бесплатно или на добровољном основу -, у Немачкој би требао да се положи апотекарски испит или проћи кроз оспособљавање за обављање лекарског занимања (духовни оздравитељи на пр. – пракса којих се већином разликује од класичног прахришћанског лечења али има и неке сличности с њим – болести често могу осјетити рукама итд.). Иако је пожељно да закони на небирократски начин воде рачуна о посебном својству ових активности, под даним околностима полагање апотекарског испита препоручује и “Кровно друштво Духовно оздрављење”****). Теоретски се дозвољава поједностављен облик споменутог испита када се обавља психолошко саветовање или душевно оздрављење. Друго је питање може ли се тај поједностављени облик посвуда да оствари.
У Енглеској се на пр. “спиритуални оздравитељи” општенито прихватају и дозвољава им се рад у болницама.

Независно од правних питања онај који тражи излечење поступа и сам исправно тако што уважава и властита настојања као што су –здрава- исхрана одн. дијета или медицинска гимнастика, и ако је могуће уз то и довољно сна, и тако што моли.*****

*) ‘Главни текст’ ове и друге тачке обрађује са ширег зорног угла, - наиме у вези с могућностима људског развоја уопште, дакле изнад “оздрављења” у ужем смислу.

**) Општенито о најбољем унутрашwем ставу код молитве успор. и нашу страну "Молитва за мир…”.

***) Види страну "Хришћанска медитација”.

****) World Federation of Healing – различите групе по целом свету.
http://www.wfh.org.uk .
Између различитих удруга није нам позната ниједна у коју су удружени само хришћански оздравителји. То је могло да се разуме док је таква хришћанска традиција у већој мери била разливена. Данас полако постаје куриозитет. Једноставну, делотворну библијску праксу интензивног заговора за оздравлјенје можемо међутим ту и тамо наћи у евангеличким слободним црквама попут баптиста или црквама Духова; изванредна оздравлјенја молитвом и вером догађају се и на неким католичким местима ходочашћа као на пр. Лоурдес. (Наша wеб-страница није одговорна за wеб-странице других особа и не подупире аутоматски нјихов промјенјив садржај.)

*****) (...) Данашња сазнања односе се на многоструко заузете регулационе системе у човеку, изван једностраних молекуларно биолошких гледишта и темељ су за разумевање настојања лечења духа природним путем. Ако би се свуда више примењивало, могла би се олакшати сарадња различитих медицинских праваца. 

Повратак на садржај ове стране.

 

О хришћанском благосивању.

Као религиозан хришћанин можете да благословите све и свакога уколико осећате да је то у складу са вером и ако се за то обратите Богу. Не постоји само уобичајени благослов преко свештеника одн. жупника из 4. Мојсије (Књига бројева) 6:23 – 7:1.

ВИ – као лаик – можете делити благослов. За то Вам није потребна никаква формула и не морате гласно да говорите; потребан је само правилан унутрашwи став у овом смислу: „Благослов Господина био навек с Вама". Бог из Вашег благослова неће да направи ништа погрешно. Овај обичај је додуше постао редак, али може да буде од помоћи.

Постоји много места у Библији на тему благослова. Нека типична о различитим аспектима благослова: Захарија 8:13; Дела апостолска 3:26; Ефежанима 1:3; 1. Петрова посланица 3:9-12; Хебрејима 6:7. Друга места у Библији о томе Матеј 5:44 одн. Лука 6:28; Римљанима 12:14; 1. Мојсије (Постанак) 9:1; 5. Мојсије (Летопис) 11:26; Псалми 115:13; Мудре изреке 11:25.

*) Само је по себи разумљиво: где се примерице благосливља оружје, с таквим „благословима" би проблеме имали и анђели … .

Повратак на садржај ове стране.

 

Јадиковање као могући саставни део хришћанске праксе.

Неки строги хришћански кругови дају једнострани утисак да је за хришћане најбоље подредити се сопственој судбини и не превише ангажовано критиковати развој у свету: могу додуше да моле за побољшање или чак нешто и сами учинити зањ. „Горко тужење" Богу – види Тужаљке у Старом тестаменту – се осим у књижевном облику ("Don Camillo i Peppone") се веома ретко појављује и поучава у црквама. Може да се појави тек у приватној молитви. Иако не препоручујемо да хришћани копирају јеврејску праксу при Зиду плача у Јерусалиму, та пракса показује да тужење Богу може да буде веома важан део хришћанског живота.

Ако специфично хришћанске вредности и обећања – на пр. у Беседи на гори Мт. 5:5 „Кротки ће баштинити земљу" – упоредимо са тенденцијама које још увек доминишу на свету, могли бисмо да помислимо да се хришћани не могу да носе с таквим обећањима. Библијско обећање није необавезујућа милост до које може или не мора да дође - и која такође постоји. Обећање је обећање. Време његова испуњења може да овиси о зрелости људи, одн. молитве.
(„Краљевство небеско силом се пробија". Мт. 11:12.)

Више није било јасно због кога или чега би се требало тужити. Због других људи? Или према објашњењима неких теолога због ђаволских сила које суделују у завођењу људи? Могуће је замислити да обоје носи свој део одговорности. Или бисмо могли да нагласимо слутњу „то је било допуштено" (с многим људским помислима „јер…"). Је ли међутим сам Бог та „режија“ која нешто може или не мора "да допусти" и која ствара правила? Било би преједноставно зло на свету или свако „допуштење" приписати Богу. У првим вековима су први очеви – које цркве и данас поштују због других учења – говорили и писали о традиционалној хијерархији анђела који стоје између Бога и човека итд. Гностици су осим тога говорили и о тзв. „архонтима" са често проблематичним својствима. И друге културе су се на свој начин бавиле таквим искуствима. Тибетанска Књига мртвих је на пример пуна препорука како се ставити у коштац с таквим бићима након смрти. Што се посебно тиче основних ствари које надилазе карикована међусобна људска предбацивања могли бисмо једног дана да утврдимо да је овде суделовала не посве непогрешива „режија“ нижа од Бога – која је уз упоредбу с људима или негативним силама још увек на „високој“ разини. Ова поставка је допринос старом филозофском питању о "теодицеји" одн. односу Бога према злу овог света (његовом "оправдању").

Закључак: Могуће је додуше тужити се Богу јер је он права личност за контакт; нема међутим смисла тужити се због њега. Том тужбом бисмо могли Богу да пружимо увиде с припадајућим људским осећајима чак и ако ти осећаји уместо туге примерице садрже огорчење због неправде (Мт. 5:6). Будући да се решење тада препушта Богу, ова тужба у суштини представља посебну врсту интензивне молитве. Део тога је међутим и љубав одн. поштовање према Богу одн. Исусу Христу; тиме се штитимо од пада у чисту негативност која не би довела до Бога него до нечег посве другог.

Други пут је да најпре умиримо те осећаје те тиме омогућимо класичну, чисту молитву у којој се Богу све износи у облику захвале и молбе. Обично молити на такав начин је сигурно прикладан став према Богу. Дозвољено је међутим тужити се на споменути начин уколико је то потребно и искрено (аутентично).

Повратак на садржај ове стране.

 

Хришћански пут према савладавању животних догађаја

– Ко - с Исусом као мерилом и помоћи - тражи напредак од сопствених непотпуности до обећавајућих својстава (усп. страну "…Етика": не штетити, него помоћи…), требао би најпре постати свестан сопствених недостатака карактера, почињених погрешака и преступа уместо да сва расположења, проблеме и штете пребаци на друге (усп. Мт. 7:1 Не судите да не будете суђени! 2 Јер судом којим судите бит ћете суђени. И мером којом мерите мерит ће вам се. 3 Шта гледаш трун у оку брата својега, а греду у оку своме не опажаш?...)
То се, чим је могуће и са шта више унутрашнјег мира (усп. нашу главу главног текста "Тишина у пустињи") и тако савесно као код готовог 'производа' биљежи у унутрашњости или на папиру те се након могућности побољшања истражује и посматра успех. Испитује се дакле сопствени труд: притом може да се ради о прикладним молитвама, а помоћ може да дође према вери; то ће међутим код озбиљније и стога целовитије праксе да буде повезано с коректурама у ставовима и мишљењу, с више пажwе на негативне осећаје и у коначници са променама понашања. Све се одвија једноставније уколико се најфинији делови свакодневно посматраног посматрају на такав начин и онда појединачно прелазе у молитву Богу… (Усп. главу "Света ревност и становишта о емоцијама".)
Дубоко закопане животне навике се веома тешко мењају јер су усидрене у несвесном слоју сопствености. Зато је на путу често потребно знатно искуство у препознавању подсвесних и несвесних извора (може додуше да се успе и директно као код пушача који из једног минута у другу са јаком снагом воље заувек престане да пуши. Усп. глава "ИдеализованјеХриста").
Ово "сагледавање и свесна обрада уз помоћ молитве" сама по себи би већ била духовни пут, који може одвести веома далеко и некога да прати током целог живота; али и који код одговарајуће интензивне праксе већ у кратко време може да донесе битан напредак. За разраду остају "дубљи слојеви" ствари, које ваља рашчистити, иако су се у великој мери побољшале. 

На крају се може свакако обрадити и „крхотина" оног другог односно оно што се некоме учинило. 
Тамо где се чини да је потребна процена - а односи се на сопствена дела или на дела других - ради се о томе да се она не предузимају према спољашњем сјају него „право" / „праведно"- дакле диференцирано и што је могуће конструктивније (упор. Јован 7:24)  
(...)
Појавит ће се и побуде савести(усп. Мт. 5,5 и 5,9 …).

(Ова пракса у првом реду може да се примени ако се ради о побољшању начина понашања, која се психолошки гледано већ и пре налазе у оквиру "нормалног". Ако се ради о побољшању стања, која се данас у одређеној мери сматрају болеснима, све више би пут требала активно пратити одговарајући искусан, можда и психолошки образован помоћник, јер је у том случају самосталност у опхођењу с сопственим проблемима још више ограничена него што је то код свих људи када желе да сагледају сопствене слабости. Ако би неко у том био тако ограничен да то не би ишло нити с подршком, такав помоћник би као додатак одговарајућој терапији још увек могао да моли за дотично лице. Предуслов је тражење помоћи, јер је већ и код Исуса познато важно питање "Желиш ли да оздравиш?" Усп. нашу страну "…Оздрављење".)

Повратак на садржај ове стране.

 

Хришћанска становишта у погледу привреде и социјалних питања.

Најпре желимо да споменемо да човек и према најновијим привредним истраживањима *) није оно посве егоистично биће које је претпостављала досадашња теорија привреде. Само је мањина у потпуности деловала због сопствених интереса. Друге вредности попут добровоqне међусобне сарадње за већину имају најмање исто тако велику и често одлучујућу улогу. Тај “обострани алтуризам” додуше попут егоизма доводи аутоматски не само до напредка целокупног друштва него може да делује и у смислу стварања клика. Ту су од помоћи само свесне, конзеквентне етичке одлуке.

Овде могу да се надовежу психолошка и регијско-етичка становишта. Човек је равномерно основан као индивидуално и социјално биће. Уз одговарајућу отвореност могу да се извежбају здрава – не превисока – свест и солидаран став према ближњима. Тамо где се чини да је присутна егоистична страна, алтруистичка страна или није јако развијена или пропада кроз тврдо “школовање” западњачког друштва. Социјалистичка друштва једнострано су наглашавала солидарност и насупрот томе допустила да слободумна индивидуалистичка човекова страна вишеструко пропадне – и у том погледу нису одговарала ономе за што је човек створен. Тамо где људи не затекну изједначене односе изразит ће то пре или после кроз критику итд. Или ће се тада нешто правовремено научити или ће све пре или после да крене низбрдо. То вреди и за данас превладавајући облик привреде, карактеристике којег су глобално делотворна велика предузећа. Исус препоручује да се најпре разјасне одређени домаћи проблеми (Мат. 7).

Вредности беседе на гори (Мат. 5-7) ** итд. не могу се додуше непосредно превести на друштвена упутства за рад. А ипак би било шизофренично супротно Исусову тумачењу на пр. у приватном животу радити према заповеди љубави до ближњих, а на пословним и друштвеним функцијама примењивати управо супротне принципе. Озбиљна се етика *** мора да докаже на свим равнинама и у коначници да вреди за свет у целини. Вредност милосрђа и да се Исус у својој пракси обраћао управо сиромашнима друштвено је несумњиво релевантно изнад познатих црквених социјалних услуга – чак и за људски однос унутар предузећа. И Мат. 22, 21 има веома практично значење будући да Исус тамо уз милосрђе потврђује изручену “десетину”, т.ј. 10% прилог у религијске односно добротворне сврхе који је постојао уз римски порез. Воља за помагањем у Исусовом смислу темељи се ипак на добровољним одлукама; није могуће директно из тога извући концепте прислине прерасподеле. И даље као и прије важе заповеди 9 и 10 „Не требаш да чезнеш…шта твој ближњи има." И уз све напоре да се побољша социјални положај многих, ипак остају различите судбине у Божијим рукама.
Присподоба у Мат. 25, 14-30 / Лука 19 узима позната материјална стања. Контекст (код Луке на пр. етички став цариника, код Матеја на пр. у претходној присподоби о снажној вери девојака) показује да се тиме треба предочити нешто опширније од повећавања материјалних добара односно финанција. То јасније долази до изражаја на пр. код Лук. 12 / 33 где се духовне вредности постављају изнад земаљских. Успркос томе одоговорно се поступање с повереним добрима у потпуности односи и на материјално. И тамо где се на пр. саветује помагање сиромашнима и запостављенима та материјална или финансијска помоћ добива вредност уместо да се материјално општенито сматра невредним. Ствар је онда у томе је ли Бог или посед циљ самоме себи или се одређује за нешто целисходније – Мат. 6, 24: немогућност истовременог служења Богу и богатству.
На пр. лагање и варање, бављење мафијаштвом и провођење пројеката, нештетност којих за (некриминалне) ближње и друга бића није довољно доказана није у смислу одговорног саживота којег је Исус демонстрирао на сваком кораку. Исус такође није поучавао да се у први план увек треба да стави тзв. “силе ствари”. 

Из Ислама је позната забрана камата. Јевреји и хришћани могу у Библији и сами да пронађу сличне савете (то су у Старом завету забране):
Езекиел 18:8 и 9: „Ко не посуђује уз добит и не узима (други превод: претераног) придавка, руку устеже од недела, по истини пресуђује, по мојим наредбама ходи и чува моје законе, поступајући по истини - тај је заиста праведан и тај ће живети, реч је Јахве Господа." Види и Езра 7:24 (забрана убирања данка, пореза и царине од одређених занимања); у Мудрим изрекама 28:8 се понекад на удобан начин тумачи да се нагомилано благо не сме користити неправедно јер се оно на концу враћа сиромасима. Тамо где се новац данас вишеструко употребљава управо против интереса сиромаха одн. јавног добра нису испуњене претпоставке стиха. Како би се испунила структура вредности у овом стиху, битно је за што се троше паре.
У Новом завету у погледу камата погледајте и Мт. 23:23 те Мт. 17:24.
За овај елаборат највише је занимљиво, што чак и тада може да буде вредно размишљања, када се напушта референтни оквир у којем је настао Стари завет. Стога се овде нећемо поближе да бавимо Летописом 23:20.

Библија се држи тога да не прави непотребне дугове (поуке 22:7), и да далекосежно планира. (поуке 21:5), као и да уз то у мудрости и разуму учи (нпр. поуке 4:5-8). Устрајало се на штедњи, већ споменути „десети дио“ се треба сваке године сачувати да би се с њим могло путовати на религиозне прославе и да би се за то имали спремни поклони. (5. Мојсије 14:22-27). Павле је тражио од хришћана да сваке седмице оставе нешто по страни да би то по потреби имали на располагању за сахришћане који су запали у беду (1. Коринћанима 16:1,2), и саветује умерени став у опхођењу са земаљским добрима. (1. Тимотије 6:8) Исус полази од тог да се мора израчунати да ли има довољно новца прије него се нпр. почне са неким грађевинским пројектом (Лука 14:28). Трајна економичност би и данас била тражена као терапија и превентива: приватна, привредна и јавна презадуженост је узрок глобалне финансијске нестабилности. Интернет-странице Путеви Исуса не следи никакве политичке циљеве; стога се овде дају само уопштена гледишта.

*) Тако тврди Erнст Фер, директор Института за емпиричко истраживање привреде на Универзитету у Цириху, тал. интервју у “Спектру науке” март 2002., “Реципрочни алтруизам…”.
**) Ове вредности се у духовнијем погледу објашњавају у глави о беседи на гори нашега главног текста – део 1.
***) Види и нашу главу "Основи етике”.

Повратак на садржај ове стране.

 

Општа хришћанска становишта према друштву и политици *).

Мат. 22, 21; Марк. 12, 13-17; Лук. 20,20-26: "Дајте цару шта је царево, а Богу шта је Божје” реалистичан је став у погледу плаћања пореза римској власти. У њему се показује и јасна разлика између државних и религијских функција. Овде се напротив не мисли на начелну понизност према власти; Дела апостолска 5, 29: "...Треба се већма покоравати Богу него људима.” У складу с тим Исус свако затајење не оправдава аутоматски помоћу “силе ствари”.

С једне стране се скала општих вредности беседе на гори (Мат. 5-7) итд. не може непосредно да пренесе у друштвена упутства за рад. Супротно Исусову тумачењу би било у приватном животу радити према заповеди љубави до ближњих, а у удругама или на политичким функцијама примењивати супротне принципе. Озбиљна се етика *** мора да докаже на свим равнинама и у коначници да вреди за свет у целини.

У смислу истинитости и одговорности које демонстрира Исус не би на пр. било недозвољеним се методама пробијати мимо супарника; варати јавност; и мимо одређених личности проводити пројекте нештетности којих за (некриминалне) ближње и друга бића није довољно доказана. Хришћански ангажман може тако да захтева и самосталну мисао која превазилази једностране „лево/десно“ узорке мишљења.

Мт 7:3-5 "...извади најпре греда из ока својега па ћеш онда да видиш извадити трун из ока братова" очито не представља упутство да појединца потпуно ограничимо на субективно бављење сопственим слабостима – а то је утисак који би могли да оставе неки хришћански кругови. Само би требала да постане животна пракса да увек почињемо са собом – како бисмо тада још слободније, наиме без пројектованја сопствене кривице на друге, упозоравали одн. критиковали друге тамо где се то чини потребним. То се пак може да односи и на лично окружење, али и на политичаре.

На пророчански савет наилазимо код Јеремије 29, 7: "Иштите мир земљи у коју вас изагнах, молите се за њу Јахви, јер на њезину миру почива и ваш мир!” Ово је блиско одлуци у корист смисла за заједницу у најширем значењу.Хришћанима се преко Мат. 5, 13, Мат. 13, 33 итд. ставља на срце да се занимају за друштво и да буду “сол земље”.

И за хришћане могу ипак да постоје ситуације када ће да се мора удаљити од друштвених неприлика: Јованово откривење 18, 4: Зачујем и други глас с неба: Изиђите из ње (града ‘Вавилона’), народе мој, да вас не задесе зла њезина те не будете сазаједничари греха њезиних!”

*) Ова wеб-страница нема политичких циљева. Овде се о овој теми дају само уопштене побуде.
**) Види и нашу главу "Основе етике”.
Види и главу "Хришћанска становишта до привреде и социјалних питања”.

Повратак на садржај ове стране.

 

Хришћанство и филозофија: О Хабермасову говору “Вера и знање” *).

Филозоф проф. др. Jürgen Habermas ***), досада сматран атеистом, препознао је важност религијских предоxби као корен вредности и социјалног склада светског друштва. Верна Божја слика човека створеног са способношћу и правом на слободу могла би – како он оцењује самога себе – нешто рећи и “религиозно немузикалнима”. Свет остаје овисан од помирења и опроста – дакле од вредности које извиру из религије. Позива се на “патњу невино кажњених, обесправљених и убијених која у људским могућностима прелази сваку меру репарације”. “Изгубљено надаwе у васкрснуће оставља осетну празнину” (у секуларном друштву).

Код освештених хришћана Хабермас проналази важне услуге које би и светски мислиоци требали да пруже тим хришћанима:
- Религијска свест мора у складу са спознајом да обради “дисонантне” сусрете с другим конфесијама и религијама.
Напомена: На Западу свакако може да се забележи одређена ограничена цивилизованост опхођења. Становишта битна за екуменски или међурелигијски дијалог налазе се на различитим местима нашега главног текста те на неколико додатних страна, на пр. у вези са црквама и етиком.
- Даље мора да се прилагођава научним “ауторитетима”. Напомена: с< становишта ове wеб-странице научна већина се уопште не налази на често наглашаваном најновијем могућем станоишту или га због научном и иних разлога једноставно не жели да прихвати. Због тога је овај облик аутоиритета двојбен код многих питања. И на научном подручју нема довољно интердисциплинарне отворености и потребног плурализма. То такође вреди управо за најбитнија питања која се тичу слике човека као напр. у генској техници (проблематику које Хабермас такођер помиње); па чак и у осталим природним наукама. С тим се проблемом хватамо у коштац на више места нашега главног текста према корацима јеванђеља. Истина је дакако да је потребан дијалог између религије и науке. Према нашим искуствима онда морају да се укључе још само најновије струје природних наука **), т.ј. “истраживање споqне стране” итд. Осим тога се са стране религије морају уместо пуких теолошких филозофских зграда укључити и спознаје који потичу из свесне обраде религиозних дубоких спознаја. Једино се тако не може прешутети оно битно. Због тога се подцјењују досадашњи дијалози на основу застарелих научних парадигми (темељне претпоставке, слике света) односно скраћених предоxби хришћанства. И хуманистичке науке могу да профитирају од таквог процеса у којем човек поново постаје човеком, његова душа душом уместо пуком кемијском функцијом мозга.- Религијска се свест мора “да упусти у премисе уставотворне државе…”. Показује до какве деструктивности на религијском подручју може да дође без овог корака. Напомена: Тђа прилагођаваwе савремених хришћана слободоумним вредностима деломично је и корак у правцу извора пре стапања хришћанства с државним инструментима присиле од 325. године након Христа.

Док су се дакле хриршћански односно религијски кругови у опхођењу са свјетовним установама већим дијелом прилагођавали њихову језику морали би се према Хабермасу свјетовно мислећи и говорећи кругови у дијалог с кршћанима односно религиозним људима прилагодити њиховом стварном мишљењу умјесто да само “елиминирају оно што се некоћ мислило”. Секуларне већине у питањима која су битна за вјернике не би смјеле прогуравати већинске одлуке без озбиљне провјере што саме могу научити од приговора друге стране. Напомена: Само се тада природословци, политичари итд. у разговору с кршћанима стварно могу прилагонити одређеном “нечему” што додатно одзвања у појмовима попут “очувати створено”, “створење”, “човек” итд. насупрот појмовима као на пр. космос, биосфера, екологија, жива бића, хомо сапиенс… .

Хабермас улаже у посредничку “трећу странку” између религије и науке: “демократски освештен здрав разум” у “постсекуларном друштву” које се прилагођава даљем постојању религијских група. Напомена: То за сада у мањој мери функционише у Немачкој или само уколико се у дискусије више или мање морају да укључе велике цркве. Религијско занимање појединаца додуше на пр. у САД ужива већу позорност; религијске вредности се тамо међутим у секуларном друштву појављују у таквом облику да их се једва може да препозна.

*) ФАЗ/ СЗ 15.10.2001 или немачки текст на интернету
**) види и нашу страницу "Природословље и вера у Бога”.

***) Напомена: Хабермас и други филозофски правци:
Jирген Хабермаs је уз Teodora В. Aдорнa i Хербертa Маркузea припадао „франкфуртској школи", која је својом "критичком теоријом" утицала на студентски покрет из 1968. године и укључивала тада модификовани и неомарксистички, просветитељски и атеистички начин мишљења.
С конзервативно филозофског и теолошког погледа је од 1969. године посебно Гинтер Рормозер
критиковао теорију и праксу покрета из 1968. године. Његову 'утопију' је посматрао као заменску религију (и тиме као конкуренцију црквеном 'науку о оздрављењу / есхатологији') те је насупрот томе покушао на пример да спасе стари аугустински наук о "Два (божја) царства" - религију и државу.
Заступници франкфуртске школе као и њихови конзервативно-хриршћански привредно-либерални противници су а и данас делом набрајају једностране аргументе који наводно говоре против оног другог, одн. који "супротну страну" себи дозвољавају лажно да приказују као јединствени блок. Тако су једни пропустили пригоду диференцисано да потраже оно шта је од традиционалне структуре вредности још вредно очувања; а други су пропустили диференцисано да сагледају што је код нових социјалних покрета с оне стране идеолошких изобличености био оправдани - "еманципациони" - мотив. Многи људи у Немачкој и другде су додуше од тада направили сопствени напредак у тој дискусији, јер многи више нису били спремни на утискивање у старе "бојишнице" из 1968. године. У истраживању тај напредак међутим још није довољно доживљен – тамо се још увек појављују књиге у којима се противник окривљује за све зло овога света и где се поступци сопствених пријатеља приказују безгрешнима.

 Повратак на садржај ове стране.

 

Општа хришћанска становишта о еколошким питањима *).

У Постанку 1:26-28 "И рече Бог: Начинимо човека на своју слику, себи слична, да буде господар … свој земљи …"**) ни у ком случају не значи – као шта се то проводи кроз праксу – да се човек сме неодговорно да односи до околине. Овде је штавише реч о првобитној визији човечанства као последње створеног врхунца створења с божанским својствима. Зато се овде ради о природном ауторитету човека који је могао "дати имена" другим бићима и са одговорношћу се односити према њима. Постанак 2:15 овако формулише ту одговорност: "Јахве, Бог, узме човека и постави га у еденски врт да га обрађује и чува." Ово "чување" односи се на живо створење које се даље развија. Човек је после (успор. причу о рају) иступио из овог јединства са Богом и његовим стварањем те постао егоистичан. Будући да је темељ отпао, човек мора изнова да изгради све духовне темеље уместо да се ослања на рајске пуномоћи.

И у Новом завету се стварање сматра важним: У Римљанима 1:20 се каже да "оно невидљиво Божје, вечна невидљива моћ и божанство, онамо од стварања света, умом се по делима разабире". Римљани 8:19 "Досита, створење са свом жудњом ишчекује ово објављење синова Божјих" (други превод: "људи избављених", т.ј. употпуњених људи). Римљани 8:22 Јер знамо: све створење заједно уздише и мучи се у порођајним болима све до сада. Марко 16:15 И рече им: Пођите по свем свету, проповедајте јеванђеље свему створењу. (в. такође Колошанима 1:23).
Сада нам помаже Исус Христ. Ни он међутим човеку не одузима одговорност до ближњих, већ помаже да људи "буду савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Матеј 5:48), т.ј. тако као што је било замишљено на почетку – како би могли да спознају своју одговорност. Тек тиме долази до поновног сједињења створења. Претпоставка за то је прихватање такве врсте помоћи. Путовање човека без Бога се у Римљанима 1:20 назива и "неопростивим".

У Откривењу по Јовану (о његовом карактеру погледајте део 2 нашега главног текста) се додуше између осталог наводе катастрофални развоји који могу погодити човечанство одн. његове делове и осталу природу. Нигде се међутим те попратне појаве у времену Божјих исправака не приказују као позитивне одн. као прави божји циљеви; и нигде се у Откривењу не опрашта људима који су допринели изумирању врста или другим катастрофама нити их се подупире у допринашању овим појавама. ***) У Откривењу се ова лакомислена цивилизација посматра изричито критично.

Откривење не мења позитивну визију осталог новог завета, нпр. молитву на гори (Мат. 5 "Кротки ће баштинити земљу...").

О "креационизму", посебно проширеном у енглеском говорном подручју: наша страна не заступа нити једну врсту -"изма". Стварање света и човека ипак указује на божанску мудрост, а не толико на чисту случајност. Види и нашу страну "Природне науке и вера у Бога". Допуштене су и сумње у неке несигурне археолошке одн. податке о историји земље. Али они који су "7 дана стварања" у Постанку схватили као 7 дана у данашњем смислу од 24 сата, то би требали да препознају као тумачење: вера са тиме не би смела да стоји или да пада. Данашњи дани претпостављају готово насталу одн. створену земљу заједно с њеном ротацијом, чега у почетку није било. Већ се и у Библији каже да је "за Бога хиqаду година као један дан". 7 дана би итекако могло значити нешто реално, али "раздобља", "циклусе стварања" с не детаљније дефинираним трајањем. Сматрање најопсежнијих процеса стварања најкраћима у светлу нових открића ускоро би могло да буде једнако неодрживо као и многе доскорашње археолошке предоxбе. У Библији се довољно указује на то да се Бог још и пре Мојсија могао да објави људима попут Ноје и Хенока. Наша данашња прича о стварању могла би да посеже за старом усменом, а после и писменом предајом из таквих – правих - извора, од чега су се делови очували и у другим културама. У истраживању су познате нпр. уочљиве сличности са сумерским Епом о Гилгамешу. То не значи да је Постанак морао преписивати оданде, али нас подсећа да је Аврам потицао из Мезопотамије. 

*) Ова веб-страница нема политичку сврху. Зато се овде дискутује о општим мерилима, а не о уводним делима за поједина политичка питања садашњости. Теме које су обрађивали хришћани различитих праваца у вези с одржањем стварања су нпр. нерођени живот и злоупотреба гена и атомске енергије.

**) То би могло да сматра посебним обликом пан-ен-теистичке поставке ("Бога можемо пронаћи и у његовом створењу") – не треба га заменити са пантеизмом ("Бог је све"). Најдиректнији однос Бога и створења овде настаје уз помоћ човека (усп. и Јов 14:21, 14:23, 15). А и то постаје практично корисно тек у оној мери у којој човек тога све више постаје свестан и све више постаје сродан Христу. И радост у створењу може да води к Богу; али у таквој мистици у погледу створења могуће су велике странпутице где би Бог био још само реч за сопствене материјалне ствари и жеље.

***) Ово нпр. није јасно свима у САД.

****) Циљане могућности развоја свести су на темељу корака у животу Исуса обрађене у нашем главном тексту, део 1. Човек данас може примера ради свесно - за разлику од ранијег начина који је више личио инстиктивном - учити да опет јаче препознаје везе са својом околином те са Земљом. Притом он може доћи до "умреженог размишљања" (појам који је на другом темељу користио Фредерик Вестер), одн. "мултифакторалног размишљања" (појам који је користио Дернер за проучавање компликованих еколошких веза уместо старог, "линеарног" односно "монокаузалног", за то неупотребљивог размишљања = "1 Узрок  → 1 Ефекат". Види осим тога нашу страницу "Свест, истраживање мозга и слободна воља", те странице "Основе етичких вредности", "Хришћанска стајалишта о привреди и социјалним питањима", "Општа хришћанска стајалишта о друштву и политици", "Хришћанство и филозофија..."

Погледајте и нашу страницу "Основи етичких вредности".

Повратак на садржај ове стране.

 

Нерођени живот *.

Почетак људског живота.

Слика човека се у конзервативних и критичних хришћана штавише подудара у томе да човечји живот почиње зачећем. Библија вишеструко приказује људски живот као целину; од његова божанског извора – преко ширења живота кроз генерације – до различитих старосних одн. развојних степени појединца. Није дакле циљ говорити о "животу без вредности одн. без људског достојанства" у било којем добу пре рођења или у било којем стању старости и болести.

Проф. Бекле наводи у "Приручнику хришћанске етике" из историје неких теолога – у оригиналним текстовима којих се деломично не може наћи – уместо зачећа као битну временску тачку непосредно након тога наступајуће угнеждење (нидација). Савремене природне науке овде већином желе да буду ослобођене вредности. И природословни налази међутим приказују само течне прелазе између стадијума оплођеног јајашца и одраслог човека. И видљиве границе у друштву од којих почиње људски живот су само самовољне. Тако примерице ембриолог Erich Blechschmidt каже: Haeckelov "биогенетски закон", према којем ембрио понавља животињске стадије из историје еволуције, је застарео: сваки орган се плански развија према својој улози у човеку. Реакције ембрио се данас могу да сниме ултразвуком. Људски генетичар проф. L. Lejeune је такође наглашавао да већ и гени у оплођеној јајној станици садржавају план одраслог човечјег организма; можемо да кажемо да су физички пандан тога плана. Сродне спознаје постоје и у истраживању мозга, еволуцијској неурологији и психологији. При целовитом и непристрасном истраживању се у све ранијим развојним стадијумима могу напипати процеси свести и сећања.

На такав начин овакво представљање вредности има своје значење и ван граница религиозних кругова.

Друго питање је међутим практично поступање са таквим назорима.
Заповед "Не убиј" – Изалазак 20 – се је у времену Старога завета разумела у смислу "Не учини убиства"; при чему су се после замениле представе о томе шта је убиство, а шта убијање. У ширем се смислу мерило заповеди примењује на сав људски живот, а вегетаријанци га примењују и на животињски. Савремено полазиште унутаррелигијског "светског етоса" ** као узор садржи "културу поштовања свег живота". У сваком случају – као што се то догађа у сваком озбиљном саветовалишту за породиље, чак и када жели да потиче на ношење детета и да даје помоћ – ваља озбиљно узети индивидуалне животне ситуације дотичних лица са свим потешкоћама, страховима, тескобом итд. уместо да се паушално осуђују сви који се баве мишљу о абортусу. Женама одлука у већини случајева нипошто није лагана. Ваља размислити и о саодговорности мушкараца и околине, а не проблем једнострано приписати жени. Кад се ради о што већем смањивању и у коначници нестајању абортуса, онда је осим индивидуалних настојања напосе важно олакшати живот с дететом и са стране друштва, дакле ухватити се у коштац са проблемима који данас нуде поводе за део абортуса – уместо да се на пример надмећемо у захтевању других давања за социјално угрожене.

Правна питања*.

Исус Христ је људима препоручио свесну одлуку о етичном, моралном понашању уместо да претежно гради на пристику споqне законске норме или обичаја као што је то бивало у старозаветно доба. Правне норме могу етичким питањима ипак да дају упориште као што се то покушавало готово у свим областима живота.
Казнени прописи (попут немачког &218), било строги или либерални, имају у међународној упоредби очигледно само ограничено деловање на број абортуса. У складу са тиме је, као што већ бијаше поменуто, за решење потребно више других настојања.

Повезаност са генетском техником и медицином оплодње.

При међународним начним истраживањима и вештачкој оплодњи постоји "потрошња ембрија" коју на пример немачки закон о заштити ембрија покушава да ограничи. Преимплантационаа дијагностика (ПИД) тренутно нуди нови покушај стварања додатних узрока за абортус.

Последице на другим областима.

Тамо где се ради о заштити живота морало би да се ради и о свим опасностима којима су изложена новорођенчад – а посебно о онима којима је изложен како рођени тако и нерођени живот. Еколошке опасности погађају мајку и ембрио, осетљиви ембрио чак и јаче него одраслу особу. Заштитници живота често прелазе преко тога као и многи који се залажу за заштиту животне средине а не брине их проблем прекида трудноће, што је нпр. Франз Алт критиковао 1985. године.

*) "Путеви Исуса Христа" није политичка веб-страница. Овде се не пише против никога и не поставља политички захтев, него се информише о општим мерилима.

**) Између осталог погледајте и нашу посебну страну "Основи етичких вредности".

Повратак на садржај ове стране.

 

Део 4: О Старом Завету, и доприноси дијалогу с другим религијама

О Старом Завету и јеврејска религија (јудаизам).

Ова додатна страна је допринос бољем разумевању Старога Завета и међурелигијском дијалогу. С овим није повезан и захтев за сличним опширним обрађивањем старозаветних аката како се то на пример у овом пројекту на Интернету чини с јеванђељима и делима апостолским (први духови).

О међусобном односу Светих писама

Исус Христ и његови ученици често се позивају на Света писма која су њихови слушатељи познавали. То је најпре Стари завет. Садржи историју стварања, књиге о историји Јевреја, законске акте, пророчке акте, псалме, апокрифе итд. Исус и ученици објашњавају да им посао није да укину садржаје старих објава; да у првом реду нису дошли као објашњивачи писама него да се сада ради о животу из непосредног контакта с Богом и Христом. (Види “Основе етичких вредности” и главни текст.) Тиме се насупрот Старом завету пружају нови погледи.

У Новом завету се на многим местима могу да нађу везе са другим верским правцима ондашњега времена. Јеванђеље по Јовану се на пример очигледно вишеструко обраћа онима који су познавали гностичке науке да би им управо преко њихова поријекла објаснили оно што је различито, специфично хришћанско. Једноставан пример већ је и ознака “Беше Светло истинско…" код Јов. 1.Неке посланице св. Павла чак и више узимају у обзир спознаје људи из окружења старих мистеријских религија него јеврејске предаје. То неће да примети неко ко не познаје те традиције. На таквим местима Новога завета не могу да се нађу паушалне осуде свих старих нејеврејских аката. Такве осуде могу се наћи само на местима где се спомињу изричите злоупотребе одређених дегенерисаних култова, јер се људе жели упозорити на такве путеве. Старији, законскији пут посланства био је допирање до људи тамо где се налазе уместо захтева за заборавом њихове целокупне биографије – шта штовише ствара додатне ломове у свести уместо да донесе спасење које те ломове лечи. Од људи друкчијег порекла није се захтевало да најпре морају да преузму целокупну јеврејску традицију. Утолико су били једнаки Јеврејима (усп. Дела 15,19). О том су међу апостолима истовремено постојала разилажења која се појављују и данас.

Исусово дело је додуше у овом облику тада било замисливо само на темељима вере у Бога и надања у фундаменталне промене које су дотицале и преостали свет како је се то показало кроз пророке у Израелу. Свакако је од тада наравно било могуће нагласити хришћанство и на темељу других религиозних традиција уместо Старог завета. То је на пример покушао Мани, утемељитељ манихејаца који су се проширили у Азији. После их је црква прогонила те су данас практично истребљени. Исходиште је за њега такође била монотеистичка религија Заратустре у Перзији. У којој мери му је на такав начин успело тачно обликовати Исусову улогу и у којој мери му то евентуално унаточ високом нивоу његових наука није успело (на пр. једнострана изолација од света у науцима), друго је питање којим се на овом месту нећемо опширније бавити.

Јеврејска религија (јудаизам) створила је након хебрејске Библије и неке друге акте попут правних темеља (мишна) и коментара (гемара) Талмудау бабилонској и јерузалемској варијанти. Тампон где одговарајући делови Јеврејства теже за тиме да 613 закона (халаха) примењују формалистички – уместо да ситуацију посматрају без предрасуда узимајући у обзир Божју љубав – постоје тешки проблеми. Слични проблеми могу да настану и у случају шематске примене црквеног права (па чак и световног права). Надаље су ту и темељна дела одређених праваца, напосе мистичко-езотеричких аката кабалистике: зохар/сефер језира. Последњи споменути акти датирају из 13. века, могло би их међутим да се повеже са старим предајама; нешто од њих подсећа чак и на стари Египат. Данас такођер постоји јеврејска мистика.

О представама Бога.

"Бог Аврамов" доживљен је и као лични Бог фамилије, племена и народа; а друге стране и као Бог космоса. Та вера је тек с временом попримила строго монотеистички облик ка ком су увек изнова позивали пророци.* На почетку се Бог у Старом завету назива “Елохим”, - т.ј. “божански дух стварања” а не материјалним ванземаљцем с генетичким експериментима итд. као што се данас шпекулира у многим књигама -; уколико је било деломично проблематичних утицаја на развој Земље, појавили су се тек после. Семитске речи „Елохим“ и „Алах“ (исламско име за Бога) имају засигурно исто порекло, такође и „Ел“ Канићана.

Име Јахве/ Јехова/ ЈWХW у Старом се завету појављује тек после. Током епоха је уз приближавање Богу између осталог настало доживљавање Бога као Јехове, тврде мистички и хуманистички извори попут Lorbera или Steinera. Једино преводи нажалост користе увек исти назив иако се у оригиналу налази много различитих имена Божјих. Тако се преко људи различитих епоха заобилази различита спознајна природа. Човек је после најверојатније помутио провотно стварну спознају Бога као Јехове, а и негативна бића су у том суодносу повремено могла заводити људе, духовност којих је била разводњена и који су били пуни мржње. У многим религијама постоји феномен да су људи, чија је духовност постала плитка и који су, на пример, били пуни мржње, били слабо отворени за корективне речи пророка. Тако се не морају све приче у Старом завјету односити на стварнога “ Jahwu" или на “ JHWH" у смислу духовних објашњења проф. Ј. Ј. Хуртака/ УСА. То међутим још увек не значи да сваки старозаветни догађај можемо оцењивати помоћу људске логике нашег садашњег друштва. Бог сам најбоље зна због чега нешто чини и због чега нешто захтева од људи.

Веровање у Месију и Христа.

"Христос” је већ у септуагинти, преводу хебрејске Библије на грчки коју су 3./2. веку пр. Хр. јевреји приредили за Јевреје, реч за “мешиах”, наговештеног Месију (Спаситеља). То дакле није Павлово откриће, иако су у то веровали неки савремени писци. Свитци из пећина у околини Мртвога мора (Кумран) показују, да су дубоко религиозни Јевреји управо у деценијима/вековима пре Христа очекивали месијанско краљевство мира попут оног описаног у Јешуи 11. Већ и тада су постајала различита тумачења о бити Месије – тако су и Исусови ученици тешко могли да разумеју да се код наговештеног новог “краљевства” не ради о спољној националној побуни против Римљана, него о духовном развоју који све мења, о “небеском краљевству”.

Заједница у Кумрану се често убраја у строге, духовне Есене, у оно време уз фаризеје и садуцеје треће главне школе тадашњег јеврејства. Тачније се радило о независној, Есенима сродној заједници која је имала добре контакте с другим правцима у тадашњем јеврејству, уз мирољубиве Есене и с такође самосталним милитантним “зелотима”, и с фаризејима у Јерузалему (ови су тој заједници у невољи поверили записе о благу у Храму; очито им се унаточ различитим погледима могло веровати). “Правило заједнице” 1QS садржавало је податке о очекивању Месије. Споменута су чак 2 Месије одн. 2 лозе очекиваног Месије, које су се по тадашњем праву могле да односе на Исуса: преко Јосифа из куће Давидове и преко Марије из свештеничке Ааронове лозе (Ово на пример спомиње и Carsten Peter Thiede, који се овим свитцима бави по налогу израелска канцеларија за старине).
Пророчанство из Михе 5,1, према којем Месија потиче из Бетлема, није имало никаква значења у круговима који су неговали очекивање Месије. Успркос томе се на пример јеванђелист Матеј позива на ово пророчанство. Многи су то непромишљено сматрали његовом досетком, јер је Исус из Назарета. *

С Исусом се често повезује место код пророка Данијела 9:25: Од наговештаја изградње 2. Јерузалема (в. Нехемија 2:18; ца. 445 пр. Хр.) до смрти (2.) Помазаника протећи ће укупно 69 “седмица”. Ако се овде ради о “годишњим седмицама” из сваке седме године (успор. значење “суботњих година” итд.), онда се стварно указује на време распећа.

Слагања између јеврејских и хришћанских теолога у погледу Исуса.
Многи савремени јеврејски и хришћански истраживачи у међувремену су дошли до следећих заједничких ставова:

- Исуса сматрају стварном историјском личности, рођеном у Назаретуу Галилеји; био је син Јосифа и Марије (Мирјам); одрастао у кругу браће и сестара;
- крстио га је Јован крститељ и проповедник покајања; након тога је осетио да је позван на јавно деловање; из тог је контекста тада настао покрет следбеника Исуса;
- као путујући проповедник је поучавао молитву једном Богу, а због Божјег краљевства које долази народ је позивао на обраћење.
- при томе је учинио многа чудесна излечења, нпр. психичких болесника; посебно је добро био прихваћен код социјално и друштвено слабих, жена и болесних;
- да је у Галилеји и у Јерусалему дошло до сукоба са јеврејским свештеницима који су довели до његове насилне смрти од стране Римљана.

Између Јевреја и хришћана остало је спорно између осталог,
- да ли је Исус био пророчки предвиђени Месија; - постоје међутим и месијански Јевреји који признају Исуса као свог Мојсија;
- како треба гледати на распеће и веру у васкрснуће;
- како Хришћанску веру треба разумети опсежнији Божји народ – изван оквира Јеврејства;
- какав је тачно био однос између Исуса и Бога.
(Ипак постоје и Јевреји и хришћани с ектремном критиком према другој религији.  У међурелигијском дијалогу они не играју готово никакву улогу.)

За теологију утврђену на хришћанству као верској заједници, а за друге културне кругове би могла утолико интересантнија бити побуда R. Steinera да Христа посматрамо попут бића које је и у предхришћанским добима већим мудрацима било веома добро познато; које је до изражаја дошло у хиндуском Висхwас Карман, Ахури Мазди код Парса, богу сунца Озирису код Египћана, и у келтском Белемису = Балдур, Аполон. Види и поглавље “На почетку бијаше реч” у овом тексту.
У вези с христологијом Rudolfa Steinera види између осталог збирку предавања: “Духовне језгре у небеским телима”, 1912; ”Припремни степен за мистерију Голготе”, 1913, 1914; ”Од Исуса до Христа”; “Христологија”.

Још после, пре 2000 година утеловљење Христово на земљи, које човечанство истовремено преузима на себе и поновно прима у свој живот, опажамо као мерило на повратној тачки светског развоја. култови деломично су дегенерисани као што је и хришћанство после постало површно. Истраживање у таквом правцу би међутим успркос томе имало одређено значење. Христ би се у том случају указао као нешто што не одговара оној улози јамства моћи одељене религијске заједнице која му се понекад приписивала. Биће које утеловљује обновљену уопштену људскост, дакле “нови Адам” с Голготе.

*) О развоју хришћанства погледајте и Prof.. Hans Küng, Das Judentum. Wesen und Geschichte, Sonderausgabe 2007. (он тежи за интегрисаним истраживањем која ће успркос археологији и критчном истраживању старе акте схватати озбиљно као садржајне изворе и који и хришћанима и Јеврејима дају материјала за размишљање. Ми не делимо све тамо споменуте закључке историјско-критичног истраживања, догађаји с Исусом се понекад превише доживљавају као субективни доживљаји; Küng је пак отворен за самосталну неистражену стварност таквих догађаја.)

**) И за време старог завета вреди да би истраживање могло да добије вредне потицаје када би надахнуте/ визионарске акте разумела у њиховом посебном карактеру те их узела на знање; у овом случају уз Rudolfa Steinera нпр. Annu Katharinu Emmerich, "Das Geheimnis (Die Geheimnisse) des Alten Bundes". Посмотрите “предпотопно” и новозаветно доба у актима кроз “унутрашњу реч” Јакоба Лорбера: www.lorber-verlag.de као и Rudolfa Steinera. Због спознаја мистике може се посве заборавити теза неких према којој Исус никада није постојао као историјска личност, или је једноставно био путујући проповедник.

Update English/ Deutsch.

Повратак на садржај ове стране.

 

Заратустра.

Првобитни науци Заратустре данас се још могу да нађу у Парса и њихову светом писму Зенд Авеста. Истраживачи те религије у Индији обелоданили су да је та религија старија но што то мисле западњачки истраживачи тако да су антички историчари вероватно били у праву. Надаље се показало да се код те религије првобитно није радило само о оној космичкој борби између светла и таме коју су после преузеле гностички науци. Лични бог по имену Ахура Мазда стајао је као “свевишње добро” изнад тих супротстављених снага. Појам за неличну страну Божју био је “Аху”. (Адреса за савремене духовне изратке из те религије: Маздаyасние Monasterie, Mustafa Bldg., Sir Pheorzeshah Mehta Rd., Bombay 400001, India.). На други начин је било откривено да у иранским предајама у складу с библијским извештајима постоје упозорења на Ноу/ Нуакха. Наш дојам је да Зенд Авеста има још пуно заједничког с оном врстом праобјаве човечанства пре предњеазијског потопа – т.ј. с најстаријом вером у Бога којој Ноја остаје веран и у тој дегенерисаној култури. Аврам није био први који је славио једног Бога. Има назнака да је првобитни облик те религије у писменом облику постојао пре потопа око 3500. године пре Христа и још постоји могућност да ће се једнога дана појавити акти из тога старог доба. Лорбер један од тих несталих списа назива “Seanthiast Elli"; Бог се људима пре потопа наводно указао као “Абедам” онако као што је после деловао преко библијског Melchisedeka.

Парсе осим тога многи муслиманске духовнице у Ирану убрајају у “тумаче” Кур’ана једнако као што Јевреје и хришћане не убрајају у “невернике” него у оне који верују у истога Бога и на којег их непрестано подсећају пророци. И у овој се религији као и у свим другима изгубило понешто од првотне духовне дубине што данас поново треба установити.

Мани (216-276) је покушао хришћанске науке здружити са старом заратустријанском религијом. (...) (Тај покушај се овде неће оцењивати; види опширнији текст на енглеском или немачком.

Повратак на садржај ове стране.

  

Информације о Исусу Христу и исламу.

Међурелигијски дијалог

Ово је допринос бољем разумевању између религија и мирном "међурелигијском дијалогу" који се одвија већ годинама. Ове напомене не настоје у целости карактерисати зато што и у исламу постоје различите школе.****

Ку'ран*) и друге религије писма

Ислам значи "Покорност (покорити се Божијој вољи)", такође и "Преданост (Богу)".
Свето писмо ислама, Кур'ан, схвата се као надахнуће које је пророку Мухамеду дао Бог одн. анђео Гибрил - којег можемо идентификовати с и у хриршћанству познатим арханђелом Гаврилом. Сигурно је да се Кур'ану приписује централно значење. Осим тога за тумачење су важне и друге традиције (сунна, дословно "обичај") наслеђене из времена пророка (hadith). А и пророк је по свом сопственом понашању човек, а не бог. Треба такође имати на уму да као и код хришћана постоје муслимани који своје Свето писмо тачно не познају. 

Хришћани одн. јевреји се у Кур'ану деломично директно ословљавају као "ви људи писма" (људи књиге, нпр. сура 4, 171*) и као "ви деца Исраелова". Стога би се могли бавити и Кур'аном*) иако то већином не чине. Религијске ¸науке се у сваком случају баве Светим писмима свих религија и између осталог истражују историјски развој њихова тумачења. Света писма треба наравно проучавати с поштовањем. Један део муслиманских коментатора Кур'ана пише да - вјероватно при Богу - постоји праоблик Кур'ана која је доступна само чистим анђелима и чистим људским посланицима, други део тих коментатора интерпретише да читатељ Кур'ана на Земљи мора бити у чистом стању.

Сматра се да је Пророк дошао за "време" (или међувреме; друго значење: након међувремена) након једног прекида у пророковању (Сура 5, 19*). Кур'ан разликује вернике у смислу наука Пророка Мухамеда, "људе Књиге" (људе Писма), и "невернике". Под појмом "људи Књиге" посебно се мисли на Јевреје и хришћане који с муслиманима деле исту традицију, а понекад и на заратустријанце (Сура 22,17*). Јер Кур’ан признаје и ланац "пророка" који су своме народу односно у своје време давали у складу с науком о једноме Богу, оностраном суду и молитви (нпр. сура 6, 83-92, сура 7, сура 4,136*). Уколико људи ових религија верују у заједничке темеље, у самом Кур’ану се не убрајају у невернике. (сура 5,48* и др.) У првим вековима ислама на хришћане и јевреје није се вршио притисак да пређу на ислам (у складу науку у Ку'рану, "нема присиле у религији", види сура 2, 256*).

Аврам је један од "ханифа" који су као појединци директно нашли веру у једнога Бога.
Аллах - предисламски староарапски ал-илах - има као семитска реч сигурно исто поријекло као и "Елохим", име Божје у хебрејским књигама Мојсијевим.

"Неверницима" - буквално: "прикриватељима" - у строгом смилу су у време Пророка Мухамеда сматрали политеисте одн. поклонике кумира против којих се борио у Арабији, а на које већ упозорава јеврејска и хришћћанска Библија. Данас се неверницима у исламу у ширем смислу сматрају они који не верују у једнога Бога и Божји суд. Појам се данас понекад погрешно паушално примењује на све немуслимане, а понекад чак и на муслимане неког другог усмерења.

Исус Христ у Кур'ану.

Исус се поред Библије спомиње и у Курану (7. век након Христа). Ту има и заједничких особина али и разлика. Треба напоменути да Кур'ан Исуса на многим местима признаје као пророка, као посланика Божјега,  и као "реч" Божју без поближе објашњеног значења, и као дух Божји (сура 4,171), "створена попут Адама" (суре 2, 3, 5,...). У правилно сватаном исламу дакле вреди више него код оних савремених хришћанских теолога који допуштају само социјалног реформатора Исуса. У Кур’ану једино није прихваћен наук о - према хришћанима већ у Мухамедово време на веома земаљски начин сваћеном - Исусу као Сину Божјем у оквиру каснијих наука о тројству. Хришћана који би на аутентичан начин могли да објасне оно што је тим првобитно било мишљено како би то могли да схвате и људи друкчијег исходишта скоро није ни било. (нпр. сура 6,101*). У Посланици Римљанима 1.4 каже се да је Исус у снази Духа просветитеља "постављен као Син Божји" - дакле да није рођен.
Хришћани би се утолико могли да сложе с муслиманским уверењем да Бог није рођен и да Исуса није родио него створио. Појам (грчки) "Логос" - који се у Библији користи управо за божанско порекло одн. послање Исуса Христа - надаље се у јеванђељима преводи и као "Реч" (види горе) што се у Кур'ану користи за Исуса. Јесу ли у инспирацијама Кур'ана - као и у Библији - скривене тајне које до сада нису докучили ни муслимани нити хришћани па је због тога свађа око појмова непотребна? Хришћанска схватања тих наука као "наука о многобоштву" нису у складу с оним што је Исус сам поучавао. "Не изабрасте ви мене,него ја изабрах вас да идете и род да доносите и род ваш да остане те вам Отац (Бог) дадне шта год га заиштете у моје име (т.ј. у утроби повезани с Исусом)" - Библија, Јеванђеље по Јовану. 15:16. Све се у Исусову животу окреће око једног Бога с којим је уско повезан и којему управо он може да приближи људе.

Појам "Логос" (грчки, у Јеванђељу по Јовану 1"Реч Божја", ознака која је тамо повезана с Христом) појављује се у Паретовом преводу Кур'ана на немачки неовисно о Исусу али се у другим издањима Кур'ана схвата као "посао" Божји одн. "наредба" Божја (сура 13,2 и 13,11*).

Кур'ан види Исуса "попут Адама" којег је Бог створио од земље (сура 3,59*) и говори о "посланику Божјем" из духа Божјега који наговестио Мирјамино (Маријино) безгрешно рођење Исусово (сура 19,17-22*). У Хришћанској верзији анђео господњи најављује Исусово рођење из духа светог. И овде се у Кур'ану каже да је Исус био ојачан Духом светим / Духом просветитељем (сруа 5,110*).

Према Кур'ану млади је Исус најавио своје васкрснуће (сура 19,33*) чиме би се додуше могло мислити и на његов поновни долазак на "судњи дан" (суд с васкрснућем верника) који се у Кур'ану често помиње, видио под суром 4,159* () . Кур'ан такође говори о томе да је Исус жив био уздигнут на небо (сура 4,157-159*, сура 3,55*).

Муслимани и хришћани се не слажу о томе је ли Исус пре свога узнесенја био распет на крсту, умро и кроз Бога победио смрт - као шта то кажу хриишћани - или је ли без распећа жив био уздигнут у небо - као што то верују муслимани. Заједничко је међутим веровање да у време узнесенја није био "мртав", него да је нпр. поучавао људе.

Већ у сури 3,55* одн. 5,48* каже се "сигурно би вас учинио чистим" и "...Аллаху је повратак свих вас, па ће вас да обавести (у земаљском животу) о оном у чему сте се разилазили". Решење неких преосталих тајни би хришћани и муслимани стога могли да дочекају у миру уместо да се споре.

Кур’ан исто тако садржава васкрснуће верника за време суда (сура 36,77- 83; сура 69,13- 37; суре 75 и 99* и др.). Исус ће тада поновно да доће и да сведочи о људима Писма који верују (сура 4,159; успор. сура 16,89*). Они, дакле и немуслимани, који верују у Бога и судњи дан и чине добро ()према Кур'ану се не морају бојати суда (сура 2,62; сура 4,123-124; сура 7,170*). Суд је у Кур'ану као и у Библији једнозначно Божја, а не људска ствар било да се ради о хришћанима, муслиманима или јеврејима.

(Такве успоредбе религија овдје не служе да би се посумњало у независност Кур'ана.)

О етичким темељима ислама и хришћанства

И етички темељи 3 "аврамитских религија" уско су повезани. заповеди се, иако не у облику пописа, појављују и у исламу, између осталог у сури 17,22-39, сури 5,38-40, сури 2,188, сури 4,135, сури 2,195 и сури 17,70* (људско достојанство). Кур’ан на пр. строго и без изнимке забрањује убиство невиних (сура 5,27-32*). Појам "Јихад" (xихад) значи само: "борба"; значење "Свети рат" не произилази из Кур'ана него из изрека Пророка Мухамеда и исламских правних школа ***): Духовно-морални рад у унутрашњости на властитим, од Бога удаљеним страстима сматра се “великим xихадом”, којему се придаје веће значење од свих споqних разилажења. ((Успор. на пр. Исусову посланицу, "извадите најпре брвно из властитог ока…"- На такав су начин свој темељ изгубили многи споqни конфликти.) "Xихад речи" је мирољубиво заступање вере. “Xихад руком” је делотворан, поучан пример верника. “Xихад мача” назива се и “мали xихад”; дозвољен је само за одбрану нападнутих верника и "без преступа" (успор. Кур'ан сура 2,190*). "Жестина” опхођења с људима друкчиј вере има додуше свој основ и у Кур’ану (сура 48,29*, сура 47,4*); такви „жестоки“ одељци могу da се упоредe сa другачијим местима, где проналазе своје границе, (као што је „У религији нема присиле“, Сура 2, 256).
Опширна су традиционална правила за опхођење између полова укључивши и забрану брака с припадницима других религија итд. 

У исламску праксу спада: "Сведочење да нема бога осим Бога (Алаха) и да је Мухамед посланик Божји; 
да се обављају прописане свакодневне молитве (сура 2,177*); 
да се придржава годишњег поста у месецу рамазану (сура 2,185*);
да се по могућности једном у животу изврши ходочашће (сура 2,196*);
и да се плати заккат (намет у социјалне сврхе) (сура 2,177*)"

У данашњем исламу нема централне институције која би одлучивала о религиозно-техничким питањима. Позиције које дели знатна већина признатих правника вероватно би биле широко прихваћене.

*) Између осталог је коришћен "Кур'ан, превод Рудија Парета", Kohlhammer-Verlag (немачки), који је довољан за научну расправу и јасно разлучује буквалне преводе и додатке за боље језично разумевање. Овде се користи у исламском свету најупотребљаваније египатско бројење стихова. У другим преводима може да се користи неки од других двају бројења стихова; у том случају споменуто ћете место наћи кратко пре или после наведеног броја стиха у истој сури. Тешка преводљивост Кур'ана не односи се на таква јасна места која су наведена овде. Значење места у Кур'ану је било успоређено и с делом "Дер Der Koran, übersetzt und kommentiert von Adel Theodor Khoury, 2007 (немачки)" превод којег је доживио признање и код муслиманских научника (нпр. др. Inamullah Khana, тадашњег генералног тајника Светског исламског конгреса) и чији коментар узима у обзир традиционално тумачење школа исламског права.

***) И историјски "хришћански крсташки ратови" нису били утемељени на Библији, него су то била људска дела те стога на пример код већине европских хришћана стоје на лошем гласу.

****) (Упор. у ту сврху у исламу суру Кур‘ана 164, стих. 125.) 

Повратак на садржај ове стране.

 

Информације о Исусу Христу и будизму.

Овде ћемо да се упустимо у заједништво и разлике између будистичких праваца и хриршћанства које је свесно својих сопствених духовних дубина. С тим није повезан захтев за опширним описивањем Будина живота и наука (500 прије Христа). * ) Овде ћемо штовише детаљно да обрадимо главне тачке.

„Ništa" i Ja.

Бит је првотних поука Буде, које су још основ “хинајана”-будизму, све веће ослобађање човека од свега што не припада бити његова бића. Чежња споqног и унутрашњег духа, која води до патње, препозната као “неприпадање самобитности” (“анатта”) требала би се уз медитацију да угаси преко одговарајућег животног и образовног пута и прећи у стање нирване. То је у већини случајева погрешно схваћао после настали правац “махајана”-будизма – који је иначе донио и напредак, на пр. израженије саосећање са свим бићима уместо изолације од света. Споменути, увек присутан појам несамобитности тумачио је као да уопште не постоји “ја” који би остао након одлагања егоистичких нижих особина. У складу с тим нагиње према проматрању нирване као “ништавила”. Чак и код описивања сопствених виших искустава сам је Буда говорио: “С временом сам … спознао (и) беду области у којем нема ни запажања нити незапажања, тога сам постао у потпуности свестан и полако се приближио тачки где укидање опажања и осећаја доводи до стања среће у којем сам уживао у дубини своје душе.… И тако ја већ неко време – након потпуног искључења заборава – добивам укинуће запажања и осећања и у томе устрајем, а утицаји су, након што сам све то у мудрости спознао, пресахнули.” (suttam anguttara-nikkaya 9, број 41 …).Ту се може препознати да Исус Христ исто тако потиче на оплемењивање различитих људских особина те даје побуду да тиме свако започне код себе уместо да критикује друге.(Види главни текст стране "Путеви Исуса Христа"). Себе и своје ученике надаље не поистовећује са светом или било којим свтским активностима, не говори да не припадају свету него упечатљивије него у изворном будизму да у том свету живе и делују (Јов. 17) претварајући га у квасац.

У сваком се случају у Исусовим и Будиним изрекама о питањима живота може да утврди толико много далекосежних подударности због којих су неки већ вековима слутили да је Исус подучавао будизам. То ипак није тачно. За објашњење тих сличности не требамо никакву спољну предају како то замишљају неки модерни истраживачи, - иако је можда и било понеких контаката. 
Исто тако би могло да се каже да је проповедао овај или онај други наук. У нашем се главном тексту између осталог објашњава да такве деломичне подударности почивају на духовним реалностима, које на сличан начин могу без преписивања опазити сви којима су доступне. То је у коначници инспирација уколико није извештачено, уколико долази из вечног извора без којег не би постојало „нешто" или „ништа" или „не ништа" итд. или ослобођење од тога јер то ослобођење само без тога не би имало никаква смисла. Из оног шта стоји иза свега и шта је скривено у свему и истодобно посве ван свега. То нешта није манифестовано, а ипак већ све садржи, и на крају стварања бит ће свему унаточ веће но на почетку дакле нешта у земаљском смислу барем једнако тако протуречно као Коан (парадоксална изрека код медитација у Зен-будизму). Нешто шта се не може појмити теоретским путем иако је људски дух довољно флексибилан те се покушава барем индиректно да приближи или у својој унутрашwости да обради виђено.*****
То је она снага коју религије имају насупрот материјалистичко-егоистичком друштву и недовољно користе. Сличности и контакти међу религијама нису променили ништа од чињенице да све имају властите и деломични чак и различите путеве.

Међу хришћанским мистичарима мајстор Екехард најближе стоји источном безличном гледишту. Међу будистичким правцима можда се као мост могу да нагласе учења Нихирена. Међу осталим индијским мудрацима је Сри Ауробиндо - и његова партнерка, „мајка“ - најближи европском личном или стварном гледишту: пролазио је кроз нирвану и спознао - наводно на начин који је сличан неким хришћанским мистичарима - да иза начина доживљавања „нирване“ постоји нешто сасвим друго од самог „Ништа“. Он говори о „Највећем“ и жели да донесе на Земљу одређене аспекте тог највећег. Има људи код којих је управо Сри Ауробиндо био мост како би се опет пронашао пут до хришћанства - додуше у његовом стварном језгру где се, на пример, ради о потпуно реалном „наследнику Исуса“ до оне силе, која је код Исуса дошла до изражаја у његовом ускрснућу.

„Последња стварност“ и питање о Богу

Оплемењене људске особине на јеврејском односно хришћанском подручју додатно су повезане појмом греха против Бога. Овде се најпре ради о одржавању религијски утемељених етичких норми; тачније посматрано о савладавању свих својстава које нас деле од Бога. У правилу чак и код већине будиста – превладава уверење да у будизму нема Бога. Због тог се у заједничким етичким ставовима различитих религија позива само на “последњу истинистост” с оне стране материјалног живота прихваћену од свих религија без обзира на њезино значење . Ово у најмању руку није посве тачно. Буда није тврдио на нема Бога, него се управо под тадашњим околностима већином ограничавао на даље посредовање спознаја о људском путу. Буда је на питања хиндуских свештеника о Брахми, божанству стварања у Хиндуса, одговорио: “Брахму добро познајем, и брахмански свет, и стазу која води у брахмански свет, такође знам како је Брахма ушао у брахмански свет.” (Digha Nikaya, 13. говор – уз позивање на духовна искуства, а не само на хиндуистичку књижевност.) Брахма у Хиндуса се без даљега не може поистоветити с “Богом оцем” Исуса Христа; ради се пре о персонификацији деломичних божанских својстава током времена насталих у различтим културама. У сваком случају није ознака за негативне снаге.

О чему међутим говори онај који говори о вишем пореклу тада чашћених богова уместо да части себе као највише биће? За Буду је порекло и циљ очигледно лежао у неманифестованом. Та неманифестована највиша реалност међутим није „Ништа“. Једноставно се налази ван свега о чему си човек помоћу својих земаљских, физичких или менталних способности може да створи слику.
И одједном нам се приказује паралела коју хришћанство, јудизам и ислам свесно не препознају. У свим тим религијама наиме постоји спознаја да нема никаква смисла или да је чак забрањено стварати слику Бога па и ако је разлог томе заборављен. Ујеврејизму се њихово име за Бога није смело директно да помене. Види такође на нашој страници „Религија као повратна веза човека с Богом" напомену 2) о архетиповима.

Јеванђеља односно откривење "Оца”означавају као Оног из којег извире стварање и у пунини којег се завршава (алфа и омега), који дакле стоји изнад ње и њезиних особина, и која се пре њега није могла да досегне. Хришћански мистици попут Јакоба Бемеа на основу су својих аутентичних искустава изричито упозоравали да се тај Бог не налази само изнад земаљског стварања него и изнад оностраних и небеских светова.**) Не води далеко када се религије у научној литератури успоређују често без укључивања оних који су постигли дубока религијска искуства. Без њих се не може да нађе ни језик којег би разумеле обе стране.***

Будистички пут доводи до уласка у “нирвану, оностраност оностраности нешто шта је за већину тако далеко као шта је то за већину хришћана мистично јединство с Богом -****. Буда је додуше указивао на могућност да Bodhisattwa "ослобођен од поновних рађања” може добровољно да сиђе да помогне остатку човечанства.
Христ је узашао Оцу (“и гроб бијаше празан, васкрснуће и узнесенје) да би се након тога поново вратио. С Христом данас може да дође до јачег пробијања од највиших Божјих равнина до доле на земљи.

Овде још треба да се спомене Рудолф Штајнер по којем је Буда једну мудрост донио од љубави док је Христ донио снагу љубави, која на крају све вуче назад или још боље: напред ка божанској савршености. „Молите Оца у моје име"- тј. у складу с њим, кроз њега, иде хришћански пут у једно. Овде се Буда на известан начин гледа као претеча.  

Ко жели да спозна како се стварно понаша, треба да иде на свом одређеном путу и да пита самог Христа односно Буду!

Буда у "Калама Сутри": "Не дајте се водити..., чувењима, ...предајама, ... дневним мишљењима, ...ауторитетом светих аката, ...чистим разумским разлозима и логичним закључцима, ... измишљеним теоријама и преферисаним мишљењима, ...утисцима о властитој предности, ...ауторитетом вође. Али када сами спознате ...". (Спознаја и стварно верско уверење имају пуно више заједничког с вером од само интелектуалног веровања.)

*) Предајом сачувани Будини науци напосе се могу наћи у опширним преводима K.E. Neumanna, "Будини говори: средња збирка”; такође у “дуљој збирци”.

**) За људе с теозофском употребом језика треба поменути да се у теозофском смислу нирвана односно дисање налазе испод “паранирванске” и “логоистичне”, божанске равнине.

***) Посебно је хришћански мистичар мајстор Екехарт описао своја искуства тако да и без појма нирвана могу да се препознају сродност, али и разлике с искуством нирване, будући да је то за њега повезано са сусретом с Богом.

****) Повратак Богу са оним најважнијим из искустава проласка кроз свет је, с једне стране повратак изворношћу која је већ увек била ту; а ипак је то истовремено и нешто додатно што тамо пре није било, као што су, примера ради, два конгруентна троугла. Овај парадокс је разумљив само код искуства које је продубљено у мистично.

*****) Такође постоје филозофски аспекти. У махајана будизму Нагарјуна описује у својим Општим коментарима о Прајнапарамити, да се нешто као стварно може видети нестварно, стварно и нестварно, није ни стварно нити нестварно, дакле четвероструко уместо чисто дуалистичког или / или. Пошто класични разум није довољан да би се у потпуности разумело, могло је као код парадоксних изрека зен будизма (в.г.) водити до тога да човек изађе из тог дуалистичког разума (облик "просвећивања") те је тако могао имати преглед с вишег гледишта. У европској филозофији постоји други пут до проширења размишљања поред оног старог дуалистичког или /или. Хегелова Дијалектика о тези и антитези узима у обзир из тога добијену синтезу. Тако она може вежбати сам разум да заузме стајалиште које стоји изнад супротности или привидних супротности. Наш хришћански пројект је независно од тога развио нешто сродно тако што се са различитих гледишта може сагледати схватљиво, компатибилно (савладавање привидних супротности).

Повратак на садржај ове стране.

 

Информације о Исусу Христу и хиндуизму.

Додатне стране пројекта на интернету "Путеви Исуса Христа" о различитим другим религијама допринос су бољем разумевању истих и међурелигијском дијалогу. Овде покушавамо да представимо сличности и разлике између хиндуистичких праваца и хришћанства које је (поново) постало свесно својих властитих духовних дубина. С овим није повезан и захтев за опширним описивањем хиндуистичке религије. Овде се прецизно обрађују само најглавније значајке.

Исус Христ.

У науцима хиндуистичког извора постоји појам "аватаре" различитих степени. Под њим се подразумевају људи који на земљи не постоје због сопствена развоја већ због добробовољног доприноса развоју једног народа или човечанства, као кап "из божанске потпуности". Разлике између оваквих узастопних “аватара” и религија често се у таквим схватањима расплињују док јеврејско и хришћанско схватање "Бога историје" наглашава аспект даљег развоја те посебно с тиме повезану улогу "Месије" (извод из главе "На почетку бијаше реч…" из главнога текста * ).
Овдје се с индијског становишта успркос томе ради о дозвољеном приближавању поимања улоге Исуса Христа. Зато и хиндуистички мајстори јоге често Исусу придају већу улогу од оне под савременим хришћанским теолозима који Исуса посматрају само као обичног човека односно социјалног реформатора. Постоје међутим и хиндуси који Исуса посматрају само као једноставног мајстора односно учитеља. При свему томе треба узети у обзир да су духовне дубине хришћанства деломично нестале те да се морају поновно спознати како би се омогућио садржајнији дијалог с другим религијама. (На томе ова страна ради у својим опширнијим текстовима * ).

Путеви јоге** и хришћанство.

У складу с речи "Будите дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Матеј 5,48) најзанимљивије је у свакој религији питање камо воде практични духовни путеви. То су у случају хиндуизма разнолики путеви јоге. Савладавањем вањске и унутрашwе природе човека’ настоје душу довести до њезина божанског савршенства’.
У вези с тим постоје европски смерови школовања (…), који под другим именима укључују елементе као што су на пр. у јоги познати живчани центри или центри свести – чакре. Таква настојања нису аутоматски "нехриршћанска" као што је то мислила црква, него су ти центри у човеку већ били познати хришћанским теозофима у Средњем веку (Јохан Георг Гихтел), те се у међувремену могу да препознају као стварне структуре енергије присутне у сваком човеку; једнако тако као што вештина напосе у Кини познате акупунктуре није аутоматски "таоистичка" – јер их се мерним апаратима, а у најновије време и помоћу хистологије може да пронађе у човекову ткиву. (извод из "Свете ревности" у главноме тексту). Упореди и дјела Албрехта Френца "Хришћанска јога кршћанско образложење индијског начина медитирања", гдје се претпоставља да су хришћанство и практични методи јоге компатибилни.

За Хршћане је одлучујући духовни став; т.ј. вежбе се посматрају као припрема властитог бића за деловање Бога или се криво мисли да се савршенство у Богу може да изнуди техникама (вежбе тела и дисања, певање мантри, концентрација, медитација и контемплација..) ?.

Још једна таква разлика код хришћана: када се на пр. у јоги појаве појмови попут "Христове снаге" опажа се да је Христова моћ излечења део његова бића која одозго делује на целога човека или се можда доживљава само као изолована космичка снага? Ако се изравно не прилагодимо Христу како ћемо знати да оно што смо доживели заиста долази од Христа? (делом из "Питања о чудима" у главноме тексту) *

У сваком случају постоје и изворнији хришћански путеви уместо метода из других извора прилагођених хришћанству; само они могу у данашње време донети плод. Прастара пракса православних редовника на гори Атос ("кyрие-елеисон", "Господине смилуј се") била би у индијској терминологији на пр. хришћанска вежба дисања и мантри. (Успор. "Тишину у пустињи" из главнога текста) * . Надаље постоји на пр. специфично хришћанска евангеличка медитација на којој се темељи наш главни текст, а описана је на додатној страни "Хришћанска медитација" *.

**Индијска реч јога дословно значи "упрегнуће", т.ј. поновна повезаност с извором, што је слично дословном значењу латинске речи религија. Методе тренинга за тело, душу и дух хиндуистичког извора.

Хришћанске и индијске врсте мистике.

Уживљавање у распеће односно "поноћ душе", "мистичну смрт", пролаза кроз напуштеност свега шта је човеку могло да буде ослонац, које су у овом или оном облику осетили сви познати хришћански мистици (на пр. мајстор Екехарт), слично је у неку руку врхунском доживљају јоге, појави nirvikalpa samadhi односно спознаји празнине у "нирвани". Хришћанска мистика је ипак пружала спознају да се у односно иза те празнине ипак "нешто" крије, наиме Христ односно Бог. Ауробиндо је показао да је и на индијском путу могуће прелажење нирване у оно што се крије иза ње. На хришћанском путу може од првог тренутка религиозног пута да буде присутно нешто од те пуноће која се налази иза свега, јер је премосница Христово биће које прожима земљу.
Утисак тешког проласка уз понор ствара се кад се неко попут Ауробинда сучељава са снагама које се без позадине желе повезати с озрачјем Христова развоја. То наравно није немогуће; подсетит ћемо само на случај хиндуског дечака који о хришћанству није ништа знао, а ипак је кроз интензивно унутрашwе испитивање о Богу одједном спознао Христа и о томе касније написао књигу (издавач Friso Melzer, "Sadhu Sundar Singh
"). И код људи, који су пре рачунали с појавом индијских божанстава, дошло је услед хиндуистичких, тантричких вежби до виђења Христа. “Ветар дува где жели”.

Побуда Р. Штајнерa да се у Кристу види сунчано биће, што је многим великим мудрацима било познато већ у предхришћанско доба, могла би се тешко искористити у теологији утемељеној на хришћанству као верској заједници, а ипак бити занимљивија за друге култове. (извод из главе "Распеће…" главнога текста * ) Р. Штајнер је што се тиче Индије указао на "vishwas karman", "градитеља светова", деловање којег су стари индијски мудраци могли наслутити иза изравно доступних равнина. У погледу многих хиндуских богова могло би се претпоставити да су према новијим сазнањима богови многих старих култура уколико се не ради о чистим племенским божанствима или људима представљали аспекте једног божанства који су после постали самостална божанства. Теоретске ознаке попут политеизма саме за себе говоре веома мало. Јевреји су у оригиналном хебрејском тексту такође имали различите називе за Бога и његова својства. Нису их међутим частили као различите богове. И Заратустријанци (Парсил су на пр. такође прихватили монотеистичко веровање (у једнога бога). У хиндуизму би се на пр. школу вишнуита могло посматрати као монотеистичка.

У том је контексту занимљиво да постоје нова настојања која попут васкрслога Христа не деле општу претпоставку очите, присилне смртности тела: (…) Индијски филозоф и јоги Aurobindo и његова духовна сапутница, "мајка" Мира Алфаса су на пример деловали у том правцу. (…) (делом изводи из "Васкрснућа" у главноме тексту) *.

Науци о "карми" и Богу.

Важнији део хришћанских путева социјалног деловања и милосрђа у Индији би се могао поистоветити с “карма јогом” (јогом судбине) односно "bhakti јогом" (јогом љубави), а спознајни пут би се могао успоредити с “инана јогом”.

Реално се може да доживи да код прилагодбе за вођење живота кроз Христово посредовање Бога тај живот потиче органскије од прилагодбе механички дјелотворним изједначавајућим законима судбине или карме. И Христ говори о обнављању "до задњег новчића" али не каже да се то мора да догађа као и пре “око за око, зуб за зуб”. У средишту се налази нови задатак човека – његовим могућностима се обухвата и преображава оно што је плодоносно за њега и његову околину. Више се не наговештава савладавање прошлости као самосврховитости или мотив развоја. Данас се може да уочи помоћ "одозго" код заједничке игре различитих могућности човека. (извод из поглавља "Распеће" главнога текста; постоји и додатна страна о карми и реинкарнацији) *

Етичке вредности.

Етика је у различитим религијама онај део с којим су сви сагласни и где је због тога дијалог највише напредовао. На почетку класичног пута јоге се према Патањалију на пример као претпоставка успеха налази "yама": не штетимо живим бићима мислима, речима или делима; не будимо грамзиви; истинољубивост; сексуална чистоћа; не узимајмо дарове (будимо независни. Други степен је "ниyама": унутрашwеи споqно чишћење, скромност и умереност, аскеза; дарежљивост, жртва; проучавање и чашћење бога, душевна моћ и веровање. Јогији научавају да се и "бојно поље" у Bhagavadgiti треба да схвати у смислу унутрашнјегг бојног поља у служби чишћења. Очигледно је да овде постоје паралеле с Исусовим заповедима и науцима. Хиндуси су попут хришћана и многих других религија били носитељи пројекта "Светски етос".

Света писма.

Најстарији религијски темељ су веде, које потичу од "мудраца (рисхис)" из прадавног "златног доба". После је на сцену на пример ступио еп Махабхарата с описом раноисторијских догађаја које се пре сматрало митовима, између осталог и ратова, дакле из једног не више тако “златног” раздобља. Овде се наставља литература мудрости упанишада. Bhagavad Gita је једна од најважнијих светих књига хиндуиста која повезује предања старих Веда с филозофијом Упанисхада и стоји у вези са Махабхаратом. У овој дидактичкој песми, његов јунак Кришна је представљен у људском облику - Аватар, види горе - највећег божанства.

Повратак на садржај ове стране.

 

Информације на тему:  Исус Христ и таоизам и конфучијанство.

Додатне странице интернет пројекта „Путеви Исуса“ о другим религијама су допринос њиховом бољем разумевању и међурелигијском дијалогу. На овој посебној страници се обрађују сличности и различитости између таоизма / конфучијанства и хришћанства - оног хришћанства, које је (опет) свесно својих спиритуалних дубина. С тим није повезан захтев да се живот и традиције Лао Цеа и Конфучија опсежно прецртају. Овде се прецизно обрађују главне тачке.

У традиционалној кинеској спиритуалности се спаја више сродних извора:

1. Изворно учење о највећем принципу.
Изворно учење о највећем принципу Тао /Таи-ђи, „о чему се ништа не може изрећи“, представља и изворно јединство на почетку свих ствари, дакле, пре поделе на поларитете Јин и Јанг*), а након тога на „5 елемената“*). Данас ово прајединство стоји иза тих слика космоса.
Међу хришћанским мисионарима, језуити су, примера ради, нашли у том највећем принципу нешто што одговара Богу, док су фрањевци и бенедиктанци, а на послетку и Папа то оповргавали. „Тао“ на једној страни не одговара новом начину доживљавања Бога као „Оца“ кога се може лично ословити како је то учио Исус. С друге стране, није искључено да се ради о једном старијем начину доживљавања Бога односно тражењу Бога како је то било могуће у старокинеском добу. 

*) Јин је истежући, „женски“ принцип - нпр. у симпатикусу, Јанг је стежући, „мушки“ - нпр. у парасимпатикусу, где оба утичу један на други. „5 елемената земља, вода, дрво, ватра, метал“ одговарају истоветној подели на четири облика односно квалитета „земља“, „вода“, „ваздух“ „ватра“ = „топлота“ какви су виђени у старој западњачкој алхемији и херметици и у многим другим културама (било је и хришћанских алхемичара.) Кинески 5. елемент, такозвани „метал“ је у Европи делимично означаван као „prima materia" („праматерија“, уп. теорију о елементарним честицама) или као „етер“, којем се, примера ради, у староиндијским и антропозофским изворима приписује да садржи још таквих нивоа, тако да је укупно било седам таквих агрегатних стања. Таква стара сазнања се у ужем смислу данас не би уврстила у религију; она пак нису чисто мисаона филозофија; већ су она стара, на свој начин напредна козмологија с природно-научним карактером - иако се тадашње методе сазнања разликују од данашњих.

То не мења чињеницу да су методе старокинеских и каснијих таоистичких мајстора имале спиритуални карактер. Тадашњи резултати студија о улози „елемената“ односно сила у човеку су узети у обзир само зато што су се земаљске несавршености могле тешко заобићи када се ради о духовном / душевном усавршавању. То би била врста спиритуалности која не покушава побећи од земаљског, за разлику од неких других спиритуалних традиција. Тежња за усавршавањем као таквим најпре није опречност хришћанском учењу о спасењу човека. Често се заборавља да је Исус рекао „Ви треба да будете (да постанете) савршени као што је савршен ваш Отац на небесима“ (Мат.5,48). Но, методе су ипак различите. Прахришћанима и осталим је свакако било јасно да се човек за деловање Бога може активно да припреми и отвори, али у хришћанству је увек и било јасно да није могуће стварно изнудити милост Божју таквим активностима. Бог је такође слободан.

Између догађања на небесима, кинеског „Тиен“, земље и човека - а сви потичу из истог прајединства - свуда су се виделе аналогије (слично као и код „7 слободних уметности“ високих школа западњачког средњег века). Тако је сва тежња била усмерена на хармонију људског живота с „небом“ - као данас највеће силе - и земљом. Ово, поред спиритуалног, показује и религиозни карактер тежње. Ре-лигија (из латинског) значи „повратно повезивање“, „поновно везивање“, дакле пратемељ свих ствари. Са хришћанског гледишта је уствари Бог стваратељ кога можемо директно ословити, пратемељ свих ствари, почетак и крај свега, а Исус Христ је веза која нам помаже у том повезивању с Богом.

Током времена је у старој Кини обожавано неколико одвојених богова: богови неба, земљиног тла, локални духови и свеци. Појам који се користи за такве религије „политеизам“ није ипак од велике помоћи јер су ти „богови“ изворно као у неким другим религијама само резултати односно квалитети прапринципа (не узимајући у обзир нпр. обожавање светаца које је познато неким кршћанским црквама).

На једном таквом путу, подела свих појава света на Јин и Јанг може појачано фиксирати ум човека у тим поларитетима; али она може код одговарајуће тежње и да изаће из тога и да води у једно мистично стање свести.

2. Таоизам.
Досад описано је у великој мери остало заједнички основ касније насталих школа Лао Цеа и Конфучија (историчари су их сместили у доба око 500 пре Хр.).
Таоизам (Лао Це; између осталог књига „Тао-те-кинг“) се усмерио на чињење из медитативног држања „нечињења“ (Ву-веи); тако да се ништа не дешава из егоистичног и интелектуалног површинског слоја човека него из природних инстиката доброг језгра човека - који је у складу са природом. Из тога произлази једна врста природне етике несебичности и скромности.
Додуше, добро језгро у том смислу још није аутоматски идентично с Исусом који је узео облик човека у смислу Јов.15 и плодно делује („Останите у мени и ја у вама“). Али данашњи теолози више не могу једноставно да поричу добро језгро верницима других вера - штавише, блиско повезана етика већина религија показује да се „добро“ мање или више посвуда уврежило. Чак и „Свети Дух дува, где жели“ (Јов.3).

Таоисти су били увек практичари, никада теоретичари. У таоизму je узет као помоћ:
- Аскетизам. Тако нешто се појављује унутар свих религија. Но, могу да се нађу и методе за сублимисање, односно трансформисање сексуалности (као Мантак Ћиа, „Тао Јога" и „Тао Јога љубави"; стари источњачки путеви почињу често „одоздо нагоре“, док би европски путеви данас више почињали „одозго надоле“, тј. од свести.) 
- Вежбе за тело, дисање и концентрацију за подизање и усмјеравање животне енергије „Чи“. Постојање ове животне енергије се у међувремену може сматрати стварном, захваљујући истраживањима акупунктуре и електроакупунктуре, иако њена природа научно још није јасно разјашњена. Меридијани акупунктуре су сада чак и хистолошки (у ткиву) доказани као „празни“ канали. Ова животна снага дакле није „таоистичка“ како су мислили неки хришћани, него општељудска. У грчко / ранохришћанско доба означавана као „pneuma": грчка реч која се користила како за дах тако и за животну снагу - дах живота ког је Бог удахнуо -, и за Свети Дух. „Свети Дух“ стоји свакако у вези с Исусом Христом. Дакле, ако неко није у складу са Исусом Христом како ће онда знати да је то што доживљава идентично са Светим Духом како га је наговестио Исус?
- У репертоар таоиста убраја се, слично као у индијској јоги, медитативно потапање у пратемељ ствари да би се надмашило доживљавање ограничености живота. Такође и алхемијско тражење бесмртности игра важну улогу.

3. Конфучијанство
Кон-фу-це (Конфучије) на сличан начин препоручује уношење човека у „космичко-етички закон“. Уместо више индивидуалног пута таоиста, тражио је пак више морални систем васпитања за друштво у својој ширини. Ради се на свесном култивисању и усавршавању доброг људског језгра путем навика и узора:
Ако се у породици учи о љубави и страхопоштовању онда ће из тога произаћи и етичко друштво.
- У Кини су од најстаријег доба били забрањени нпр. убиство, крађа, проституција и обожавање слика.
- Као што су практички радиле све светске религије и Конфучије је учио „...љубав према ближњем: оно што не желиш самом себи, то не чини ником другом“.
- У то спада самосавладавање, човечност и доброта;
- односно етичке врлине благонаклоност, праведност, примерено понашање са пуно поштовања (и према прецима), великодушност, мудрост, искреност;
- Двоструке врлине према књизи Шу-ђинг: љубазно и часно, благо и чврсто, право и учтиво, уредно и сa пуно поштовања, поучно и смеоно, искрено и нежно, попустљиво и умерено, јако и поуздано, храбро и праведно.
- Тежи се држању задовољства изван беса, јада и уживања.
У старим учењима садржане су како безвременске вредности као и временски условљене вредности које се односе на некадашње царство.

4. Тако је између ових школа било неких додирних тачака али и неких свађа. Ипак су раније често доживљаване више као узајамно допуњавање а не као опречност. То је важило чак за касније, додатно из Индије придошао будизам са својим учењем усмереним на савладавање земаљске патње.
Данашњи кинески храмови, нпр. у Хонгконгу, често остављају утисак стварно једноставне потраге за пророчанствима односно ритуалима за срећу у животу. То значи да се, мање-више као и код свих данашњих религија, изворна духовна дубина не може наћи свуда.
Из кинеске традиције треба споменути и процесе који нису непосредно религиозни, као што су Књига пророчанстава I Гинг, кинески хороскопи, кинеска варијанта геомантије односно грађевинске биологије - „Фенг шуи“ и већ споменута традиционална кинеска медицина. 

Занимљиво сведочење ранијег сусрета хришћана и таоиста се налази у књизи Мартина Палмера „Исусове сутре", Ансата: хришћанска црква у Кини, која данас више не постоји, је у осмом веку таоистичком окружењу објаснила битне садржаје хришћанства. (У случају да су овде споменуте књиге других, то аутоматски не значи да се подржавају сви њихови садржаји.)

Повратак на садржај ове стране.

.

Општа стајалишта о природним религијама

Додатне стране пројекта "Путови Исуса Христа" о другим различитим религијама допринос су бољем разумевању истих и међурелигијском дијалогу. С хриршћанске стране се као темељ узимају независна истраживања, која поново отварају духовне дубине хришћанства, и савремено истраживање свести. Опширно се неће описивати посматране природне религије, него само нека становишта која су важна за ту сврху.

И јапански шинтоистички култ је изворно један од светски сродних природних религија, које су старије од познатих светских религија попут будизма и хришћанства.
Извори природних религија леже у времену, када су људи у великој мери поседовали свест која снажно одступа од данас доминантне интелектуалне свести. Jean Gebser, аутор књиге "Прапочетак и садашњост" (немачки) би те степене свести назвао "митолошком свешћу". Истраживач свести Julian Jaynes, аутор књиге „Извор свести" (немачки, енглески) би то назвао свест у којој су обе половине мозга комуницирале непосредније него данас.*) Десна половина мозга дозвољавала је појаве све врсте, на пример у природи целовито препознавати као "биће", а лева половина мозга је све то могла тако да обради да је човек чуо њезине "гласове". И све европске предаје о елементарним бићима, ликовима из бајки итд. потичу одатле, дакле нису измишљене. У вези с растућим ширењем писања и читања уместо усмене предаје такав је начин спознаје као друштвено релевантан феномен у европско-предњоазијској антици у већој мери нестао до ца. 500. године пријеХриста. Будући да су се у митско доба штовала већином локална одн. с племеном повезана бића, преци или - богови, мешање култура је додатно допринело томе да старији облик свести више није функционицао (без погрешке). Погрешке су корист такве спознаје чиниле двојбеном и зато убрзале овај процес.
Не би било двосмислено такве степене оценити на начин да је новија разумска свест вреднија и да су производи старе свести данас без вредности. Са собом је донела нове способности, али су се зато изгубиле друге које интелект сам не може заменити. У медитацији је могуће додуше уз задржавање постигнућа аналитичног мишљења старих, скривених способности поново свесно развити сликовито сагледавање и синтезу. Тако може настати интегрисана свест, која обема половинама мозга на нови начин помаже доћи до изражаја. Чисто интелектуална свест данас вишеструко наилази на границе својих способности. Очигледно је немогуће само с њоме правовремено сагледати на пр. еколошке проблеме у њиховој стварној компликованости и решити их: Dörner је говорио о „свести с више фактора", која је потребна за схватање еколошких процеса, а коју његови студенти код одговарајућег истраживања скоро и нису поседовали. Данашње човечанство може притом да добије побуду и из старих предаја прединтелектуалних спознаја без једноставног преузимања ранијег облика те свести. Због таквих разлога бајке за децу и данас имају вредност. Доприноси тому да десна половина мозга истодобно не закржља.

У првотном хришћанству су „дарови Духа Светога" играли важну улогу (између осталог Јов. 16; Кор. 12, 7-11; Дела апостолска 2, 17-20). Погледајте и наше главу „Духови" у главном тексту наше енглеске wеб-стране, као и на другим језицима. Свети дух је божанска моћ, која допушта да креативност човека прерасте саму себе. То додуше није пука активност десне половине мозга, али ју у стварности користи. Свети дух је међутим уско повезан с Исусом Христом. Чак и када Исус својим ученицима каже „Дух пуше куда хоће" - како би неко могао бити сигуран да његове данашње спознаје потичу од Духа Светога уХристову смислу ако се сам није предао Христу?

За разлику од онога што смо проналазили код других привидно политеистичких религија на чијем извору почива јединствено божанство са „својствима" који ће се тек после частити као засебни богови код читавог низа природних религија се такав јединствени извор не може да пронађе.

Док митови о стварању неких других народа почињу са стварањем неба и земље (и подземног света), стари јапански мит о стварању ставља небо и земљу у први план. Богови у тој слици настају спонтано и настањују сва 3 света док земљу настањују и људи, а подземни свет многи мртви и демони. И преци су приписивани пантеону богова. (...)

Чашћење се обавља различито, утврђеним молитвама (завала и молба) и жртвама у натуралијама или симболима.
(...)

Док у анимистичким религијама централну улогу играју већином шамани – врачеви с посебним знањима и медицинским вештинама, шинтоистички култ воде свештеници.

Етички науци: У шинтоизму је примерице постојао регистар грехова; у контакту с другим религијама су развијена етичка гледишта која се могу наћи и у практично свим великим религијама.

(...)

*) Енгл. „Bicameral mind ". Сам Jaynes је међутим створио утисак као да су ти стари природни начини функционисања мозга сами за себе објашњење доживљаја божанских или природних сила; то је према нашим спознајама једноставно криво. Његови налази не говоре ништа о томе шта „су" та бића. У мозгу се не могу наћи нити „богови" нити Бог. Ради се о разини стварности сопствене врсте, а мозак је може интерпретирати на овај или онај начин. Управо описани стари начин схватања без даљега није у стању таква „бића" уметно стварати као предоxбе као шта то може савремена свест. На сличан начин духовни снови или медитацијски доживљаји одражавају деломично нешто посве друго од пуких процеса обраде психичких дневних доживљаја.
**) У Европи је примерице време настајања Хомерових епова још припадало митском добу док после доба старогрчке филозофије већ припада разумској свести.

Повратак на садржај ове стране.

 

Староамеричке религије - Календар Маја и хришћанство.

Библијско пророчанство, посебно Откривење Јованово, не говори само о будућности једног народа или хришћана, већ о могућем развоју човечанства и земље, односно космоса. Такође, пророчанство других култура многоструко надмашује оно што би било значајно само за одређену групу људи. Ми имамо једну заједничку планету. Календар Маја при пажљивијем посматрању приказује високу способност својих аутора прецизног опхођења с „временом“. Тако се не могу одбацити сва поимања које се на то односе, као „нехришћанске“ или „противхришћанске теорије“, које би за хришћане биле безначајне. С друге стране, није речено да је све компатибилно са хришћанским пророчанством.

Проналазачи календара су видели задатак да комбинују различите ритмове, који су с њиховог становишта били релевантни за земљу. То се вероватно родило не само из њихових студија о квалитету времена, него и из нужде. Између осталог, истраживач календара Х.Ј. Андерсен је у своје време у записима широм Земље из трећег века пре Христа открио да су се тамо десиле одређене сметње односно промене космичких циклуса, супротно од владајућих астрономских мишљења. То се односило на путању Земље као и кружење Месеца. За то се и у Библији налази понеки доказ, нпр. „заустављено Сунце“. Онда је још увек остајала могућност да се, на пример, све броји по данима како то, између осталог, омогућује календар Маја. 

Време у којем је почео садашњи велики циклус календара Маја, 3114 пре Хр., рачунајући се могло поклапати с временом Нојевог потопа који је посведочен као стварни догађај барем у предњој Азији. То аутоматски не значи да је на крају овог циклуса морала опет да се деси велика катастрофа - али се да наслутити да се ради о нечему много озбиљнијем од саме игре бројкама. Циклус одговара једном делу астрономског прецезијског циклуса. Крај великог циклуса Маја су археолози датирали већином на 21. или 23.12. 2012. године. Ово прецизирање краја односи се на натпис Маја на једном стубу где је тачно наведен дан. Неки аутори су с тим повезали тврдњу да се у то време сече еклиптика - Сунчева путања у звезданом кругу гледано са Земље - с екватором наше галаксије (Млечни пут). То је уствари тачно, али се астрономски посматра као интервал од више година кроз који већ пролазимо.  Данашњи поглавари Маја који су сачували барем делове старог знања, стварно кажу да се у стварности ради о већем временском оквиру за тај догађај, који иде до отприлике 2015/2016.*)

То се повезало са старим пророчанством Маја непознатог значења, да ће на тај дан нешто или неко доћи поново. Речи које су за то коришћене „Болон Joкте“ један је аутор превео речју „Девет корака" што дакако није сигурно разјашњено. Други то виде као неког бога Маjа при чему у предању не постоји божанство Маjа с тим именом. У слици света Маја свет се састоји од девет подручја. Тако постоје и тумачења у смислу јачег сусретања различитих нивоа битисања и тиме постављања смерица за целовиту свест; или у смислу друштвеног преврата у еколошко и социјално ... друштво. 

У Јовановој апокалипси је Исус Христ онај који се опет очекује, а у Јеванђељима и Свети Дух / „Тешитељ“ кога је он послао. Друге религије, као што је ислам или заратустризам итд. очекују свог одређеног пророка; при чему исламски Ку'ран поред пророка Мухамеда додатно спомиње да Исус као сведок за хришћане опет долази пред Бога на суд.

По спољном догађању на Земљи је и без таквих сазнања препознатљиво да је старо доба многострано ушло у критични стадијум који је одлучујући за даљи развој. Већ је и Алберт Ајнштајн предвидео: Ако човечанство не научи другачије да размишља, неће моћи да преживи.

*) За поређење: у космологији старе Индије где такође, као и у старој Вавилонији, има прастарих астрономских записа, постоји начин израчунавања који наводне „године“ узима као „дане“ и, између осталог по Х.Ј. Андерсену, долази на сличан циклус који се протеже од 3102 г. пре Хр. до 2000 после Хр., где се 12 година које недостају на почетку и на крају могу гледати као прелазни период.

Повратак на садржај ове стране.

Староамеричке религије - Календар Маја и хришћанство.

Наше нове немачке / енглеске тематске стране:
О процени грчке религије
Напомене о староримској религији
Старогерманска религија
Келтска религија
Рана словенска религија
Рана балтичка религија
Рана баскијска религија
Рана финска религија.

 

Религија1) као “повратна веза” човека с Богом – на путевима с Исусом Христом.

 1) Реч религија долази из латинског ре-лигио = поновна веза; с Богом који се у нама обликује из унутрашњости. У удаљеној упоредби с холограмом нешто се слично догађа и у великоме.

Спознаја дубљих проблема у људском животу.

За далекосежне промене у човеку се као и за исцељење путем молитве најпре поставља Исусово питање “Желиш ли да оздравиш?” (Ив. 5, 6). Односно ‘знаш ли које несавршености мораш да промениш када ступаш на пут до Бога?‘ "Црвена нит” може се наћи иза привидно посве једноставних, ретко религиозно посматраних чињеница. У одрастању се детета кроз младост па све до одраслих дана добивају нове способности; уз шта се међутим често прикривају првобитне способности спознаје. Човек после помоћу свога присећања и молитве може поновно изнова да добије овај прикривен природан начин спознаје. Притом се развијене способности и даље задржавају док се разрешава и опушта окорелост бића. Духовно-душевним или спољним “расколима” у животу створена подељеност човека – на интелект и осамостаљени нагонски живот те између тога у малој мери интегрисану средину у “срцу” – тако се може јаче да сједини на различитим путевима. Може се дакле рећи да се “плод са стабла спознаје” у миту о рају односи на ту подељеност – тако да надвладавање негативних („ђаволских“) карактеристика између осталог значи и лечење те подељености; и да изрека “Ако се не обратите и не постанете као деца, нећете ући у краљевство небеско” почива на дубљој спознаји обраћења – Исус у Мат. 18, 1-3; Марк. 10, 15; Лук. 18, 17. Овде се не ради само о дечјој простодушности, него о првобитним темељима развоја који су заправо “архетипски”2), дакле назначени темељни примерци, изгубљени део човековог “упутства за употребу”. Тај пут може да води далеко изван данашње ограничене умне свести.

2) архетипски: појам из дубинске психологије Ц.Г. Јунга итд.; кроз различите појаве доживљен главни облик људске егзистенције. „Архетипови" имају ипак у великој мери измешане, збуњујуће садржаје. „Бог" као стари човек и појединости о „небу" и „паклу" су такви „архетипични" знакови „колективне несвесности". Јунг није знао, шта је то тачно. Барем језгра овог слоја свести са својим сликама које су утиснуте у човека и представама су наводно више или мање присутне код свих људи. Дакле, то потиче из неких веома раних времена „мистичне свести" како је описано у нашем поглављу „Свест, наука о мозгу и слобода воље". Овај слој свести садржи и такве - делимично привидне - супротности које се обрађују на нашој страници „Хришћански став…, трећи пут". Ако се поближе посматра, Божија слика се приказује више као врло проблематична карикатура Бога. Стога и нпр. Тибетанска књига мртвих (Бардо Тедол), за коју је Ц.Г. Јунг написао предговор, упозорава и живе да након смрти не одобравају лажне облике богова и демона тог слоја. У старом Египту је постојао један такав сличан спис. Примера ради, гностичари у хришћанском свету имали су такође критички однос према таквим појавама какве су сигурно доживели и медитативно а и у сновима. Креативно опхођење с тим светом знакова покушале су бајке, што за децу може свакако имати смисла. Одрасли, међутим, покушавају путем ових знакова - који су узели многе људске стране - напредовати. Притом је уметност, да се Бог тражи директно, уместо да се одмах напусти.

То ипак не значи да је човек може да створи сопственим снагама. Исус нуди стваран пут и снагу односно милост за његово савладавање.Хришћански трагачи за истином, мистици и алкемичари таквим су путевима употпуњења (успор. на пр. Мат. 5, 48; Ив. 10, 34;…)веома јасно корачали. И многи други хришћани су свесно или несвесно створили искуства у том правцу. Ово није овисно о томе јесу ли више ступали својим унутрашњим путем или су своју веру више упрезали у социјалном смислу или су – у смислу једног, како га називамо, “пунијег хришћанства” – у себи здруживали обоје. У многим културама су трагали за савладавањем унутрашње растрганости човека; о томе сведочи и настојање таоистичких алкемичара, различитих врста јоге итд. 3)

3) Индијска реч јога, дословно = “упрегнути” такођер значи трагање за поновном везом с праузроком свих ствари, с Вечним. То не значи да такви други путови морају водити истом циљу као и хришћански.

"Богочовек” или од Бога послан човек Исус Христ, “нови Адам” представља сигнал да од сада и људи у бити могу да поврате своје прикривене првобитне особине; и да је дошло време да се лудости, које су у међувремену постале опасне, опет доведу у ред. У себи би као “сретан случај” за Земљу могао сједињавати везаност на првобитан извор смисла живота – Бога – и високоразвијену људску свест. Могао би да савлада дегенерационе снаге. Иако показује разлике до других људи ипак је био човек који је све то могао да испуни на такав начин. Тиме и људи могу лакше следити тај пут, - напосе када то свесно чине. Али и за такве ‘који ништа не знају о историјском Исусу његов живот укључивши и васкрснуће није без последица – слично као када на пр. животиње на неком острву нешто додатно науче, када животиње исте врсте на удаљеним острвима такве способности одједном брже развију, јер имају неку врсту заједничког поља снага као што то на пр. препознаје Р. Схелдраке.

Унутрашњи однос човека до Христа и Бога могућ је понајпре и без црквеног посредовања; чак и када је понекад од помоћи одговарајућа заједница хришћана. Супротстављене теологије, које су целокупно Христово биће поновно раздвојили на душебрижника и социјалног реформатора, нису више конац мудрости чак и када некима накратко могу помоћи напосе ако су упознати с већином тих теологија. Сваки поједини човек може се на пр. “у тихој собици” те у коначници и на тргу изравно прилагодити Исусу. То се с једне стране може догодити помоћу присећања својих предајом сачуваних особина (еванђеља). Ко је међутим отворен за то да Исуса може да спозна и након његове смрти (као што на други начин – између осталог без ове земаљске видљивости – и сваки човек према многим сведочанствима смрт преживљава као свесно биће) Исуса може посматрати и као тренутачно делујуће биће. Могуће је и осетити да “у његову имену” односно с њим као ‘великим братом’ заједно молимо Богу Оцу који све окружује. (успор. Ив. 15, 16; Мат. 6, 7-15; Мат. 18, 19-20). На пр.:

Боже, мој изворе, моја помоћи и моја надо!
Сједињен с Исусом Христом * захваљујем Ти за све што долази од Тебе;
опрости ми на оном што ме удаљило од Тебе **;
дозволи ми да у овој тишини постанем креативан кроз Твој дух ***;
води ме на Своме путу.

*) Ко сматра да је прикладно може овдје да укључи и Марију. Тиме се могу привући мушке и женске особине човека.
**) Надаље се, зависно о својој конкретној појави, свака негативно схваћена побуда може 1. сагледати изнутра (на пр. бојажљивост, злоба, равнодушност и охолост; претерана сумња, …Оили проблем; све то када се појави у мислима или речима, успор. на пр. Мат. 5, 22). 2. уместо мозгања мирно да причекамо један тренутак да постанемо свесни о чему се ради. Након тога 3. Такав спознат, управо телесно осетљив терет у молитви предати Богу (осим тога се може цели животни пут предати Богу односно Христу) 4. мирно причекати док се то не осети односно не буде видљив траг олакшања – или док се у свиест не продре “одговор”.
***) У тишини се могу ‘умирити’ свакодневни догађаји те су тако доступнији за разраду односно молитву. Тада је поновно присутно више отворености за ново.

 

Значење етике на том путу.

Један ниво на путу је "љубав до Бога”, који се налази изнад свега, "и до свога ближњега као себе самога” (Мат. 19, 19); дакле и до себе самога; љубити себе самога може бити дио настојања да се препозна властити задатак у околини. Љубав може спајати с Христом, јер је то његова главна особина повезана с мудрости. Пут доброг дела у Христову смислу тек кроз унутрашње и спољно деловање чини разумљивим и хришћански пут. Исус је задржао утемељена основна етичка правила; јер човек “(обично) жање што сеје” (Гал. 6, 7); у појединце је усадио одговорност уместо да наглашава вањски закон. Притом може да се спозна да у човековој унутрашњости постоји нешто – чак и када може да се осети само као савест - , што је усклађено с Христом; одакле се догађа нека врста унутрашњег “препорода” (Ив. 3). То значи да се током времена човек као целина све више усклађује с духом каквог је проживио Христ. Ово исходиште у унутрашњости може се спознати у срцу или у души односно духу, начини спознаје су индивидуално различити. Колико год појединац успева спознати Христа односно с њиме повезану снагу сврсисходно је што чешће да се призива у свест оно што је индивидуално о Христу већ познато, да се стим ступи у изравнију везу – чак и када се у првом реду не могу установити јака деловања.

Са снагом, која се тако у човековој унутрашњости развија као дар милости, може се повезати универзална исцељитељска снага која долази од “вањскога” Христа односно Бога. И овде индивидуалан начин доживљавања може бити веома различит, у овом случају ће ипак бити јасан и на одређен начин утицати на околину. Док је такав развој досада био ограничен на неколико њих које се означавало “мистицима”, “свецима” итд., такве се појаве у наше “апокалиптично” доба могу у порасту да прошире и на једноставне људе – што се веројатно у своме значењу неће увек да препозна на једнак начин; због тога то вреди да се помене. То универзално деловање “споља” се може или да прихвати или се под одређеним околностима болно судара са забарикадираношћу оних који у својој унутрашњости нису развили ништа слично – тако да их се у овом случају може сматрати “судом”.

Води ме тако да другима не нашкодим на њиховом путу до Тебе;
води ме да другима помогнем у Твоме духу;
штити ме на моме путу; *
Помози ми да постигнем већи склад с Твојом љубави.

*) Овде се могу укључити и други.

 

Сродан развој у великом, у прадавним културама.

Као код степени развоја од детета до зрелог човека (види горе) и у људским културама протичу слични степени свести. Уз њих с једне стране долази до стварања нових способности (слободнија воља, осећање и мишљење), а с друге стране смањују своју првобитну повезаност с целокупним “стварањем” те тиме нагомилавају проблеме. (Успор. на пр. Jean Gebser, "Првобитност и садашњост”: узастопце архаична, магична, мистична разумна свест; изван тога се може развити јача интеграциона свест, која се напр. може да назове паметна свест.) Изразити идоли су такође утицали на то да се развојни кораци у својој почетној препознатљивости могу да открију и у великом, или барем у културно пресудној мери. То се успркос свим супротностима често догађало уз велике губитке. У новије се време већ може опазити да се човечанство и његови народи итд. налазе пред судбноносним изазовом провођења обновљених мањих и већих “квантних скокова” или еволуционих корака ако желе да преживе 4). До њих долази већ око 2000 година кроз Христа. Све ово се више не мора да догађа на терет добивених способности и разума. Када довољно индивидуа развије целовитију умну свест за ново повезивање са својим божанским постанком 1), још се уз помоћ “одозго” може да победи у утрци с апокалиптичким катастрофама. Ту свакако ваља убројити и однос до спољних активистичких покрета као што је мировни итд., - сви добронамерници имају своје “потребно” место у “игри” -. Многи људи – преко етаблисаних религијских праваца – очигледно трагају за тиме; унапред одлазе у будућност и помажу при обнављању прошлости чак и тамо гдје још превладава премнога “просечност”. Попут питања о кокошки и јајету је расправа о томе је ли вањско “спасење” сврха или егзистенциони напредак свести и бити човека. Досадашње лествице вредности морају из темеља да се промене, јер човек може посве точно да себи представи куда ће да га одведе наставак досадашњег, застарелог програма цивилизације. Будући да је све део целине, и свако добро дело прелази у целину.

4) С песимистичким погледом у последњој књизи Херберта Грухла “Узнесење у ништа” не слажемо се једино због тога, јер се свакако може напипати извор развитка и снаге којега није запазио, а који ипак представља само једну наду: Бога.

Инспириши људе да одлуке о животу и смрти предају у Твоје руке *;
Помогни онима који раде за Твоје стварање;
Одведи овај свет до пролаза према Твоме наговештеном новом времену. **

**) Овде могу да се укључе и појединости или их се након тога може обрадити у медитацијском посматрању; на пр. ‘прекинути раст насиља и реакције на насиље’, ‘насиљу одузети темељ решавањем проблема’, ‘водити мирољубив дијалог између добронамерних припадника различитих религија’, … .**) Лука 11:2; 21:31. Откривење 11:16. Бог дели љубав која му је дана.

 

Предстоји дакле “обраћење” Богу у малом и великом.

При томе се не ради у првом реду о „представама о вери“, дакле о размишљањима људи о религији, него више о реално живљеној повезаности човека са Богом.

Ив. 16, 12-13: Још вам много имам да кажем, али сада не можете да носите.
Но када дође он – Дух Истине – упућиват ће вас у сву истину; јер неће да говори сам од себе, него ће да говори што чује и навешћиват ће вам оно што долази.

Повратак на садржај ове стране.

 

Помоћ 
за сопствену проверу приликом рада с главним текстовима странице "Путеви Исуса Христа"

- у сопственој унутрашњости - и у премени у животу.

Уопштено:

Јесам ли читао "Увод у смисао и употребу овог текста"? (Ако нисте: надокнадите посебно код много општих нејасноћа.)

Јесам ли поглавље овог коментара досад проучавао по реду? (Ако нисте, код озбиљнијих намера да кренете на пут наследника Исуса прерадите ако је могуће и претходна поглавља.)

Јесам ли довде проучавао а да нисам имао мучни осећај да сам прешао преко ранијих одломака а да нисам довољно разумео? (У том случају одређени одломак проматрајте још једном у миру и ако је могуће без предрасуда.)

Јесам ли за дубље разумевање, доживљавање и обраду читао страницу "методичке напомене, хришћанска медитација..." и колико је могуће покушао применити?

Имам ли преглед мојих тренутних способности, карактерних особина, животних навика? (Ако немам, размислити о томе и направити записе).
Ако имам: Постоји ли с обзиром на оно што сам управо проучавао такво обележје за чије побољшање желим неодложно молити и трудити се?

Јесам ли мислио на то да применим моје најновије спознаје у животу? 

Допушам ли већ да ме води моја савест

Јесам ли тежио или постигао да ме на мом путу директно води Исус Христ?

Где онда стојим с мојим односом према Богу?

Повратак на садржај ове стране.

 .

Напомена: власничка права, импресиja, Е-маил

Ове странице на Интернету смете штампати и делити копије непромењене. Ауторска права остају задржана.

Укупно је то страница зависно од подешености прегледника односно штампача. ... (пдф. 658 кБ, ца. 119 страница).

У овој форми објављено 1991 – 2015; прва објава на Интернету 30. 01. 2001.; ово је ново хрватско (српско) издање од 17.08.2002 / 9.04.2009 са каснијим исправцима.

Аутор: Пројект Путеви Исуса Христа (Christuswege/ Ways-of-Christ ™).

Издавач издања на интернету је Хелмут Циглер.

Wеб-страница “Путеви Исуса Христа” је истраживачки и информацијски пројект. Екуменског је усмерења, независан од цркви, религија и других верских заједница. Супстанца вере остаје одржана, а да при том не поступа догматско – фундаменталистички. Не мисионира се и не траже се нови чланови. Сврха јој није зарада нити политички утицај.

Област рада су све теме о хршћанству као и теме међурелигијског дијалога са другим религијама. Тежиште је дубински опис делимично занемарених духовних страна хршћанства. Друге стране хршћанства, које се баве социјалним питањима, се са диференцираног становишта такође сматрају једнако важне. (Такође види увод главног текста и методичке напомене.).

Преводи на различите језике нису увек детаљно проверени.
Преводи на различите језике не значе аутоматски заузимање становишта о ситуацији у одређеним државама.

Меродавне су wеб-странице; у пдф или доц датотекама нису узете у обзир мале промене.

Страница “Путеви Исуса Христа” аутоматски се не слаже са целим садржајем цитираних wеб-страница односно књига других аутора.

Е-маил  за путеве Исуса Христа / ways-of-christ.com: види формулар на крају текстовне странице. Ако је могуће молимо пишите на енглеском или немачком језику.

Штампано немачко издање може се на немачком језику наручити код: Boehm, “Bewusst” , Im Dorfe 21F, D-24146 Kiel, Немачка по цени од 3,50 €; издавач и власник права на штампани чанак је О.Боем. објављено у јуну 2001.

Повратак на садржај ове стране.